Otupelo novinarsko pero

1
928

SkarmklippNema težeg posla od osvrtanja na profesiju kojom se bavite, u ovom slučaju ona se zove novinrastvo, ili ono što je od njega ostalo. To nužno ne znači da je novinarstvo na ovim prostorima ikada bilo bajno, ali da je pokatkad moglo da se podiči svetlijim trenucima i višim dometima, to nije sporno. Više je razloga za poniranje novinarske profesije i preduzeća (medija) u kojima se oblikuje stvarnost. Kažem oblikuje, jer novinarstvo odavno nije samo puka transmisija onoga što se dogodilo; ono je, zapavo, pogon za proizvodnju nečega što će se tek dogoditi. Često proizvod bude laž(an).

Zbog stanja u kojem se mediji danas nalaze, njegov prosečan konzument – a zove se stanovnik Srbije – dobija ono što mu se nudi, ne i ono što je njegova potreba. Jer, tvorci medijske scene – a pre svih autori televizijskog programa – uvek bolje znaju šta je narodu potrebno, od naroda koji to može da prihvati. To se pojednostavljeno zove: nametanje sadržaja, ukusa i vrednosti.

Koncept medijskog globalnog sela o kome je davno govorio Maršal Makluan, ujedinio je zvuk i sliku u kvadratu tv-kutije po meri koja nije balans ponude i tražnje. Argument sintagme „medij je poruka“ preuzeo je ulogu tehnologije koja, kao alatka koja oblikuje pojedinca i društvo, nema moralnu odgovornost za realizaciju sadržaja. Upoređujući medije sa sijalicom, Mekluan kaže da sijalica nema sadržaj kao novine ili televizija, ali je medij od društvenog značaja. Iako bez sadržaja, sijalica samim postojanjem omogućava ljudima da i noću sebi stvore prostor i okruženje. Dakle, samo prisustvo sijalice stvara sadržaj. Otuda i mediji svojim postojanjem, prisustvom i karakteristikama utiču na društvo koje medije doživljava kao dopunu prostora i okruženja.

Da Vas podsetimo:  Noć u Mojkovcu uz spomenik herojima ili Šta je smislena a šta besmislena smrt?

Da li je to dovoljno?

Naravno da nije, neretko nedostaje sadržaj koji pobuđuje izgovaranje rečenice s početka teksta. Medij je vest, ili bi bar trebalo da bude. U trci za informacijom, fabrikovanje vesti kreiralo je sliku sveta čak i kad on nije izgledao kao na televiziji. Dovitljiviji medijski poslenici shvatili su da je važnije saopštiti vest pre nego što ona realno zaživi. I pre nego što se dogodi ono što vest teba da saopšti. U toj koncepciji vest ne saopštava, ona oblikuje. Priča se da je Ted Tarner, u vremenu kada je stvarao CNN imperiju, kupio oronule hotele na obodu Altlante. Pitan zašto je kupio bezvredne straćare, odgovorio je: „Kad ne bude bilo vesti, zapalićemo ih, i eto vesti!“. Imao je u rezervi događaj u najavi i vest koju će da proda. A i moglo mu se. Atlanta je, osim kao sedište CNN-a, poznata i po firmi kao što je Koka kola. Neki bi možda zanemarili činjenicu i da je Ted imao suprugu koja se slučajno zvala Džejn Fonda, inače čuvena glumica. A i to je (bajata) vest o kojoj bi jednom valjalo raspravljati.

Ovdašnji tzv. Tarneri utkrivali su se u kreacijama svojih medijskih kuća onoliko koliko im se njihova Džejn mešala u posao. Nastajanje porodičnih medija nije išlo u smeru kojio vodi ka porodicama konzumenata, već kao proizvod kućne radinosti srpskih medijskih magnata i njihove Džejn. Malo je onih koji su sami ili, ne daj bože, zahvaljujući stručnjacima, gradili medijski sadržaj. Zbog toga novine, televizijske i radio-stanice liče jedni na druge više kao klonovi, manje kao blizanci. Gotovo da ne postoji televizija koja nema špansku seriju, bar jedan rijaliti šou, film C produkcije, tarot uživo, novčanu kviz-prevaru, uživo dahtanje sa ekrana u slušalicu, okrugle stolove sa žutim sokom, emisije o kriminalu u slavu narodne milicije, slatke barbike sa stavom, voditeljke tipa „sedi, ćuti i budi lepa“, egzaltirane sportske komentatore bez znanja padeža, kvizove na 100 načina…

Da Vas podsetimo:  Ni po babu, ni po stričevima – ali može po kumovima

Rečeno je da to narod voli i da je to narodu potrebno. Nisam nikada čuo vest o tome da je narod nešto pitan. Možda bi odgovor, nažalost, bio poražavajući, u šta sumnjam, tek kreatori javnog mnjenja modeluju gledaoca svaki na svoj način, u većini sličajeva – isto. Gubitnik pred tv ekranom gleda gubitničku kombinaciju. Pri tom, dva puta mesečno sve to i plati: račun za javni servis i kablovsku. I onda sanja LOTO.

No, porodična manufaktura medijske scene nije, nažalost, i jedini uzročnik medijskog sunovrata. Sadržaj onoga što će u jutarnjim novinama osvanuti na naslovnim stranama, a u televizijskim vestima biti prva informacija koja će vas izmestiti iz ležišta, jeste – senzacija. Nju je porodila potreba za prodajom velikih tiraža i rekordnom gledanošću, koje nadalje postaju odlučujući parametri za prihodovanje od reklama kojima se ti mediji hrane. Kako novac za reklamiranje – sada i ovde – imaju samo velika javna državna preduzeća i privatni vlasnici korporacija (čita se: tajkuni), otuda vest koja senzacionalistički odzvanja uz prvu jutarnju kafu, najčešće dolazi zahvaljujući plaćenoj reklami. Jer, ako smo dali pare – misle ovi javni i privatni tajkuni – podrazumeva se da za te pare dobijemo i vesti koje su po meri koju mi krojimo.

Ne mora se biti veliki um da bi se zaključilo da su uticaj politike, privatnog kapitala, kriminala i korupcije određujući faktori kreiranja medijske slike. Na tom polju frizeri, piljari s ćoška, obućari i butikaši, jednom reči mala privreda, nema šta da traži. Niti za reklamiranje ima novac, a i kada ga ima, troši ga na goli život. Takvima se reklama ne isplati: em je skupa, em njom ama baš nimalo ne mogu da utiču na javno mnjene. Pošto, rekosmo, reklama jeste put do uticaja na izveštavanje medija.

Da Vas podsetimo:  Srbija ima najstariju vojsku u Evropi. Čak ruski vrapci znaju da naša municija i granate završavaju u Ukrajini

Nažalost, mediji su nam takvi da nemamo čime da se dičimo. Osim njihovim brojem, koji prevazilazi potrebe nevelike zemlje. Njihova masovnost nije donela kvalitet, naprotiv, stvorila je višak na tržištu medijskih radnika s kojeg vlasnici – po sopstvenim potrebama i priznanju – radije biraju tzv. novinare-trkače od kojih stvaraju univerzalne neznalice, ignorišući opismenjene i obrazovane novinare sa stavom. Ovi drugi su skupi i – znaju. A ne treba da znaju. Ovi prvi su jeftiniji, oni zapravo i ne koštaju, osim u konačnom saldu koji, kada se na kraju podvuče crta, budu potrošena roba za jednokratnu upotrebu.

Pišući jednom na temu devastacije medija, pomenuo sam i moralni momenat medijskog radnika, tzv. univerzalne neznalice. To je izgledalo, otrpilike, ovako: Medijska opsena uveliko traje potpomognuta činjenicom da nema tih 100 evra za čiju ljubav „istina“ neće biti napisana. Posledice „istinoljubivosti“ datiraju iz vremena u kojem su sadašnji medijski lumeni propustili najvažnija poglavlja svetske literature. Zbog toga, valjda, nepročitano nadoknađuju potrebom da lošim pisanjem dopišu već genijalno napisano. Iz takvog sveta regrutuju se usahla otupela novinarska pera kojima je napisano svetogrđe jedini način trajanja među retkim britkim novinarskim perjanicama. Takva je i istina koju u javnost šalju njihove redakcije. Ali, nisu kriva pera, krive su perjanice.

Dejan Jeremić

1 KOMENTAR

  1. Dovoljno govori i to da je jednoj rasnoj balkanskoj junici omogućeno da piše kolumne. Duško Radović verovatno ne bi uzeo pero u ruke kada bi kojim slučajem saznao da posao kojim se bavio sada radi jedna nazovi pevačica kojoj na koncert dođe više ljudi od broja revija koje je pročitala.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime