Misli li iko ozbiljan da je glavni problem prosečnog birača u Srbiji prisustvo ili odsustvo „demokratske alternative“ Vučićevom režimu i da je većina naroda protiv njegove, jednopartijske vladavine?
Među ozbiljnima teško da ima takvih. Oni drugi vagaju šta će se desiti posle Pajtićevog dolaska na čelo preposrnulog DS i kakve su šanse za nastanak nekog novog DOS-a, koji, bi što se nas tiče, mogao poneti i ime „Pajtić i pajtosi“.
Većina ni u doba komunizma nije bila, a ni sada nije zainteresovana za „stepen demokratskih sloboda“. Mnogo više je zanima stanje u sopstvenom džepu i „potrošačkoj korpi“.
Upravo je, doduše potpuno nesnovana, nada te većine, preciznije četvrtine birača i dovela jednu partiju na vlast i omogućila „Vučićev režim“.
Jaka, a neosnovana nada se ticala poboljšanja stanja u ličnom džepu i pomenutoj korpi.
U tom domenu „Pajtić i pajtosi“ ne iznose nikakvu, a kamoli realnu alternativu, a da ne pričamo da su u prethodnom periodu što DS, pa i lično Pajtić, što ostali „pajtosi“, učitani kao perjanici korupcije i svega sličnog.
Prema tome, ostaće kako i jeste: jednopartijska vladavina i Vučićev režim, koji će povremeno dobijati packe sa Zapada i koji će Zapad, kad proceni da mu je tako bolje, otpraviti u risajkl bin, odkale ga je pre par godina i izvukao.
Naravno, ako se u međuvremenu nađe narodu prihvatljiva alternativa sadašnjem režimu.
A Pajtić i pajtosi to nisu.
I kao takve ih ne doživljavaju ni narod, ni Zapad.
Narod će još neko vreme da se greje na nadi, a onda ide logičan proces hlađenja i okretanje prema alternativi, ako je bude.
Tačnije: ako bude dovoljno poznata.
Dragan Atanacković Teodor
