Otupljivanje napadačke opozicije

1
492

Vikend analiza Jasmine Lukač

Aleksandar Vučić je u dvostrukom svojstvu, i kao predsednik države i kao lider vladajuće partije, obavio razgovor o izborima „bez prisustva stranaca“ sa vođama oštrih antivladinih akcija Boškom Obradovićem i Sašom Radulovićem, i time je otupeo napadačku opoziciju. Obradović i Radulović su predvodili gotovo sve incidentne situacije u poslednjih pet godina političkog života Srbije.

Foto: Printscreen Youtube

Aleksandar Vučić je u dvostrukom svojstvu, i kao predsednik države i kao lider vladajuće partije, obavio razgovor o izborima „bez prisustva stranaca“ sa vođama oštrih antivladinih akcija Boškom Obradovićem i Sašom Radulovićem, i time je otupeo napadačku opoziciju. Obradović i Radulović su predvodili gotovo sve incidentne situacije u poslednjih pet godina političkog života Srbije.

Tako je u proleće 2019. Obradović, vođa Dveri, najavljivao akcije blokade saobraćajnica koje će dovesti do „austrijskog scenarija“, odnosno tehničke vlade koja treba da pripremi izbore na kojima će Vučić i SNS biti potpuno pobeđeni. Pre nešto manje od godinu dana Saša Radulović je držao govor pred nekolicinom svojih pristalica ispred Skupštine kada su izbile višednevni sukobi demonstranata i policije zbog protesta protiv zabrane kretanja. Koliko pre nekoliko meseci, ovaj predsednik udruženja Dosta je bilo, viđen je i na protestu protiv obavezne vakcinacije, prkoseći velikom dometu Vučićeve vlasti – da Srbija uspeva da sprovode masovno pelcovanje protiv korona zaraze.

Njih dvojica, Obradović i Radulović, navodno su prvi dobili reč da se obrate na trosatnom sastanku sa Vučićem, među prisutnim predstavnicima 26 organizacija, koliko kaže da ih je sazvao organizator skupa Ivica Dačić, predsednik Narodne skupštine. Obradoviću kao bojkotaš junskih izbora, Raduloviću kao učesniku koji se žalio na neuredne biračke zapisnike, ukoliko su ti navodi tačni, data je prednost u odnosu na „klasičnu opoziciju“ u liku Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića, Vojislava Šešelja, Miloša Jovanovića, ali u odnosu na „eksperimentalnu“ kakvi su Zavetnici.

Da Vas podsetimo:  „Vakcinalna obaveza“ u ustavnom bezizlazu

Šta se može očekivati od tih razgovora za koje je Obradović rekao da će se nastaviti? Deluje da je verovatno postizanje dogovora da se održe vanredni parlamentarni izbori u decembru ove godine, a predsednički i beogradski redovno u proleće 2022. Uz taj dogovor idu su i nova doterivanja izbornih pravila, recimo da za kandidovanje liste više nije potrebno 10.000 overenih potpisa građana, nego manje. Toliko je bilo ogorčenja u prošloj kampanji jer je SNS „skupljala“ te potpise i za druge liste, da bi ovo smanjenje donelo rasterećenje više vladajućoj stranci, nego svim drugima.

Šta sve to može da znači? Prvo, da kada se jednom krene u promenu izbornih pravila, kao što je bilo sniženje izbornog praga za izbore 21. juna 2020. sa pet na tri odsto, onda se sledeće promene sve lakše dešavaju i javnost ih sve lakše prihvata. Drugo, stvarnost više nije ista, i ono što je važilo u politici Srbije koliko do pre deset ili 20 godina, više ne mora da važi. Na primer, postulat da je neophodno da se parlamentarni izbori održe uz predsedničke kako bi stranački ljudi izneli trku za predsednika boreći se za sebe i svoje pozicije. U suprotnom, ne bi bili dovoljno podstaknuti, a naročito ne bi ako su već neko vreme na vlasti, uživajući koristi koju im ona donosi. Sa druge strane, trka za predsednika neophodna je da bi se birači pogurali ka parlamentarnoj listi, obično veliki broj onih koji jesu za predsednika, ne podržavaju njegove partijske kadrove. Vučić je još 2017. pobio ovaj postulat kada je pobedio na predsedničkim izborima koji su se odigrali odvojeno od drugih.

Da Vas podsetimo:  DRAGAN DOBRAŠINOVIĆ: Srpski svet

On i dalje može da ide na parlamentarne izbore razdvojene od predsedničkih, pre svega i zato što time umanjuje moguće scenarije gubitka vlasti. Na primer, isključuje mogućnost makedonskog scenarija, crnogorskog scenarija, budimpeštanskog i istanbulskog, eventualno ostavljajući prostor za beloruski. Ali, u Minsku je još uvek Aleksandar Lukašenko na vlasti, taj se scenario još nije odigrao skroz, zar ne? Makedonskog, zato što Vučić svojim razgovorima sa opozicijom uspostavlja kanal legitimnosti, uporedo sa onim koji grade četvoro evroposlanika pregovorima sa srpskim strankama. Sporazumu koji postignu Tanja Fajon i Vladimir Biličik, te dvojica penzionera Knut Flekenštajn i Eduard Kukan, Vučić će, ako bude trebalo, suprotstaviti onaj koji su postigli on i Dačić, sa Obradovićem, Radulovićem i ostalima. Ako Obradović i Radulović na vanrednim parlamentarnim izborima budu uspeli da se vrate u parlament, kako će onda to biti jednostranačka nelegitimna Skupština?

Upravo zbog predsedničkih izbora, na kojima Vučiću treba čist drugi mandat, ta Skupština je važna pozornica, tu su svi događaji i izborne radnje, tu zaseda centralna izborna komisija… Sa sveže izabranim parlamentom deluje da bi sve to bilo uverljivije nego što je sad, barem prema spolja, prema međunarodnoj zajednici. U toj prethodnoj trci za parlament, skršili bi se, ukoliko se nosioci opozicije budu ponašali kao i dosad i ostali pobrojani scenariji za smenu Vučića i SNS.  Budimpeštanski, a to je ideja Nebojše Zelenovića, da se održe predizbori u opoziciji za onog ko će biti kandidat za gradonačelnika Beograda. Ko će juriti beogradske predizbore, a da ne juri parlamentarnu listu, ili da ne bude oštećen i dotaknut drugima koji nastoje da se domognu opozicionog biračkog tela?  Istanbulski – kako naći gradonačelničkog kandidata koji će voditi kampanju ljubavi i ujedinjenja različitosti, kad treba praviti parlamentarnu listu onih koji imaju srodne ideje o odnosu Srbije prema Zapadu (Kosovu), Evropi (Rusiji), Kini (sankcionoj politici i zagađenju), koroni i vakcinaciji…

Da Vas podsetimo:  O hapšenju i izručenju Slobodana Miloševića – dvadeset godina posle

Nemoguće je pristupiti tim parlamentarnim izborima drugačije nego kao odmeravanju, kao probi snage, i svi oni čija lista ne bi prošla cenzus, ne bi imali šanse na predsedničkim ili beogradskim izborima posle toga. Antivučićevski birači bi se naprosto demoralisali, koliko god da se priča o nefer izbornim uslovima, jer se i to „nefer“ u prethodne dve godine potrošilo kao polazna ideja. Neizlazak i novi izborni bojkot bi izvesno vodio zastrnjivanju, slično kao davnašnja Srpska liberalna stranka Koste Čavoškog. Crnogorski scenario znači da više opozicionih lista ukupno gledano pobede Vučićevu listu, ali za to je potrebna duža snažna kampanja, kakva su bile protestne litije u Crnoj Gori. Nije isključeno ni da bi u Srbiji, neki budući događaj mogao da pokrene novi talas demonstracija, međutim kako pandemija ne jenjava to ne bi mogli da budu dugotrajni i uporni protesti. Učesnici tih protesta verovatno ne bi bili umorni „šetači“ iz vremena Slobodana Miloševića, koji već i zbog životne dobi, spadaju u korona rizičnu grupu, nego neki mlađi demonstranti. A mlađi jesu spremniji za silovitije akcije, ali ne i za dugotrajne, barem to govori iskustvo iz julskih nemira – čim policija prestane da uzvraća, oni izgube volju da demonstriraju.

Izvor: Demostat

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime