Piše: Dušan Marić
– Dve Dobrile su dve sinje kukavice, dve najveće tuge po nebom, svaka golema toliko da bi zbog nje i ljuta guja ispod kamena pisnula. Sine, sevap je njih obići, ali ako ti nije za muku, bolje ti je da ne slušaš njihove jade. Potršćeš se. Iako sam sina izgubila, kad pomislim na njih dve, na njihovu tragediju, meni moja tuga mala izgleda.
Ovim rečima je davne 1998. godine moju posetu Rogatici i raspitivanje za adresu Dobrile Bjelaković i Dobrile Perović propratila jedna starija meštanka, zabrađena crnom maramom.
Prvoj Dobrili, ratni vihor je iz naručja zauvek istrgnuo supruga Radenka i oboje njihove dece – sina Slavišu i kćerku Sonju.
Pre šest godina, u jednom ratnom danu, duga Dobrila je izgubila oba roditelja, supruga, jedinog brata i jedinu sestru. Tada je imala dvadeset godina i dve kćerke – trogodišnju Milijanu i Marijanu, koja je svet ugledala samo dvadeset četiri dana pre porodične tragedije.
Tuga i tragedija pred kojima se razum muti, daj staje. A i tugu i tragediju nadmašuje zverstvo sa kojim su muslimani, komšije, masakrirali Dobrilinu porodicu.
Dobrila je, skamenjena od tuge, pričala a ja, skamenjen od užasa šta čujem, zapisivao.
– Bio je naš veliki praznik, Petrovdan, 12. jul 1992. godine – seća se Dobrila. – Tog dana moja Marijana je napunila mesec dana života. Posle izlaska iz porodilišta, nas tri smo bile kod rodbine u Obrenovcu. Tog dana je došao moj stric Milan iz Čačka. Da nas vodiu kod sebe. Zagrlio me je i rekao: „Sine, poginula je mala Danijela.“ Danijela je moja mlađa sestra. Tek sutradan u Čačku rekao mi je i za tatu, mamu, batu i Gorana. I oni su ubijeni. Stradali su, a Marijanu nisu ni videli. Od odlaska iz Višegrada u porodilište ja sam najviše razmišljala o tom susretu. Zamišljala radost mog muža Gorana, kad ugleda i prigrli naše drugo dete. Ali eto, nikad je nije ni video, ni zagrlio. A njoj je bilo suđeno da svog oca upozna samo preko fotografije.
Kada je počeo rat i teror muslimanskih paravojnih grupa, pod komandom islamskog fanatika Alije Izetbegovića, zahvatio i opštinu Rogatica, manjinsko srpsko stanovništvo iz Dobrilinog rodnog sela Trnova i okolnih sela napustilo je svoje domove i pobeglo u zbeg kod osnovne škole u Šljedovićima. Istovremeno, po naređenju pretpostavljene komande Vojske Republike Srpske, vojno sposobni muškarci zaposeli su položaj i iskopali rovove na obližnjem brdu Gaj. Sa zadatkom da štite zbeg. Međutim, s obzirom na višestruko nadmoćno bošnjačko okruženje, malobrojni srpski teritorijalci, realno, nisu bili u stanju da štite ni sami sebe, a kamoli da zaustave iole jači muslimanski napad.
Tim pre što je, čak i početkom jula 1992. godine, nakon što je izvršena masovna paljevina njihovih napuštenih kuća, među Srbima još uvek bilo mnogo onih koji su naivno verovali da njima i njihovim porodicama od komšija muslimana ne preti nikakva opasnost. Jedan od takvih Srba bio je i Dobrilin otac, Milorad Obradović (44), referent za nabavku u rogatičkom „Prometu“.
– Tata je dugo odbijao da uzme pušku ili ide na stražu – kaže Dobrila. – Govorio je kako je siguran da nam naše komšije, od kojih su mnogi radili sa njim u firmi, neće učiniti nikakvo zlo. Uzalud su ga obazriviji ljudi upozoravali da muslimanima ne treba verovati i podsećali na brojne njegove Obradoviće koje su za vreme Drugog svetskog rata muslimani žive spalili.
Baš zbog te očeve lakovernosti, na Gaju, u zemunici sa tatom, nalazili su se i moj šesnaestogodišnji brat Darko, moja devetnaestogodišnja sestra Danijela i naša majka Zorka. Tu su bili i moj suprug Goran i naš kum Miodrag Motika.
Muslimani su Gaj napali petog jula, oko četiri časa ujutro. Iako je, prema svedočenju Miroslava Obradovića (koji se sa Milomirom Andrićem i braćom Draganom i Zoranom Kusmukom nalazio u susednom rovu) njegovog stričevića Milomira i njegovu mlađu kćerku početak napada zatekao budne, na straži, muslimani im nisu dali priliku da pruže otpor ili pobegnu iz klopke.
Kada je posle desetak minuta nejaka srpska odbrana na Gaju potpuno razbijena, Izetbegovićevi vojnici počinili su užasan, zdravom razumnu neshvatljiv zločin.
Dobrila kaže da je rekonstrukcija zločina izvršena prema izjavi jednog od učesnika u napadu na Gaj, kasnije zarobljenog (i oslobođenog?!), Sinana Ćatića iz Trnova, predratnog kafanskog pevača, i kazivanju Srba koji su uspeli da pobegnu od noža svojih dojučerašnjih komšija.
Prvi je, pokošen rafalom, poginuo Dragan Kusmuk, koji se uzvratio u svoj napušteni rov, po zaboravljene tromblonske mine. Po svemu sudeći lakom smrću, od metka i na početku napada, stradali su i Dobrilin muž Goran Perović i njihov kum Miodrag Motika. Zoran Kusmuk i Miroslav Obradović uspeli su da pobegnu prema Šljedovićima.
Ostale članove Dobriline porodice Bošnjaci su žive pohvatali. Prvo su Milomira Obradovića, njegovim kaišem, koji su mu zategli oko vrata, svezali za hrast, a zatim njegovu kćerku oborili na zemlju i započeli bestijalno iživljavanje. Posle silovanja, u kojem je učestvovalo nekoliko napadača i zverskog mučenja, zlikovci su noževima rasporili devojčin stomak, izvadili joj deo materice i ostavili je da umire u strašnim mukama. Sve vreme mučenja njegove mezimice, dok su se njeni krici mešali sa njihovim smehom i podvriskivanjem, Bošnjaci su tukli Milomira i zahtevali da gleda u njenom pravcu. Očajan, izbezumljeni čovjek nekako je uspeo da se zadavi kaišem i prekrati sopstvene muke.
Istovremeno, druga grupa Izetbegovićevih vojnika iživljavala se nad majkom i sinom, i to tako što je svezana Zorka bila prinuđena da gleda mučenje i ponižavanje sina i kćerke, da bi onda i sama bila silovana i, nakon mučenja, ubijena. Ubijen je i šesnaestogodišnji Darko.
Dobrila kaže da je utvrđeno da su grupu koja je počinila zločin predvodili Lutvo Jamaković, milicionar iz Rogatice (ubijen je nekoliko dana kasnije, u borbi protiv srpske vojske) i Dino Kavedžić, privatni trgovac, kojeg su Obradovići godinama smatrali za porodičnog prijatelja.
– Moja sestra je još bila živa kad je na mesto zločina naišao starac Milan Motika, naš komšija, koji je zbog bolesti disao uz pomoć pumpe – nastavlja Dobrila. – Danijela je ležala na zemlji i ječala. Jednom rukom je pokušavala da sakupi svoja po zemlji prosuta creva i vrati ih u stomak. Kako je tražila vode, on joj je doneo i dao malo vode koju je pronašao u zemunici. Milan kaže da je tatino telo bilo obešeno uz drvo, na kaišu, a mama, brat, moj Goran i kum ležali su mrtvi oko zemunice. Kad je Milan pokušao da pomogne Danijeli, krvnici, koji su se izležavali nekoliko desetina metara dalje, pripucali su, pa je morao da beži. On smatra da ga nisu hteli ubiti, već su ga ostavili da priča šta je video i tako izazove što veći strah među Srbima.
O zločinu na Gaju starac je obavestio jedinicu srpske vojske stacioniranu u selu Pljesko, u koje se, u međuvremenu, povuklo i civilno stanovništvo iz škole u Šljedovićima. Mada su pojedini vojnici zahtevali da njihova jedinica odmah krene prema Gaju i pokuša izvući Danijelu, komandant Rajko Kušić je procenio da devojci ionako nema spasa a da, zbog konfiguracije terena i brojčane nadmoći neprijatelja, njeno izvlačenje ne bi bilo moguće bez novih žrtava među njegovim vojnicima.
Kada su se sledeće noći, koristeći tminu i kišu koja je počela da pada, petorica srpskih vojnika uspela uz Gaj i privukla stratištu, Danijela je bila mrtva. Sa njenog krhkog i izmučenog tela kišne kapi spirale su krv. Pokušali su da je ponesu, ali zbog snažne neprijateljske vatre uspeli su da na šatorskom krilu niz padinu svuku jedino pokojnog Dragana Kusmuka.
– Mislim da je bio septembar te godine kada je, uz pomoć srpskih jedinica iz drugih mesta, Rogatička brigada uspela da oslobodi ovaj deo Republike Srpske i bošnjačku vojsku protera prema Goraždu – nastavlja Dobrila svoju ispovest. – Posmrtni ostaci članova moje porodice i našeg kuma Miodraga pronađeni su u grobnici koju su, verovatno zbog nesnosnog zadaha koji se širio od tela u raspadanju, iskopali bošnjački vojnici. Sahranili smo ih zajedno, na Partizanskom groblju u Rogatici.
Na godišnjicu smrti svojih najmilijih, Dobrila se sa decom vratila iz Srbije u Rogaticu, gdje je posle dva meseca od Opštine dobila dvosoban stan. Sada radi kao kurir i kafe-kuvarica u preduzeću u kojem je radio i njen otac. Decu i sebe izdržava od plate koja iznosi 512 dinara, dječije penzije od 207 dinara i invalidnine od 520 dinara. Milijana ide u školu, a dok je Dobrila na poslu, mala Marijana boravi u dečijem vrtiću.
– Slomljena sam, umorna od života i nemam snage za mržnju – kaže Dobrila. – Međutim, užasava me i sama pomisao da bih ja ili moja djeca ponovo morali živeti s Bošnjacima. Ko god, posle svega, od njih pokušava napraviti srpske komšije i prijatelje, on je za mene dušmanin moje dece, saučesnik zveri koje su na Gaju uzele život i čast moje porodice.
I bez tragedije iz jula 1992. godine, novija istorija Obradovića bremenita je tužnim događajima. Dobrilinog pradedu Milana i prababu Albu su 1943. godine u njihovom selu zaklali partizani. Njen deda Petko naprasno je umro u trideset i osmoj godini, a četiri godine kasnije njena baba, Petkova žena, smrzla se u snegu.
Dobrilin otac Milorad odrastao je u sirotištu u Zenici, gde je završio i trgovačku školu, dok je njen stric Milan detinjstvo proveo radeći kao najamni radnik kod rođenog strica. Kada je postao punoljetan otišao je u Čačak i počeo da radi u tamošnjem rudniku.
