Govoriti o neispunjenim obećanjima ove vlasti, zaista je moguće „do sutra“ (Borko Stefanović). A očekivati da će to ostaviti upečatljiv utisak na još neopredeljen deo biračkog tela, moguće je uz previđanje nekoliko krupnih stvari.
Pre svega, šta sa prastarim i ne baš retko pominjanim: „Obećanje, ludom radovanje!“? Tako da se na obećanja čak i onih koji se bave cenjenijom delatnošću od politike („Stare kurve koju pošten čovek izbegava“), ne obraća mnogo pažnje… Kakva je to „politička opcija“, koja drži do sebe, a ne obećava „med i mleko“? Toga se nije teško setiti, pogotovu ako birače neko poziva da se sete ranijih obećanja, sadašnje vlasti? A koja kao i svaka aktuelna, uvek može da igra na kartu „neočekivanog“ i najvećem delu birača nepoznatog, što je „sprečilo“ da ispuni obećano… I ono najnezgodnije: malo je verovatno, da se od nje mnogo i očekivalo! Ne zbog prethodnog ili pored njega, nego što se nešto ranije, zaista očekivalo mnogo. Treba li reći, od koga? I što su se očekivanja završila velikim razočarenjem, nevešto tumačenim pričom o „belim listićima“. Nije pametno podsećati na sudbinu bilo čijih obećanja, pre nego što će se servirati svoja…
Nije ovo navraćanje vode na vodenicu vlasti. Ko misli da jeste, a nije angažovan u opoziciji, misli naivno. (Angažovan lako misli ostrašćeno, ili zaljubljeno. I za njega, a ne samo zaljubljenog u Vučića, važi Geteovo: previše je voli, da bi je uopšte mogao promatrati…). Kao što je naivno misliti da se nečeg od pomenutog (ili svega), ne bi setili u vladajućim partijama… Ovo je samo džaba krečenje, uzaludno podsećanje na potrebu mnogo ozbiljnijeg i promišljenijeg govorenja, u političkoj kampanji. Uopšte pa i kad se mora nešto reći o „danu posle“, odnosno obeća šta će činiti kad dođe na vlast, i šta sa bivšom vlašću i njenim „rezultatima“. Koja ne samo što sada obećava za posle izbora, nego i daje što ranije nije obećala. U evrima, mada ni dinari ne smrde…
Šta obećati apolitičnima koji kada izađu na izbore, uglavnom glasaju za vlast? Šta tek zaposlenima od strane vlasti, mimo propisa ili na nepostojećim radnim mestima, kao i onima koji za postojeća nemaju kvalifikaciju? I s pravom, strahuju da će ostati bez posla! A tek ono najteže: šta ponuditi nezaposlenima, da glasaju za opoziciju? Gde da ih zaposli, ne samo bez novih „investitora“ pa i novog Rio Tinta, nego i bez otpuštanja prethodno pomenutih?! Niko ili retko ko od svih pomenutih, ne želi „pravdu više od hleba“, kako reče čestiti Borko. Jer hleba ima, zna se da ga svaka vlast obezbeđuje. Ali od hleba do pravde, ima još toga…
autor:Radovan Marjanović
