“Kosovo je naše pamćenje, naše ognjište, žiža našeg bića.
A oduzeti jednom narodu pamćenje, znači – ubiti ga i duhovno uništiti.“[1]
Hvala vam draga braćo i sestre!
Vašom borbom, žrtvom i opstajanjem na svetom, ali punom izazova i stradanja Kosovu i Metohiji, dajete nam nadu da nije sve izgubljeno i da je moguć vaskrs Srbije. Zapad, neprijatelj našeg Gospoda i našeg naroda, preko šiptarskih terorista i uz pomoć izdajničke evounijatske kolonijalne uprave pokušava da vas ubedi da odustanete i napustite vaša ognjišta. Da su naši preci postupali kao što to čini današnja vlast, prihvatili bi predaju bez borbe, a mi danas kao narod ne bi postojali. Umesto predaje izabrali su borbu i tako opstali. Vi ste po uzoru na časne pretke izabrali sudbonosnu borbu za ostanak i opstanak, držeći se reči Svetog kneza Lazara: “Nije pitanje hoćemo ili nećemo da se borimo, nego hoćemo li ili nećemo da postojimo.“
Evrounijate na čelu sa Vučićem, najvećim izdajnikom koji je hodao srbskom zemljom, zbog pohlepe kojom su obuzeti zaboravili su značenje svetosavskokosovskog zaveta i prihvatili su real-politiku Vuka Brankovića i kletvu Svetog kneza Lazara. U skladu sa ciljevima Zapada evrounijatska kolonijalna uprava vodi u nestajanje države Srbije i odlazak u zaborav jednog, brojem nevelikog ali istorijom velikog naroda – Srba. Pokušavaju da nas na perfidan način, narativom uvijenim u kvazipatriotsku oblandu, ubede kako je rešenje svih naših problema u izdaji, u puzajućem predavanju Kosova i Metohije šiptarskim secesionistima i Velikoj Albaniji. Za to vreme, najveći deo našeg naroda, hipnotisan mejnstrim medijima, postao je ravnodušan, i podložan prećutnom prihvatanju izdaje kao realnosti, a onaj deo koji je protiv izdaje je razjedinjen i podeljen. U Srbiji gde sve manje nade ima, a očajanje i mrak je sve veći, vi se odlučno borite ostajući na svojim ognjištima. Boreći se za sopstveni ostanak i opstanak na kolevci našeg naroda, Kosovu i Metohiji, borite i za opstanak države Srbije, u svetlu sledećih reći blaženopočivšeg vladike Artemija: “Srbija je telo a Kosovo je srce u tom telu. Iščupa li se srce iz tela, ostaje leš koji se raspada.“
“Ko brani čast svojega naroda i ugled svoje otadžbine, taj brani ujedno i svoju čast i ugled svojega doma. Jer narod sastavljaju pojedini ljudi i njihove porodice, koje su udružene na moralnoj osnovi; a otadžbinu predstavljaju njihovi domovi i njihova imanja, koja su oni i njihovi preci svojim trudom, na pošten način, stekli.“[2]
Dok vi trpite svakodnevni teror šiptarskih terorista u uniformama takozvane kosovske policije, koji maltretiraju i prebijaju čak i decu i žene, hapse časne i poštene ljude, izbacuju ih sa radnih mesta i oduzimaju imovinu, prete onima koji su podigli glas protiv nasilja ili jednostavno prete svim Srbima da će biti proterani sa svog viševekovnog staništa, istovremeno centralna Srbija je u suštini ostala nema, nezainteresovana, odnosno bez saosećanja za stradanje svojih sunarodnika. Osude nasilja i podrška preko medija i društvenih mreža, pokušaji spontanog okupljanja i protesti takozvane patriotske opozicije predstavljaju samo obično licemerstvo, jer izostaju dela koja bi svedočila iskrenu težnju da vam se pomogne. Tako centralna Srbija pokušava da se otarasi Kosova i Metohije, da bi mogla da bludniči sa Zapadom. Vi, sa vapajem naroda koji veruje u Gospoda i koji se nada u pobedu sa Gospodom, želite da urazumite braću i sestre iz centralne Srbije da vas ne odbacuju, jer će tako odbaciti Gospoda od sebe. Taj vaš vapaj koji se kao eho širi Srbijom, a koji na sve načine pokušava da utiša vlast (u svim medijima je svaka reč o KiM izvan režimskog narativa zabranjena), umesto da narod prihvati sa radošću u svoja srca, kao što to učini njegov mali deo, on se odbija od okamenjenih srca i nestaje bez odjeka. Oprostite, braćo i sestre nema prave podrške! Sveti Jovan Zlatousti je poručio onima koji braću svoju zaboraviše: “Ako mi zaboravimo našu bratiju, onda nemojmo očekivati ni da se Gospod seti nas.“
Moj dobri rode, svi su rđavi,
Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!
Izdajnik i sad još u tvrđavi,
S ubicom žrtva sada druguje.[3]
So na vaše muke i rane predstavlja licemerno ponašanje crkvene vlasti, ekumenista iz Beogradske patrijaršije. Ekumenisti se ponašaju kao fanarioti, grčke vladike, koji su predstavljali crkvenu vlast nad našim narodom za vreme turskog ropstva. Fanarioti su radili u interesu sultana i Turaka a na štetu našeg naroda, a ekumenisti na čelu sa papoljubcem Porfirijem pružaju apsolutnu podršku izdaji evrounijatske kolonijalne uprave. Otvoreno sarađuju sa šiptarskim teroristima preko Teodosija Šibalića i Save Janjića u razbijanju Srbije i Srbskog naroda i nameri da KiM postane šiptarska država, a naši manastiri „kosovski“, po scenariju predaje manastira i crkvišta u Staroj Srbiji – Makedoniji. Ekumenisti su priznali satansku tvorevinu državu “Kosovo“ pre evrounijatske kolonijalne uprave, kada su uz pomoć šiptarskih terorista takozvanog KPS sa KiM izbacili vladiku Artemija i njegovo monaštvo, a čija je jedina krivica bila što se borio da se sačuva KiM i naš narod na njemu. Setimo se njegovih reči i prihvatimo ih u srce: “Braćo i sestre, ova kazna koju je Bog popustio na nas ima isti onaj smisao kao i kazna za vreme proroka Ilije – ne da nas uništi nego da nas sebi vrati, da nas na pravi put povrati, da nas obrati našim svetim precima – Svetome Savi, Svetom knezu Lazaru, đakonu Avakumu, vladici Nikolaju i ostalim našim ugodnicima Božjim, da se njih setimo, da njih za primer uzmemo, da njihovim putem idemo, da njihovu veru držimo i da se sa puta greha vratimo na put Božji, na put vrline. Da prestane mržnja među nama, da prestane pakost među nama, da prestane zavist među nama, da prestanemo činiti zlo jedan drugome nego da činimo dobro kao brat bratu, da prihvatimo Zakon Božji u svakom pogledu i onda će Bog, kada se mi budemo vratili Njemu, onda će On ponovo biti Bog naš i Spasitelj naš i sigurno će tada poslati milost Svoju, izbaviti nas od naših nevolja, od naših neprijatelja i stradanja i dati nam ono za šta se budemo molili.“
Vladika Artemije, starac koji je prognan iz svoga doma, Eparhije, Kosova i Metohije, jer je odbio da siđe sa krsta i izda Hrista i narod koji mu je poveren. Starac koji se beskompromisno borio za čistotu vere pravoslavne i nacionalne interese srbskog naroda. Starac koji se odlikovao revnovanjem po razumu, duhovnom trezvenošću, hrabrošću, vernošću i ogromnom trpeljivošću. Starac dobri pastir, koji je kao monah, iguman i episkop hrabro i odlučno veru ispovedao, svojim ispovedničkim životom je svedočio i velikim stradanjem potvrdio! Starac istinski revnitelja Pravoslavlja, koji je zavete Svete Crkve čuvao po cenu sopstvene krvi, čiji se jedini zločin sastojao u tome što je bio istinski naslednik Hristovih Apostola i što je svim bićem plamteo za Hrista.
Vaš vapaj stiže do majčice Rusije, koja ga je prihvatila kao da vam je ona prava majka. Ona je spremna da pruži pomoć, ali to ne dozvoljava kolonijalni upravitelj Vučić. Rusija ratujući protiv Zapada oslobađa Ukrajinu od globalista i nacista, a kada to, uz Božiju pomoć, završi pomoći će Srbima da oslobode Kosovo i Metohiju. Trenutak slobode dolazi, ali je potrebno da spremni dočekamo braću Ruse. Da je Rusima stalo do braće Srba potvrđuju i reči predsednika Putina, koji je istakao da su Srbi poseban i narod blizak Rusima i da je Srbe nemoguće slomiti i potčiniti. Zbog toga, Rusijo, oprosti nam što smo dozvolili da na vlasti budu Zapadne sluge i pomozi nam da se izborimo za našu slobodu.
“Još uvek nas pokrivaju tamni oblaci, ali samo oni koji vole tminu odbijaju da vide svetlost koja je ispred, svetlost do koje ćemo stići samo ako se naš korak ne pokoleba!“[4]
Oslobađanjem centralne Srbije od Vučića i SNS sekte počeće bolji dane za narod na KiM.
Srbi se nalaze pred večitim izborom “Kome se carstvu prikloniti“. Da li će prihvatiti antihrišćansko smeće Zapada, što znači izdaju Gospoda, Svete Nebeske Srbije i donosi ispunjenje Lazareve kletve – prokletstvo i kraj ovog naroda, ili će Srbija da gradi budućnost na čvrstom svetosavskosovskom temelju koji su položili naši sveti preci, što znači služenje Bogu i blagoslov Svete Nebeske Srbije, blagostanje i večni život. Dok sa Zapada vrše pritisak na svoje sluge, izdajničku kolonijalnu upravu u Beogradu, sa zebnjom se sećaju naše istorije koja kaže da su Srbi čudnog soja, zube ćeš polomiti, a njih nećeš slomiti. Kada su početkom 19 veka Srbiju i Srbski narod svi otpisali i smatrali da više ne postoji, Gospod je pre više od dva stoleća uslišio vapaj svoga naroda i poslao mu Vožda Karađorđa, i Srbski narod je vaskrsao. Srbija i Srbski narod i danas su u situaciji da nema samostalne države i svi nas otpisuju, samo što nema Vožda. Ne očekujmo da neko drugi uradi ono što smo sami dužni, nego kako Njegoš napisa: “Neka bude što biti ne može! Nade više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke!“ Braćo i sestre, pokajmo se i zavapimo Gospodu da nam opet podari novog Vožda i da učini da Srbija Vaskrsne.
“Viču pravedni, i Gospod ih čuje, i izbavlja ih od svijeh nevolja njihovijeh. Gospod je blizu onijeh koji su skrušena srca, i pomaže onima koji su smjerna duha. Mnogo nevolja ima pravednik, ali ga od svijeh izbavlja Gospod.“[5]
Završiću porukom vladike Artemija, koja verni Srbski narod na KiM i svuda gde živi učvršćuje u borbi: “Neka bi Gospod dao snage svima nama, da ostanemo i opstanemo i istrajemo na ovim prostorima, i da dočekamo da ovde bude ono što je vekovima bilo, zemlja Srbija i srpski narod ovde da živi kao što smo vekovima živeli.“
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
