Deco, mada je možda i glupo da vas oslovljavam tako. Vi ste ipak akademski građani, studenti raznih fakulteta. Moram par reči da napišem o vama. O protestima, idealima, nadanjima.
Svi smo mi bili mladi, mnogi od nas i studirali, bili na ulicama i protestvovali, boreći se za neko bolje sutra. Zbog vas i vaše budućnosti. Ok, možda smo izneverili vaša očekivanja, možda smo mogli i mnogo više da uradimo.
Ali bili smo na ulicama Srbije iz dana u dan, iz večeri u večeri, boreći se protiv režima, po kiši i snegu. Roditelji su nam davali podršku, donosili sendviče, garderobu, čarape.
I to bez hi tech tehnologije, mobilnih telefona, socijalnih mreža. Uvek smo imali način da širimo informaciju između sebe i da obavestimo saborce o nekom novom skupu, akciji, protestu. Nismo mi bili mnogo pametni, ili iskusni. Bili smo vaših godina.
Ali, jedno veliko ALI.
Znao se jedan kodeks časti, ne prodati seni po cenu da dobijemo pendrek po leđima ili vodene topove kojima su nam „hladili usijane“ glave. Usijane, da. Hrabre i ponosite, da. Ponosan sam što sam bio deo tih protesta, tog bunta, te energije koja je na kraju i srušila jedan užasan režim. I bilo nas je. I roditelja naših koji su bili spremni da stanu ispred nas i da nas čak i telima brane.
Da, ponosan sam na to. Da smo mogli više, verovatno ste u pravu. Da možda nismo shvatili da je posle 5. oktobra morao da osvane i jedan potpuno drugačiji 6. oktobar, tu ste u pravu.
Ali, vraćam se na početak. Postojao je neki prećutni dogovor da isteramo do kraja. Mi, tada mladi ljudi, govorili smo: Ko izda, p…a!
Vreme je i pokazalo ko je i kako se „naplatio“. Promene i nisu došle kako smo se nadali i želeli. Ali, mi, studenti, građani koji su šetali i organizovali akcije na ulicama, nemamo ni najmanje razloga da se postidimo. Razloga za sram imaju neki drugi ljudi koji su ubacivani u naše redove i na kraju završili kao deo nove, stare političke garniture. Razloga za spušten pogled imaju ljudi koji su iz starki i pocepanih farmerki prešli u džipove, luksuzne stanove, skupa letovališta i došli do miliona nepoznatog porekla. To su bili ljudi, možda čak i simboli pokreta našeg, našeg OTPORA. Ali, njih je malo, i ostaće upamćeni kao izdajnici ideje slobode.
No da se vratimo na vas, mladi ljudi. Pod sloganom „1 od 5 miliona“, stvorena je jedna divna energija. Slogan je osmilio Nikola Kojo, glumac i pre svega čovek. Koautor je Buika Fiuk, lingvista i borac za demokratiju. Sada ste ga zloupotrebili.
Hiljade ljudi, pokatkad i desetine hiljada je svake subote išlo ulicama gradova Srbije, pružajuči vam podršku, čuvajući vam leđa. Bez podela ili stranačkih obeležja. I ja sam bio jedan od njih.
I ne, nije mi žao zbog toga. Naprotiv, smatrao sam da je to moja moralna i građanska dužnost da budem uz vas.
Žao mi je vas. Spuštajući cenzus na 3% uvalili su vam kosku koju ste izgleda jedva dočekali. Znate, možda studirate neki fakultet koji u svojim predavanjima nemaju pojmove kao što su čast, ponos, moral.
Na poslednjoj šetnji, narod vam je i pokazao šta misli o vašoj, tada samo ideji izlaska na izbore. Setite se toga. Ne zaboravite povike Ua, zvižduke i razočaranje tih ljudi. Pratiće vas to zasigurno. Možda ste upravo prokockali šansu da zaista učinite nešto za sebe.
Objašnjenja koja ste davali i konferencije za novinare, zvuče, u najmanju ruku kao replika iz „Alana Forda“.
Da vas podsetim. Jedno od objašnjenja otprilike zvuči ovako: „Izlaskom na izbore želimo da kaznimo one koji će izlaskom na izbore da prekrše Sporazum sa narodom.“
Definitivno alanfordovski ili montipajtonovski.
Mladi ste ljudi, želim vam sve najbolje, ali sada od mene imate samo gomilu bedževa „1od 5 miliona“, koje sam pokupovao. Rado ću vam ih pokloniti.
Za kraj, citat velikog Dalaja Lame: „Budite otvoreni za promene, ali ne dozvolite odlazak pravih vrednosti“
