Otvoreno pismo i Molba Arhiepiskopu Pećkom, Mitropolitu Beogradskom i Karlovačkom i Patrijarhu Srbskom, G. Irineju

Beograd, Srbija,

7522. l.G., trešnjar, dan 28-mi, Vidovdan.

Vaša svetosti,

verovatno ste čuli za priču jednog ruskog geometra koju je ispričao kad je već bio starac na početku “Perestrojke“ za koju znalci tvrde da je ispravnije reći “Katastrojka“, koju su objavile novine. Dvadesetih  godina, prošlog veka, slučajno se zatekao u Sibiru, u nedođiji,  trasirajući neki put i nehotice je postao svedok užasnog prizora. Čekisti su kod već pripremljene grobnice doveli sedog igumana. Jedan od “kožnih mantila“ i sa naperenim pištoljem, pitao ga je samo jedno pitanje: “Veruješ li u Boga, pope?“ Odgovor je bio: “DA“. Odjeknuo je pucanj i Iguman se strovalio u raku. Onda su priveli sledećeg crnorisca, do ivice rake. Isto pitanje: “Veruješ li u Boga?“ I dobio odgovor: “DA“. I njemu metak u glavu. I tako streljali su tog dana nekoliko stotina monaha na očigled svih i svakom je bilo postavljeno isto pitanje, I SVI DO POSLEDNjEG SU ODGOVORILI SA “DA“! Ovaj nesrećni geometar, drhtao je kao list, dok se nisu svi udaljili. Živeo je sa tim saznanjem više od 60 godina, nikom ni reč nije smeo da spomene, do pred kraj života. I najviše se čudio da niko nije pokleknuo, cvileo, molio za milost, počev od Igumana pa do poslednjeg iskušenika koji su hrabro ispovedili Hrista, i odlučili se za Carstvo nebesko, te postradali! On je posle saznao da su to bili monasi iz više manastira dovedeni na likvidaciju. Obeležio im je grob na karti i postao nevoljni svedok užasne tragedije.

MOLBA

Vaš svetosti,

Oprostite mi na smelosti što Vam se obraćam na ovaj način i ovako otvoreno ali moja Molba se tiče svih verujućih i pravoslavnih Srba .

Molim Vas, da se u najskorije vreme povratite na tron Svetoga Save, a to je svi znamo Peć i Pećka Patrijaršija. Da napustite Beograd i da trajno stolujete u Pećkoj Patrijaršiji, tamo gde je naš prvi Arhepiskop Srbski (prvi, barem po ovoj zvaničnoj istoriografiji koju u školama naukovasmo) i sigurno ne slučajno već po Promislu Božijem, baš tu postavi svoj tron i sedište svih budućih Arhiepiskopa i Patrijaraha Srbskih. Da se povratite Domu svome. U ostalom tu ste i primili patrijaršijski čin.

Znam da će sada sve dežurne graktalice i vrani gavrani zagrajati: “Zašto, pa Beograd je prestonica Srbije! Tu je sva svetovna vlast! Tu su i sve strane ambasade!  Dole je nebezbedno! Tamo je povećana radijacija i onkološka epidemija! Vazduh i voda su otrovani! Tamo nema uslova za posete visokih delegacija! Je li ovaj čovek lud, šta on to predlaže?“

Beograd, nažalost, odavno nije prestonica ni Srba ni Srbije. Beograd je prestonica bluda, sodomije i narkotika. Beograd je prestonica krijumčara,  žbira i potkazivača svih vrsta i boja.  Beograd je slivnik i talog svega najgoreg i najprljavijeg što postoji u Srbiji, dovoljno je samo da pogledamo crne hronike novinske. Neka mi oproste, za ove izgovorene reči,  oni Beograđani koji žive časno i po ljudskim i po Božijim zakonima, i koji verujem čine veliku većinu. Ali ako nepušač stalno boravi u prostoriji gde svi puše, gotovo je nedokazivo da je on nepušač. Odaje ga smrad duvana iz vlastite odeće, kose, tela, pluća.

Beograd je polatiničen. Beograd je okupiran grad, uostalom kao i cela Srbija, od 1914. g., i konačno 1944. godine, pa sve do danas. Pogledajmo istini u oči i recimo sami sebi: DA, MI SMO OKUPIRANI!

Ako bi uslišili ovu Molbu, silno bi odjeknula ta vest među stadom srbskim raspuđenim po Kosovu i Metohiji! Povratio se Patrijarh Srbski, Domu svome! Povratio se na tron Svetoga Save, eeej, bre Srbadijo!!! Povratio se Pastir Dobri, nedoklanom stadu svojemu, i pored svih kurjaka i lešinara čije oči cakle u noći, dok vrebaju plen! Kliknuće u vascelom Pravoslavlju: SRB JE HRISTOV, NE PLAŠI SE SMRTI!

I kada ka Vama krenu razne belosvetske delegacije, MORAJU proći kroz razrušeno i popaljeno Kosovo i Metohiju, s koje god strane da krenu. Kroz ukorovljene i zapustele njive. Šume i voćnjake posečene do panja, na brzu ruku. Groblja razrovana, crkve oskrnavljene i sravnjene sa zemljom. Pored novih, bez ikakvog reda sagrađenih Arbanaških kuća. I pored bezbrojnih novih benzinskih stanica i autootpada, divljih deponija smeća. Pa pravo u Patrijaršiju opasanu bodljikavom žicom, visokim zidovima i naoružanim stražarima, Bože me oprosti, kao da je Aušvic. Kao da je gubilište a ne za molitveno tihovanje izabrana Božija bašta.  I ako taj gost i posetilac Vaš, bude bratskog srca moraće da mu zaiskri suza u oku i da se javi pitanje, šta učini Evropa, u svome dvorištu, na svome izvorištu? Ako li gost i posetilac Vaš  bude neki jezuita ili  evroljub i pristane da prenoći pod Vašim krovom, Krovom Pećke Patrijaršije, sigurno mu neće dugo doći san na oči, od čudnih šumova, jecaja i vapaja nemoćnih a umirućih, samrtnog ropca na delove iskidanih čija srca, oči, bubrezi i jetre hodaju i danas po Evropi i Americi, ali sada kao lično vlasništvo tih istih Evropljana i zapadnjaka. Kao SRBSKO SRCE Johanovo, verujem da ste čuli  za onog Nemca, kome je presađeno srce  otetog Jovana kosmetskog, te ovaj nije mogao da se smiri dok nije otkrio strašnu istinu. I kad nam srce uzmu i presade drugom ono i dalje kuca za ISTINU i PRAVDU!  Da im nozdrve štipa dim  popaljenih kuća i crkvišta, zagašenih a neugaslih.  Da im se priviđaju seni neopojanih i nesahranjenih mrtvaca koji mir svoj traže. Da im se učini da vide neke svetle ratnike, vitezove, mačonosce i crnorisce, kako ih iz mraka sobe gledaju strogim očima. Da im zadrhti i srce i duša, ako ih još uopšte i imaju! A posle neprospavane noći da ih ponudite kafom, manastirskim medom od kestena i hladnom vodom izvorskom, bistricom.  Da je popijete u hladu Savinog duda, pa da ih ispratite lepoj kući njihovoj kao najrođenije, opet istim putem.

Još Vas molim, kao otac  četvoro dece, da mi (nam) blagoslovite još jedno čedo od Boga isprošeno. Ako bude dečak da ga dočekamo pozdravom: “Dobro nam došao osvetniče Kosova!“ a ako li bude devojčica: “Dobro nam došla Kosovka devojko!“

Vaša svetosti,

Praštajte na ovolikoj slobodi sa kojom sam Vam se obratio u svoje ime a verujem i u ime mnogih verujućih, pravoslavnih Srba a i drugih. Ne morate mi pisati odgovor. Biće nam dovoljno da čujemo ili pročitamo vest u svim medijima: Patrijarh Srbski Irinej, povratio svoje sedište u Pećku Patrijaršiju!!!

Neka mi bude dozvoljeno da završim ovo pismo pitanjem onog čekiste sa početka priče: “Veruješ li u Boga, Baćuška?“

Od Boga Vam zdravlje i svako dobro.

Milan C. Isailović, rez. peš. potporučnik, jmbg: 2602964860030