Stric ga je poveo na sladoled, a ispostavilo se da je to bio put direktno u smrt…
Dana 28. maja 2000. godine, bila je nedelja, za Srbe u Cernici kod Gnjilana, to je značilo obavezno okupljanje pred lokalnom prodavnicom. Bilo je to jedino mesto gde je mogla da se „prozbori koja”, ali samo do prvog mraka, kada bi se svi povlačili u kuće.
Dok su stariji pričali, četvorogodišnji Miloš bezbrižno je lizao sladoled. Niko nije slutio da se u obližnjem potoku krije njihov komšija, koji iz automatske puške ispaljuje ceo rafal i beži uz potok prema albanskoj mahali. On na licu mesta ubija Miloša, kao i Vojina Vasića i Tihomira Trifunovića. Sreća u nesreći bila je ta što tada sedmogodišnji Milošev brat Lazar nije stigao do prodavnice, već je bio desetak metara dalje.
Jedinica KFOR-a koja se nalazila u blizini, helikopterom prebacuje Miloša u bolnicu u bazu Bondstil. Doktori nisu uspeli da ga spasu, i sahranjen je na današnji dan 30.05. 2000. godine.
KFOR je zbog ovog masakra ubrzo uhapsio Afrima Zećirija, bivšeg pripadnika OVK-a. Zećiri je leta 1999. godine u kuću Blagice Vasić u Cernici postavio eksploziv kojim je ubio ovu staricu, a nakon miniranja hrama Svetog Ilije, dobio je nadimak „crni bombarder.”
Okružni sud u Gnjilanu 2002. godine Zećiriju je izrekao oslobađajuću presudu zbog „nedostatka dokaza.” Oslobodio ga je sudija Fahredin Imeri, poznat po gonjenju Srba zbog „ratnih zločina” u Gnjilanu. Na oslobađajuću presudu uticao je i rođak optuženog, Izmir Zećiri, današnji gradonačelnik Zubinog Potoka. Na kraju je Afrim Zećiri podneo tužbu i dobio odštetu zato što je dve godine „nevin” ležao u zatvoru.
Cernica… srpska enklava u Kosovskom Pomoravlju, zasigurno je jedna od najstradalnijih na celom KiM. Enklava je okružena sa 3.000 Albanaca i u potpunosti albanskim selima po visovima. Od završetka rata ovde je ubijeno 7 Srba, a 35 ih je teže ranjeno.
Prvi je 1999. godine ubijen Božidar Stojanović, stopostotni invalid, dok je čuvao ovce. Poslednji je 2003. godine ubijen učitelj Miomir Savić, dok je stajao ispred škole, a na njegovom spomeniku ostalo je zapisano: „Hej čoveče, pogledaj me, stani, što mene ubi, a druge rani.”
Od tada nema ubistava jer su navodno komšije Albanci odlučili da prihvate Srbe starosedioce, ali ne dozvoljavaju da se neko drugi vrati na ognjišta. Provokacije su redovne, a poslednji incident desio se za Božić ove godine.
U Cernici danas živi oko 80 Srba, a pre rata bilo je 150 srpskih kuća. Vremenom su sve prodavnice u srpskom delu zatvorene, jer su grupisani Srbi bili najlakše mete. Jedino mesto okupljanja, danas im je crkva i školsko igralište.
Košarkaš Saša Đorđević podržao je i finansirao izgradnju ovog košarkaškog igrališta u Cernici. Igralište nosi ime Miloša Petrovića, a njemu se dolazi ulicom koja takođe nosi njegovo ime. Nažalost, ista ulica vodi i do groblja gde je zaustavljen jedan dečiji otkucaj srca.
Mikijevi roditelji, kako su ga zvali Ljubiša i Mara Petrović, nikad nisu progovorili o pogibiji sina, ali su ostali da žive u svojoj Cernici. Ostao je i njegov brat Lazar, koji danas u školi „Branko Radičević” u Cernici, predaje ruski jezik.
Porodica Petrović je na spomeniku ostavila posebno uklesan epitaf. Kao opomenu na jedno dete koje nije stiglo da odraste jer ga je stigao rafal bezumlja.
Strahote koje su zadesile Srbe u Cernici, najbolje opisuje otopljen sladoled u lokvi dečije krvi…
Autor: Deki RS
