Ovog puta o jugoslovenskom jeziku – vredi li odgovoriti Vuku Draškoviću?

3
1862

Skoro tri decenije traje Draškovićev obračun sa srpskom kulturom i istorijom, crkvom i državom, a sada je na red došlo i ćirilično pismo.

vuk-draskovicU vremenu opšte evroatlanske hajke na sve srpsko i pravoslavno došao je i njegov red da baci kamen na srpsko pravoslavno predanje i književnost. Nije lako odoleti nemilosrdnim haškim goniteljima, budžetu globalista, a pogotovu svom ateističkom nasleđu i nazorima. Vera ili večera?

Korisnik istine da je „srpsko sve do Beča jar je popločano srpskim kostima“ koju je deklamovao trgovima srpskih gradova, davno se opredelio za bogatu večeru na Dedinju i Senjaku, ili „molitveni doručak“ u Beloj kući. Prva srpska opoziciona politička prevara, naplatilac narodne patnje, zaklonjen iza srpske priče i plaćenih tiraža nastavlja svoj zadatak stavljanja srpskog naroda na „NATO magistralu“.

Jugoslaviju nisu ubili Srbi. Srbi su Jugoslaviju stvorili i branili na svoju štetu. Draškovićev hrvatski saradnik i prijatelj Stipe Mesić, evropski demokrata i hrvatski ustaša, kome je Vuk Drašković u Udruženju književnika pred kamerama predao mape srpskih granica na prostoru SFRJ i Republike Hrvatske, ponosio se da je poslednji predsednik te iste države rečima: „Izvršio sam zadatak, Jugoslavije više nema“. Drugi Draškovićev istomišljenik i prijatelj, Milo, Srbin po rođenju, a Montenegrin po opredeljenju, je iz državne administrativne upotrebe potpuno izbacio ćirilično pismo pre nego je Crnu Goru bez pitanja naroda ugurao u NATO.

Današnja Draškovićeva, Ugričićeva ili Basarina briga za latinicu u poplavi latiničnih natpisa i štampanih knjiga u srpskoj prestonici, gde je učešće srpskog nacionalnog pisma svedeno na pet procenata, dovoljno govori o sračunatoj političkoj provokaciji. Istina je da latinica kao simbol i osnova jugoslovenstva, danas služi novom centru lažnog jugoslovenstva u Zagrebu. Da li je normalno da Srbija kao srpska prestonica i dalje ostaje poligon za izvođenje novih jugoslovenskih, jezičkih i pravopisnih a suštinski kroatističkih projekata ? Jasno je da se Vuk Drašković prodao kao političar i pisac, da je prodao i Kosovo i ćirilicu, da bi narod koji se ne odriče Kosovskog zaveta i ćiriličnog pisma takođe predao i zamenio „boljim“.

Da Vas podsetimo:  Nаrod-mајkа Nеbеskе Srbiје

Latinično pismo je u Srbiju stiglo na bajonetima neprijateljskih vojnika 1915. godine. Latinica je u Kraljevine Srbiju i Crnu Goru uvedena kao mera okupatorske vlasti 1916. Kada je vojvoda Mišić progonio okupatore Austro-ugare i Nemce, zajedno sa njima proterivao je i njihove saveznike Hrvate, a sa Hrvatima hrvatsku latinicu. Ako je latinica „srpsko pismo“, zašto je Mišićeva srpska vojska treći dan nakon oslobođenja Beograda 3. novembra 1918. preko naredbe Koste J. Tucakovića vratila ćirilicu:

naredba-599x700Uprava grada Beograda.

Svim kvartovima i komesarijatima:

Neprijatelj za vreme okupacije naterao je naše trgovce i javne radnje, te su na radnjama isticali firme latinicom napisane.

NAREĐUJEM

da se ove firme od danas za pet dana promene, a u roku od dvadeset dana istaknu firme ćirilicom shodno Zakonu o radnjama. Kvart će se postarati o izvršenju mog naređenja, isto objaviti, i svakoga ko po njemu ne bi postupio – kazniti po nadležnosti.

Da li Vuk Drašković posle sto godina bolje zna od Vojvode Živojina Mišića i srpskih oslobodilaca koje je srpsko pismo? Ili je simbol okupacije, latinica, radi molitvenog doručka i nakon preporuka venecijanske komisije, Karla Bilta, fondacije Fridrih Ebart, Centra za ravnopravnost i kontaminaciju postala lako prihvatljiva i čak ugrožena od „patriota“. Da li su oslobodioci Srbije od okupatora i okupatorskog pisma 1918. bili u zabludi i lažni patrioti? Ili u međuprostoru između prvog Vuka (Karadžića) i drugog Vuka (Draškovića) nije imao ko da objasni mitropolitu Stratimiroviću i Vojvodi Mišiću da je latinično pismo uvedeno u okupiranu Srbiju 1915. kao „naše“ i da to okupatori bolje znaju.

Ako je jedan Vuk uprošćavanjem srpskog jezika i pravopisa krnjio srpski jezik i pravopis, uveo nas u jezički problem sa Hrvatima, doveo do preimenovanja srpskog jezika i latinizacije pisma, trebamo li da ćutimo pred drugim Vukom u folklornom srpskom ruhu koji dovršava nedelo svog duhovnog prethodnika, prizivajući dobrovoljnu konačnu kulturnu i jezičku latinsku okupaciju Srba? Prema jugoslovenskom mejnstrimu mrzitelja svega srpskog i pravoslavnog, treba izvrgavati ruglu sve što je u srpskoj istoriji i kulturi ,,sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno„, kao što radi Drašković u svojim romanima, sada štampanim na latinici.

Da Vas podsetimo:  24. MARTA POKAŽIMO DA ZNAMO KO NAM JE NEPRIJATELj A KO PRIJATELj

Vladika Petar Njegoš, pesnik Kosovskog zaveta, Milan Rakić diplomata i pesnik osvećenog Kosova i četnik Vojvode Vuka, i mnogi drugi srpski vojnici i pesnici nisu postali uzor Vuku književniku. Nije ni njegov zemljak Vladimir Gaćinović, koji nije u svojim mladim danima podlegao iskušenjima jugoslovenstva već je tvrdio da „ne treba srpsko vino kvariti hrvatskom vodom“. Gaćinoviću danas podižu spomenike, a Draškoviću njegovi rođaci i komšije ne dozvoljavaju da poseti zavičaj u Hercegovini.

Ako je latinica po Vuku i brojnim srpskim lingvistima srpsko pismo, zašto Mitropolit Petar Zimonjić 1941. postrada u mukama jasenovačkim? Zašto nije pristao da zameni ćirilične pečate Srpske crkve latiničnim i spasi ovozemaljski život? Nije bilo Vuka Draškovića i srbojugoslovenskih lingvista da mu objasne da je i latinsko pismo u stvari srpsko. Nije ni Aleksa Šantić poznavao Draškovića Vuka, kada je iz okupirane Bosne i Hercegovine došao 1908.godine u Beograd, i poskakivao od sreće beogradskim ulicama gledajući natpise, sve ispisane ćiriličnim pismom, da mu Vuk objasni da je i latinično pismo srpsko. Kada je Petar Kočić u Sarajevu branio svoj srpski jezik i pismo nije znao da treba da prihvati latinično pismo i kalajevski zemaljski (bosanski) jezik i popusti ukazima austrijske vlasti. Ostale su upamćene Kočićeve reči:

„Uzeto nam je sve, na svim linijama narodnog života poroboćeni smo, ali ne damo vam našeg jezika. To je naša nada i utjeha“.

Pritisak na srpski jezik i ćirilično pismo, koji Vuk i njegovo duhovno društvo iz Sarajeva i Zagreba vrše sličnim deklaracijama, preimenovanjima srpskog jezika i latinizacijom srpskog pisma, davno je prepoznao i definisao Ivo Andrić: „Taj pritisak je deo sveopšteg međunarodnog pritiska da se ceo narod spusti na jedan niži egzistencijalni nivo pogodan za dominaciju i eksploataciju“. Ali, Drašković nije čitao Andrića, jer je u to vreme bio u štabu (kabinetu) Mike Špiljaka, hrvatskog komuniste, gde je stekao jugoslovensku naobrazbu. Kako nekada tako i danas, jugoslovenski kadrirani književnici komunizma sada služe novim štabovima i kreatorima nove kulturne okupacione politike nad srpskim narodom.

Da Vas podsetimo:  Pacifikacija političkog života u SNS Srbiji ili spremaju li studenti još nešto osim ispita

Izvor: Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić“

www.srbin.info

3 KOMENTARA

  1. dobro da mi otvoriste oči,baš vam hvala.znao sam da nas je drašković prevario,kao dete partizana i kao komunista,uostalom kao i ostala komunistička deca posle 5.oktobra.da ga je udba dobro kamuflirala,kao i ostale sokrate i kako sve ne.ali nisam znao da je kriv,što vi nikada ne pomenuste,bar nigde nisam vide,za čuvanje groba naj većeg srbomrsca tita,za zločin koji su komunisti izvršili po dolasku na vlast,nad srbima.za ustav iz 1974.za razbijanje jugoslavije,a oni su bili na vlasti a i danas.za postavljanje marka mesića,komandanta ustaške legije pod staljingradom za komandanta partizanskih jedinica,koje su ušle u srbiju na sovjetskim tenkovima,da čiste srbiju od četničkih bandi,a srbija je skoro sva bila antikomunistička,zbog čega je trebalo izvršiti totalno čišćenje.za govor tita u beogradu-srbija nema čemu da se više nada.za mnoga udbaška ubistva srba,što u daljoj prošlosti,što u bližoj.nisam znao da je kriv,a vi ne pomenuste,za miloševićevo naručivanje ubistva kuma stambolića.drašković je kriv,nama srbima ne komunistima,a ne komunistima,tu je ostao dosledan udbašima.kako se ovoga nikada niste setili,ne slučajno.

  2. Koliko novca je građane Srbije koštao ovaj prevrtljivac sa cenom na čelu i u peru. Zaboravila sam koju sumu je dobio na ime, nemem pojma kakve, odštete, sitnice poput telohranitelja nema potrebe ni da računamo, naknade za članstvo u UO za gospođu i slično…. A kad se samo setim koliko zla je taj SPO doneo samo Beogradu dok su bili na vlasti – otimanje i prodaja poslovnih prostora, naplaćivanje svega i svačega kroz harač SPOu, uvođenje kriminalaca u, do tada legalne poslove…. I najgore od svega je što težinu njegovih reči devedesetih godina plaćaju građani Srbije, dok on menja ćurak i prosipa pamet u skladu sa dolarskim doznakama NATOa i Amerike. Takvi kao Drašković su trebali da završe u Hagu. Samo u tom slučaju bi, za Srbe, Hag imao smisla.

  3. Једини прави одговор Драшковићу и таквима је дугогодишња робија због издаје земље и народа.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime