„Pa, oni misle da su mene vezali, da mogu vezati moju besmrtnu dušu, ha,ha,ha!“
Kada je 8. novembra 2007. godine dr Vojislav Šešelj u svojoj uvodnoj reči pred MKSJ definisao međunarodnu hajku protiv njega, vrlo verovatno većinski deo onih koji su pratili suđenje lideru srpskih radikala nije do kraja prihvatio istinu tako jednostavno izgovorenu kao činjenično stanje koje opisuje sve naše pojedinačne sudbine. Podjednako kao i kolektivna stanja nacija koje čine međunarodnu zajednicu.
Šta je Vojislav Šešelj, u stvari rekao, tog, ne tako davnog, osmog novembra 2007. godine?
„Ja sam se naživeo, ali hoću ideologiju da učinim besmrtnom. Besmrtnom sam je učinio tako što je ona logički čvrsta, što je čvrsto utemeljena na istorijskim činjenicama, što je antiglobalistička. Time što sam otvoreni protivnik planetarne hegemonije i dominacije Sjedinjenih Američkih Država. Što sam nepomirljivi protivnik Evropske unije i što sam veliki neprijatelj Severnoatlantskog pakta. Zbog toga se meni sudi i dobro je da mi se sudi.“[i]
I, većina koja je iz raznih razloga, pomno pratila tok suđenja, prešla je preko ove surove ali jedine istine koja je Šešelja „smestila“ u Hag, proterala s političke pozornice Srbije i sistematski uništavala tokom rekordnog broja pritvorskih godina u Hagu.
Tada.
Danas, kada je ta ista zapadna korporativna ideologija zakucala na vrata svake kuće u Srbiji i dobrom delu Starog kontinenta, sve češće imamo prilike da svedočimo izjavama koje suštinski potvrđuju postavku odbrane Vojislava Šešelja. Pa, zar o tome danas ne govore Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije, latinoamerički lideri, visoki rukovodioci NR Kine, sve brojniji EUro skeptici unutar same EU sfere. Zar dokaze američke hegemonije i dominacije nisu dali, recimo Vikiliks, Snouden, Mening; Zar „Marš milion maski“ širom 400 svetskih gradova upravo ne svedoči o tome? Naravno, da da!
Zapadno američko carstvo se polako urušava zbog truleži koja je krenula da metastazira od jezgra prema rubovima i mi smo danas savremenici istorijske repeticije nestanka jednog i nastanka potpuno novog svetskog uređenja. Kao i uvek, taj proces prate krv i suze brojnih nevinih žrtava najčešće sopstvenih iluzija, s jedne strane.
S druge, tu su i herojska dela pojedinaca koji preokrenu tok događaja i upišu se velikim slovima u utemeljivače novog doba. Jednostavno rečeno, postoje ljudi koji su rezistentni na virus koji svaka diktatura emituje a to je onaj dobro poznati, lepljivi virus straha. Za njih je protivprirodni čin prećutati grozote koje generiše autoritarni međunarodni politički sistem američkog tipa. I zato oni govore znajući da podjednako kako je strah zarazna bolest i hrabrost ima tu odliku-samo je treba podstaknuti.
Upravo zbog toga je Vojislav Šešelj u svojoj uvodnoj reči podsetio, ne samo srpsku, već celokupnu međunarodnu zajednicu na istorijske primere citirajući ruskog klasika Tolstoja i njegovog junaka (iz romana „Rat i mir“) grofa Pjera Bezuhova koga su, zajedno sa grupom Rusa napoleonovi vojnici po hapšenju vodili na streljanje i koji im je prkosno uzvratio: „Pa, oni misle da su mene vezali, da mogu vezati moju besmrtnu dušu, ha,ha,ha!“[ii]
Možda taj čin u Hagu može mnogima,koji se uvek i svuda pozivaju jedino i samo na razum, da izgleda metafizično. Međutim, upravo ta metafizika čini pravu alhemiju sveslovenskog sveta koji zapadna hemisfera nije sposobna da razume: a jeste borba za još jedino što je današnjem čoveku (pre)ostalo (a što se ipak jedino i broji) a jeste duša…a jeste duh. Uostalom, da duh nema tako jako mesto nebise veliki filozofski umovi bavili isključivo tom temom.
Tako Šešelja ne morate razumeti; njegovu ideologiju možete prezirati; on vam lično može vam biti dalek i stran..antipatičan…i šta sve ne još. Ali mu ne možete oduzeti, u stvari, najveću pobedu koju je ostvario: on je, sada već, svojim životom platio raskrinkavanje novog svetskog poretka, urušavanje međunarodnopravnog sistema…konačno, bestijalno porobljavanje nacija i država u korist (pro)američkih korporativnih interesa. A, mogao je da bira i onaj drugi put. Nudili su mu, „ruku saradnje“ oni isti koji mu svih ovih godina sude. Da je prihvatio, ne bi bio u Hagu-već zdrav i moćan u Srbiji…regionu…EUropi.
Mogao je, a nije!
Samo ta činjenica trebalo bi da otkloni svaku i najmanju dilemu ko je taj čovek i šta on, u stvari, radi u Hagu. I zato plaća najvišom cenom:
„A aktualni slučaj sa Šešeljom me podseća na slučajeve sa političkim liderima zemalja Latinske Amerike koji su odjednom jedan za drugim počeli da oboljevaju od raka. U svakom slučaju, na južnoameričkom kontinentu rasprostranjena je sumnja da je smrt Uga Čavesa od raka vezana za neka spoljna dejstva. Tako da ako se polazi od iskustva venecuelanskog predsednika, imam osećaj da kada nisu postigli potpuno potkopavanje Šešeljevog zdravlja, sa njim su izveli neke manipuacije koje su dovele do onkološkog oboljenja,“[iii] rekao je, Vječeslav Tetekin, ruski poslanik državne Dume i šef društvenog komiteta za odbranu dr Šešelja u intervjuu za Glas Rusije povodom sistematskog uništavanja zdravstvenog stanja dr Šešelja u Hagu. Zapravo, povodom vesti koja je (ne)očekivano odjeknula kada su oktobra 2013, lideru srpskih radikala dijagnostikovali kancer debelog creva.
Dakle, poznata arhitektura zločina: kada nisu mogli da ga pridobiju, kreatori nove sudbine Balkana, ekspedovali su ga u pritvorsku jedinicu „Politbiroa“ novog svetskog poretka ili Tribunal u Hagu. Da podsetimo: tamo lider radikala četiri godine „čeka“ početak suđenja, a onda pravo na pravično suđenje brani štrajkom glađu! Suđenje počinje, 2007, godine, dr Šešelj u proces ulazi s minornim zdravstvenim problemima (rinitis i astma), demontira kafkijansku postavku Procesa s početka 21 veka. I umesto presude, jedna za drugom stižu po život ozbiljne dijagnoze: Za Božić 2012, saznajemo da mu je ugrađen interni kardio defibrilator koji je trebalo da (po)služi prevenciji infarkta miokarda; 2013, dijagnostikovan mu je kancer debelog creva; 2014, kancer je metastazirao na jetru. Da li treba izvoditi još dokaza za „uklanjanje“ disidenta u (pro)američkom poretku stvari u svetu?!
Naravno, nama i ne mora da se veruje na reč. Možda sve o čemu pišemo zvuči pretenciozno, i možda bi sve to bili „dobri argumenti“ svima koji će iskoristiti davno pripremljenu formulu „teorija zavere“.
Međutim, šta ćemo sa svim „pisanijima“ onih koji su bili na visokim položajima i to u Tužilaštvu Tribunala u Hagu, poput, recimo Florans Artman: pa zar u svojoj knjizi „Mir i kazna“ nije dokazala političku prirodu Tribunala iznoseći podatke da su „dvadesetdva funkcionera Pentagona i CIA sa čitavom opremom stigla (je) u tužilaštvo da mu pomognu. Vojni analitičari, pravnici, u stvari, obaveštajci, obavljali su strateške poslove u Tribunalu sve vreme služeći svojim vladama!“[iv]
Ili, obelodanjenim diplomatskim depešama od strane Vikiliksa: „američka, britanska i francuska obaveštajna služba su intezivno radile da moje zdravstveno stanje naruše i ja imam dokaz. Dokaz mi je ponudio moj dobri Vikiliks i ja sam Vama u jednom podnesku to i poslao, mislivši da ćete razumeti. Ali Vi ste brutalno odbili moj podnesak i ne ulazeći u analizu dokumenta. Šestog decembra 2006. godine, je održan, kako javlja američka ambasada u Parizu, sastanak predstavnika američkih i francuskih najviših bezbednosnih struktura. Tu je bio podsekretar odbrane Ministarstva odbrane SAD Erik Edlman, u pratnji, šifra je DKP verovatno bezbednosni oficir Ambasade i zamenik pomoćnika sekretara za odbranu u ministarstvu odbrane Danijelom Fatom. To su sve, dakle, ključni bezbednosni organi Amerike. U Jelisejskoj palati su se 1. decembra, dakle sedam dana pre okončanja mog štrajka glađu sastali sa savetnikom francuskog predsednika za pitanja bezbednosti Morisom Gordo Montanjom s kojim je bio Dominik Boče savetnik Žaka Širaka za Bliski Istok, admiral Edvard Gulijarde, možda nisam dobro pročitao-slabije mi ide francuski jezik u poslednje vreme i savetnik za strateške poslove Lorenc Bili. Na tom sastanku, kako izveštava američki ambasador, Moris Gordo Montanj je rekao da „Moramo učiniti sve što možemo da sprečimo lidera srpske radikalne stranke i optuženika za ratne zločine Vojislava Šešelja da pobedi na izborima u Srbiji“. Pa to je razlog i zašto je protiv mene i dignuta optužnica i zašto me protipravno držite ovde devet godina već. Punih devet godina i zašto mi narušavate sistematski zdravstveno stanje.
Kolika je čija uloga u svemu to vi raspravite međusobno. Ko je svestan ušao u taj prljavi posao, ko nesvesno služi tim mračnim silama- to vi, isto tako, raspravljajte. Mene to ne interesuje. Vaša personalna pitanja mene ne interesuju. Mene interesuje suština problema. Nakon ovoga imamo još jedan izveštaj američkog ambasadora koji javlja Vašingtonu u Stejt dipartment, to je izveštaj od 27 juna 2008 godine. Američki ambasador objašnjava Vašu strategiju gospodine Antoneti i kaže: „Antonetijeva strategija je bila da pridobije Šešelja za saradnju kroz udovoljavanje većini njegovih zahteva i laskajući. Ja se baš ne sećam da ste Vi meni laskali ali jeste se često pohvalno izražavali o mojim intelektualnim sposobnostima a ovde još stoji dok je ovo omogućilo da suđenje napreduje ostaje neizgovorena opasnost da Šešelj prestane da učestvuje u postupku kao što je učinio tokom štrajka glađu 2006. godine. Dakle, mračne sile zla su se zaverile protiv mene i ja imam opipljive materijalne dokaze da je tu zaista reč o zaveri zbog čega je ovaj postupak neregularan, zbog čega ovaj postupak predstavlja zloupotrebu procesa…“[v]
Kad sve ovo znamo, i kada shvatimo da nam je taj isti korporativni poredak zašao u sve pore onoga što zovemo životom…a to će biti vrlo brzo: kada nam postane jasno da nam je onemogućen pristup pravdi; da nam je zdravstvena zaštita sve dalja; da je pristup obrazovanju isuviše daleko-jer ne pripadamo kategoriji onih koji su se „snašli“ ili ušančili u kanalima pristupa novcu. E, tada će i sve prethodno napisano dobiti na svojoj težini.
Uostalom, skoro su i oni od kojih to i nismo baš očekivali vrlo dobro shvatili: Da je đavo odneo šalu! I, desilo se: prvi put u istoriji postojanja (ni manje, ni više nego 150 godina) osamipohiljada advokata prešlo je Rubikon:
„Prestao sam da se plašim onog dana kad sam prešao Rubikon. Ja sam u misiji koja kaže da je advokatura u pravu i da su građani u pravu, i to me čini hrabrim. Naš zaštitnik je svetac koja je kao slavu namenio advokaturi blagopočivši srpski patrijarh Pavle, a to je Sveti Justin Filozof koji nosi glosu:
„ Vi nas možete ubijati, ali nam ne možete nauditi,“[vi] rekao je u razgovoru za dvonedeljnik Svedok, predsednik Advokatske komore Srbije Dragoljub Đorđević.
E, zato se autor ovih redova (koji je, uzgred Rubikon prešao davno) odlučio da „temu“ pojednostavi do maksimuma upozoravajući da svet polako ali sigurno prelazi Rubikon i uskoro ništa više neće biti isto.
Kome u Srbiji još nije jasno da se stvara nezaustavljiva energija[vii], samo neka pogleda kako je izgledao „Marš milion maski“[viii] širom 400 gradova sveta.
I kome još u Srbiji nije jasno da je dan odluke vrlo blizu…pa, neka pobeda Republikanaca u SAD bude odgovor na pitanje: Koliko još do epiloga?
Marina Raguš
______________
[i]Dr Vojislav Šešelj, izjava optuženog, 8. novembar 2007. godine
[ii]isto
[iii]Dvonedeljnik Svedok, broj 954-955, 4. Novembar 2014
[iv]Iz knjige, F. Artman „Mir i kazna“
[v]Statusna konferencija, dr Vojislava Šešelja, 7. februar 2012. godine,Hag:
[vi]Dvonedeljnik Svedok, broj 954-955, 4. Novembar 2014
[vii]http://rt.com/on-air/protest-government-policies/
[viii]http://rt.com/news/202659-global-million-mask-march/
Tagovi: Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju Vojislav Šešelj
