PAD NA PAMET

1
82
Milan Ružić (Foto: Sputnik/Youtube)

Profili na društvenim mrežama, ponašanje ljudi na ulicama, sve je puno nekakvih mini-reklama, pa naša deca, a i nešto stariji, obavezno objavljuju fotografije svoje skupe odeće, knjige (koja najčešće služi samo za fotografisanje) pored koje se puši vruć čaj iz kič šolje s nekoliko štapova vanile naslonjenih na šolju ili prstohvata šljokica nabacanih pored

Živeti za umetnost i od nje u doba profita i politike kao prečice ka profitu jednostavno se može okarakterisati kao ljubav prema stvaralaštvu, a neki bi rekli i kao mazohizam.

Naime, u neka srećnija vremena vrhunska umetnost je podražavala život, pa je onda, što je jednako dobro, život podražavao najvišu umetnost. Što se tiče filma, počevši s holivudskim sunovratom sredinom osamdesetih godina, rađaju se projekti nedostojni umetničke krštenice, a zbunjeni narod počinje da oponaša ono što se kroz te kvaziumetničke projekte provlači kao lajtmotiv. Osamdesete su donele procvat nasilja kroz isprazne filmove sa Žan-Klod van Damom, Stivenom Sigalom, Markom Dakaskosom, Kasperom van Dinom i Arnoldom Švarcenegerom. U pitanju su filmovi koje je i autor ovih redova voleo kao dete, naravno, ne shvatajući podtekst i propagandističko-politički aspekt tih ostvarenja. Onda je planeta izbombardovana romantičnim komedijama, pa je publika počela da misli kako uz svaki obrok treba piti skupoceno vino, kako se treba oblačiti što skuplje, kako je u redu ne rađati ili biti samac do 40. godine, pa će svemoćni Njujork izroditi vašu srodnu dušu.

Zatim su počeli da se snimaju trileri, kako im i samo ime kaže, veoma uzbudljivi filmovi, a oni su se održali i do dana današnjeg i sve su jači. Pogledajmo samo serije u našoj kinematografiji (ili onome što je od nje ostalo) u poslednjih 10 godina. Mi smo trenutno u fazi imitiranja unosnih filmova s kraja prošlog veka. Zašto je to tako? Zato što je planeta s imitiranja umetnosti prešla na imitiranje reklama. Profili na društvenim mrežama, ponašanje ljudi na ulicama, sve je puno nekakvih mini-reklama, pa naša deca, a i nešto stariji, obavezno objavljuju fotografije svoje skupe odeće, knjige (koja najčešće služi samo za fotografisanje) pored koje se puši vruć čaj iz kič šolje s nekoliko štapova vanile naslonjenih na šolju ili prstohvata šljokica nabacanih pored. A film, on je prešao na kratke rezove, turbulentne, ali ipak veoma predvidljive obrte, na gomile žrtava, samo pokušavajući da proda lice glumca ili ime reditelja. Glumci više ne igraju da bi bili bolji ili da bi pokazali šta znaju, već da bi ih primetio neko ko će im brže doneti status slavne ličnosti ili veću zaradu. Dakle, film je izjednačen s reklamom.

Da Vas podsetimo:  ROBNA KUĆA – OGLEDALO GRADA

Bavljenje književnošću ili slikarstvom takođe je obesmišljeno, mada nema tako strašan uticaj na javnost kao film. Međutim, sada svi objavljuju knjige i slikaju, tako da je kritika nestala digavši ruke od hiperprodukcije i onoga što mora da kaže, jer onda ne bi i dalje obitavala u nekoj komfornoj instituciji.

Uostalom, voleti i stvarati u okvirima neke umetnosti u narodu koji čezne za Grand produkcijom, rijaliti programima, koji žudi za vestima iz crne hronike i s estrade, koji je konstantno putem ekrana zastrašen meteoalarmima, novim sojevima, zločinima kriminalnih klanova, otmicama, političkom samovoljom, koji je okićen željom za profitom, za vlašću, za to da se i on nešto pita, koji je uteran u virtuelne torove gde bleji ni o čemu, koji katatonično mrda kukovima uz muziku besmisla gledajući kako pred njim neko ruši njegovu umetnost, kulturu, poriče istoriju i poništava najvažnije identitetske stubove – jednako je samoubistvu.

Ali svakako više prija ubijati se umetnošću i živeti za to samoubistvo na rate, nego biti deo potere za profitom i trendovima, pa u tome straćiti ceo život, onaj koji se tako ne uspe podariti deci koju ćemo naučiti da budu bolja od nas kako bi za ovu državu bilo ikakve budućnosti.

Umetnost je naša prva i poslednja odbrana od samouništenja, a njena politizacija i komercijalizacija su konopac na kom ćemo visiti. Umetnici nisu zabavljači, jer upravo današnji zabavljači su virus od koga obolevaju nacija i njen identitet

autor:Milan Ružić

https://iskra.co/

1 KOMENTAR

  1. Umetnost,nasa istorija, tradicionalna muzika ( foklor, narodne izvorne pesme, poezija…..) pisana rec i dr. treba da se vise radi i cuje u svim medijima.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime