Predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija.
Direktor Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava.
Koliko je najnovija reciklaža devetnaestovekovne ideje nekolicine levičara sa ovih prostora o balkanskoj konfederaciji, koju sada promoviše trojka Vučić – Rama – Zaev kroz političku platformu „Otvoreni Balkan“ sjajna za Srbe, dovoljno govori činjenica da je ona bila osnov politike Kominterne prema balkanskim narodima i državama sve do 1948. godine.
Sukob između Tita i Staljina koji je doveo do tektonskih lomova u komunističkom raju lišio je tada Srbe neslućene sreće da im se kao rotirajući predsednici pred očima zavrte Todor Živkov, Enver Hodža i Nikolae Čaušesku.
Sedamdesetak godina kasnije predsednik Vučić je, naravno mimo svog mandata i izvan ustavnih ovlašćenja, na putu da ispravi ovu istorijsku nepravdu i usreći svoj i još par balkanskih naroda postavljanjem kamena temeljca za buduću balkansku uniju. Ona bi, za početak, trebala da dovede do suštinskog ukidanja granica i neometanog kretanja roba, usluga, ljudi i kapitala između Srbije, Albanije i Severne Makedonije.
Sjajno društvo za Srbiju, dileme nema. Jedni su od nas u previranjima devedesetih odbegli, odnoseći sa sobom novi i od komunističkih vlasti oktroisani nacionalni identitet i teritoriju, a drugi učinili sve što je bilo u njihovoj moći u projektu nasilne secesije Kosova i Metohije. I jedni i drugi očito imaju sjajne reference za bliskije povezivanje sa nama.
Osim sjajnih referenci, Albanci jedini imaju i sjajne motive za učešće u poduhvatu kojim se, u perspektivi, brišu granice između pripadnika ovog naroda koji žive u sve tri države. Kako je granica sa Srbijom na teritoriji Kosova i Metohije već nasilno obrisana, a Severna Makedonija je država otprilike koliko i južna Bačka, pošto joj to što u nazivu ima stranu sveta ne može nadomestiti nedostatak suvereniteta, eto ostvarenja njihovog davnašnjeg prizrenskoligaškog sna bez nanovo ispaljenog metka.
Njihovi razlozi su jasni i sa stanovišta albanskih nacionalnih ciljeva sasvim razumljivi. Šta, međutim, ima Srbija s tim i zbog čega bi im u ovom njihovom nastojanju, koje je suštinski i dubinski u svemu suprotstavljeno našim nacionalnim intetesima asistirala? Ili još preciznije, čemu briga i toliki trud srpskog predsednika za one koji ne samo sada, već vekovima unazad, vode neprijateljsku politiku prema srpskom narodu, ubijaju i proteruju naše sunarodnike, ruše i pale naše hramove, otimaju naše teritorije?
Odgovor na teška pitanje je sasvim očigledan. Izvan je svake sumnje da „Otvoreni Balkan“ predstavlja svima jasan znak da je na projekat pridruživanja Srbije Evropskoj uniji stavljena tačka. Ovo, objektivno, i nije neka šteta, ali je poraz Vučićeve evrounijatske politike kojoj je bilo neophodno pronaći makar i ovako jadnu alternativu. Alternativu koju bi valjalo marketinškim i mađioničarskim trikovima pretvoriti u događaj od istorijskog značaja a srpskog predsednika promovisati u vizionara i ne samo nacionalnog, već i balkanskog lidera.
I to je, od razloga sa srpske strane, ako to uopšte ima ikakve veze sa srpskom stranom, sve. A sve drugo, od kamiona koji stoje na granicama, preko srceparajućih scena albanskog paradajza i makedonskih lubenica koji se u njima kvare, do aviona koji zajednički gase požare, delovi su beskrajnog i žalosnog niza kvaziargumenata koji treba da nam zamagle suštinu stvari. A ona je sasvim jasna.
E sad, to što je neko posle dugog lutanja došao do spoznaje da je dobro biti prvi u selu kad ti već nije dato da budeš ni poslednji u gradu, ne znači da takvog treba slediti. I to što nas predsednik Vučić u intervjuu „Politici“ eufemizmima uverava da je aktivno učešće Srba u ostvarivanju projekta velike Albanije početak vraćanja Srbije sebi nakon tridesetogodišnjeg lutanja i potucanja od nemila do nedraga, ne znači da mu išta treba poverovati.
A ako predsednik Vučić u toj meri veruje da mu se u ovoj zemlji baš u svemu veruje, hajde neka umesto besmislenog i ciničnog referenduma o Rio Tintu razmisli o referendumu o „Otvorenom Balkanu“. Suštinski i nema neke razlike. I u jednom i u drugom slučaju, o trovanju je reč.
autor teksta:Dragan Dobrašinović
izvor:http://juznevesti.com
