Otvaranje Poglavlja 5, o javnim nabavkama, u pregovorima s Evropskom unijom, najavljeno za danas, trebalo bi konačno da dovede do standarda koji garantuju zdraviju konkurentnost na tržištu u Srbiji i ogromne uštede novca u budžetu. Evropski standardi podrazumevaju nekoliko ključnih načela prilikom sprovođenja javnih nabavki – transparentnost, jednak tretman, slobodnu konkurenciju i nediskriminaciju.
Vrednost javnih nabavki u Srbiji godišnje je oko tri milijarde evra. Toliko novca potroše državna i javna preduzeća i institucije za nabavku dobara i usluga, podaci su Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.
U nedostatku kontrole i transparentnosti, značajan procenat odlazi na korupciju.
Ignorisanje nezavisnih institucija dokaz nedostatka političke volje
U Srbiji postoji nekoliko nezavisnih institucija koje bi takođe trebalo da kontrolišu trošenje novca svih građana Srbije, ali i da kontrolišu fer tržišnu utakmicu.
Srbija formalno ima tela kao što su Državna revizorska institucija, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača.
Problem je, međutim, što se izveštaji ovih institucija često ignorišu, odnosno ne služe kao pomoć državnim institucijama da otklone nepravilnosti i brojne mogućnosti sistemske korupcije.
Potpuna efikasnost nezavisnih institucija tako zavisi od političke volje, a politička volja da se uvede kontrola i utvrde jasna pravila igre po svemu sudeći ne postoji u dovoljnoj meri.
To bi trebalo da bude promenjeno ispunjavanjem evropskih standarda.
Mehanizmi zloupotreba
Ključnu ulogu u kontroli javnih nabavki ima Državna revizorska institucija. Na osnovu analize izveštaja ove i drugih institucija, ali i brojnih javnih nabavki koje je Insajder istraživao, moguće je utvrditi više mehanizama zloupotreba.
U postupku javnih nabavki postoje tri faze: priprema, izbor ponuđača i realizacija. Osnovni mehanizam nameštanja javnih nabavki je u prvoj fazi, u kojoj se priprema dokumentacija.
Javna nabavka može da se sprovodi kroz otvoreni i restriktivni postupak ili nabavku male vrednosti. Otvoreni je kada se objavi javni poziv na koji mogu svi da se jave, ali se u tom slučaju u fazi pripreme dokumentacije nameštaju uslovi tendera. Najčešće povlašćena firma u dogovoru s naručiocem u tenderske uslove ubaci uslov koji ne mora da bude presudan, a koji samo ona može da ispuni, čime eliminiše ostale firme koje se jave na tender.
Restriktivni postupak je kada se u prvoj fazi odrede mogući ponuđači, koji ispunjavaju određene uslove, dok se nepoželjni preko istih tih uslova eliminišu. Na tendere se zatim pozivaju samo oni koji su već prošli restriktivni postupak, a na taj način je povećana mogućnost da se igrači na tržištu međusobno dogovore i jedan drugom samo fiktivno konkurišu, dok su u stvari poslovi podeljeni unapred. Treći oblik su male nabavke, kada se ne raspisuje tender, nego se posao dodeljuje direktnim pregovorima s ponuđačem.
Često se dešava da se jedna velika javna nabavka „rascepka“ na više malih javnih nabavki. Tako umesto da raspiše javnu nabavku vrednu četiri miliona dinara, naručilac podeli posao na četiri puta po jedan milion, a onda sva četiri posla dodeli istoj firmi. Tako je ponovo izbegnuta svaka konkurencija.
Najjednostavniji način nameštanja poslova je da se neka javna nabavka proglasi hitnom. U tom slučaju naručilac nije u obavezi da raspisuje tender, već samo pozove probrane firme da dostave ponudu. Tako se iz igre izbacuje ozbiljna konkurencija jer se javna nabavka ne objavljuje, pa ne mogu da se jave firme koje bi se inače javile. U slučaju kada naručilac sam poziva firme, može da se dogodi da recimo pozove firme koje su povezane i koje se dogovore kakvu će ponudu da daju – da dve ne budu dobre i da je naručilac „prinuđen“ da izabere treću, s kojom je unapred dogovorio cenu.
Hitne nabavke predviđene su kako se u slučaju elementarnih i drugih nepogoda ne bi sprovodio ceo postupak, koji dugo traje, ali se to masovno zloupotrebljava.
www.insajder.net
