Srbi i Rusi
Vaistinu smo mi Srbi sa mnogim narodima povezani i u mnoge smo se istorije i sudbine upetljali. Malo je mesta u Evropi gde nismo dali svoj doprinos i gde svojim načinima nismo osolili atmosferu i uneli mrvu svoje duše. Ponajvše u velikoj Rusiji.
No o tome se ne uči u školama. Ne uči se planski i namerno. Ni tamo, a pogotovo ne ovamo kod nas. Ne uči se, jer nas je pokrila tama levičarskog interanacioma, koja je vladala i ovde i tamo. Zato retko ko zna da je jedan Srbin iz Prizrena zapravo postavio na noge novi ruski stil pisanja. Zvao se Pahomije Logotet. Živeo je u Novogorodu u 15tom veku i za blizu 50 godina svog života, napisao jednu pravu biblioteku. Više nego svi savremenici u Rusiji zajedno.
Možda neko i zna da je Prvi Ruski Car, Ivan Silni ( Grozni), koji je od Rusije napravio zaista svetsku silu (i u fizičkom, a ne samo u duhovnom smislu), jedva preživeo stalne pokušaje Boljara da ga kao dečaka ubiju, a da ga je spasavala njegova baka, Ana Glinska Jakšić, Srpkinja, koja ga je i podigla i vaspitala. Zato je prvi Ruski Car, Ivan Grozni ( čiji nadimak mi ovde tako pogrešno i zlonamerno tumačimo), za svoje idole imao Svetog Savu, Stefana Nemanju i Lazara Hrebeljanovića. Ivan Grozni je s jedne strane potomak loze Rjurikoviča i vizantijske loze Paleologa, i nekoliko srpskih despotskih porodica, Dejanovića, Nemanjića i Jakšića.
Koliko ljudi zaista zna da je Crnomorsku Rusku flotu osnovao Srbin Mark Vojinović. Gotovo niko van struke nije čuo da je jedan Srbin kreirao ruski školski sistem i napisao prvi zakon o školstvu u Rusiji. Zvao se teodor Janković Mirijevski. Da je u Borodinskoj bitci učestvovalo najmanje 14 Ruskih Generala, koji su Srbi. Da je jedan od njih, Đorđe Arsenijević Emanuel, 1814 godine uveo Rusku vojsku u Pariz, zajedno sa Ruskim Carem Aleksandrom. Dve godine ranije, Francuzi su iz spaljene Moskve izneli dvesta volovskih kola natovarenih zlatom. Za uzvrat, Ruski Car Aleksandar, zabranio je da se Parizu i jedan kamen podigne sa mesta, i naredio da se ni jedan Francuz ni na koji način ne sme poniziti i uvrediti, pa je napravio i danas najlepši most na Seni, koji se zove Aleksandrov most. Ostavili su Rusi i ono čuveno Bistro, koje se tamo u Parizu odomaćilo kao ime za male kafeterije. Boljševici su Đorđa Arsenijevića sa još nekim ruskim generalima, 104 godine kasnije izvadili iz groba i njegove kosti streljali. Nek se zna da Rusi i sovjeti nisu isto.
Da li iko danas zna da je posle Nikole Tesle, najveći srpski pronalazač Ognjeslav Kosotović, izumeo leteći brod, i nazvao ga Ruski Dirižabl. Dvadeset godina kasnije, onaj švaba je došao u posed njegovih skripti i izumeo Cepelin. Koliko nas zna da je Kremaljski javni sat dakle prvi javni sat na svetu, dvesta godina stariji od prvog javnog švajcarskog sata konstruisao Srbin koji se zvao Lazar Srbin Hilandarac i da su Kremlj gradili i Srbi.
Verovatno već po neko i zna da je Srbin, Grof Sava Vladisavić bio specijalni poverenik Cara Petra Velikog i da je osnovao rusku tajnu službu. On je na jednom putovanju otkupio etiopskog dečaka Ibrahima Solomona iz roblja, koji je postao paž na dvoru. A taj etiopski dečak, zapravo je Puškinov direktni predak. Isti taj Grof Sava, kasnije za vreme Katarine velike, uspostavio je granicu između Kine i Rusije, osnovao jedan grad na granici, a u Kini podigao prvu Prvu Pravoslavnu Crkvu.
Malo ljudi zna da je lavovski ratnik, lepotan i zavodnik, Srbin i Ruski general, Simeon Zorić izazvao čak i Potemkina na dvoboj, što je Potemkin mudro odbio, a Carica Katarina tiho zataškala. Zorić je bio inspiracija za jedan lik u Pikovoj dami. A u Rusiji se školovao čitav niz srpskih intelektualaca, pripadnika srpske, i ujedno prave prirodne svetske elite.
Nepoznato je većini da je srpski Grof Miloradović podigao Srbe, nezadovoljan tretmanom u Austriji, i otišao sa velikim brojem Srba u Rusiju, gde su Srbi dobili državu i dali joj ime Novosrbija ili Slavjanoserbija, te da su tamo sa lokalnim življem osnovali grad Slavjansk. A šta su tek oni nama dali, može knjiga da se napravi. I još jedna bi mogla da se napravi o onome što su nam nudili, a mi nismo hteli, ili smeli da uzmemo.
Autor: Nenad Janićijević
