Dokumentaciono-informacioni centar Veritas podseća da je na današnji dan počinjen jedan u nizu strašnih i još uvek nekažnjenih ratnih zločina nad Srbima. Zločin je izvršen 2. decembra 1991. u Pakračkoj Klisi gde je ubijeno šestoro žena različite starosne dobi.
Tada su mučeničkom smrću svoje živote okončale:
1) Dragica Bosanac (1936)
2) Pava Cicvara (1920)
3) Milka Samardžija (1909)
4) Nada Romić (1925)
5) Pelagija Kukić (1945) i njena majka
6) Jelena Kukić (1917)
Ono što ovaj zločin čini posebno teškim i okrutnim jeste činjenica da su žrtve bezumnog nasilja bile upravo žene i starice. Sva njihova krivica sastojala se u tome što su pripadale srpskom narodu i ispovedale pravoslavnu veru.
U kući Stane Šljubure sklonila se grupa žena srpske nacionalnosti. Verovale su da će ukoliko budu zajedno lakše podneti svakodnevne stresove i teror koji je srpsko stanovništvo doživljavalo. Na području Pakraca i Zapadne Slavonije uveliko su vršeni zločini nad Srbima.
Preživeli Srbi ovog kraja podsećaju da su pripadnici hrvatske vojske gotovo svaki dan upadali u srpske kuće i masakrirali stanovništvo, silovali žene, ubijali decu što je sve unosilo dodatnu nesigurnost među preostali živalj koji nije stigao da se evakuiše i izbegne na vreme.
Veritas je nedavno podsetio na zločine koje su od 12. do 18. novembra 1991. izvršili pripadnici hrvatske vojne policije u selima Kip i Klisa (Pakrac) kada su pohapsili 24 srpska civila, a zatim ih doveli u Marino selo te ih zatvorili i držali u podrumu inprovizovanog zatvora “Ribarska koliba”, gde su ih psihički i fizički maltretirali. Samo su šestorica civila preživela mučenja, dok su osamnaestorica likvidirani, s tim da se za telima petorice još uvek traga.
Upadi u srpska sela bili su svakodnevna pojava i niko nije bio zaštićen. Vladala je atmosfera opšteg straha!
Tako su i ove žene iz Klise strahovale za svoje živote a njihove crne slutnje ubrzo su se ispostavile kao vrlo opravdane. Veliki broj do zuba naoružanih hrvatskih vojnika upao je u kuću gde su se žene skrivale i zarobila ih. Žene su bile podvrgnute užasnom psiho-fizičkom teroru, uvredama i torturama. Hrvatske vojnike nije bilo briga ni to što su neke od njih bile bolesne, teško pokretne, oslabljenog sluha i vida. U njima su videli samo „Srpkinje“ koje je trebalo što pre ukloniti.
Žene su nakon serije ispitivanja, vređanja i teškog zlostavljanja odvedene u obližnju šumu gde su streljane i masakrirane.
Ovaj zločin je godinama zaboravljen a počinioci nikada nisu privedeni pravdi. Masakr počinjen na današnji dan samo je jedna karika u lancu masovnih zločina nad Srbima u Pakracu i Zapadnoj Slavoniji.
Veritas podseća da je u periodu od 8. oktobra 1991. do 29. marta 1992. u logorima “Ribarska koliba” u Marinom selu i “Stara ciglana” u Pakračkoj Poljani, koje je osnovala jedinica za posebne namjene MUP-a RH pod komandom Tomislava Merčepa, likvidirano je više od 100 žrtava, uglavnom civila srpske nacionalnosti. Većina likvidiranih potiče iz zapadnoslavonskih naselja sa područja Pakraca i Daruvara ali i sa teritorija opština Garešnica, Kutina, Bjelovar i Zagreb. Najčešće su primjenjivani sledeći načini mučenja: potapanje u vodu, priključivanje na induktorsku struju, odsecanje ušiju, rezanje po prsima i soljenje rana, gaženje nogama, udaranje metalnim šipkama i drvenim palicama.
Tokom trajanja terora u Zapadnoj Slavoniji mnoge žene srpske nacionalnosti su silovane i zlostavljane a brojne torture prošao je i veliki broj dece, od kojih neka nisu dočekala živa završetak rata. Nakon stravičnih masakra u Čovcu, Gređanima, Klisi, usledili su pokolji u Grahovljanima, Voćinu, Slavonskoj Požegi, Mašićkoj Šagovini…
Славоније је „очишћена“ од Срба још у другом рату. Време је радило за усташе али нису имали стрпљења да дочекају њихово изумирање и затирање језика и обичаја (писмо је већ уклоњено из јавне употребе). Жеђ за крвљу им је преовладала разум.
Подсетићу се два догађаја из 70их година прошлог века.
Први: 1977. када сам као студент учествовао на маршу Николе Демоње, када смо глумили партизане који су бранили тадашње становништво (од усташа, што тада нисмо знали). Ишли смо тим стазама по Папуку Псуњу и обилазили смо села. Тада нисам знао да су Србска, или су бар била некада. Једну ноћ смо преноћили у планинском селу код старог пара и изненадио сам се колико су се обрадовали нама двојици из Србије. из Ниша!?! Једва смо их одговорили да не кољу прасе а за певца се нисмо изборили. Нисам имао довољно знања да се тада партизани нису борили против Немаца и Мађара па ни шта им се све дешавало. Њихове приче у пола гласа како је било страшно за време рата смо слушали збуњени и у неверици и они су престали да нам кваре доживљај прелепог гостопримства. И дан данас ме срце боли и сузе ми пођу када се сетиим тих људи и обузме ме неки стид због незнања и узимања живота здраво за готово. На жалост нисам сачувао запис ни о тим нашим домаћинима ни о том планонском селу (без путева, телефона,…).
Други: Тих година су биле у моди радне акције. Једна од њих је била и пошумљавање тих планина (Папук и Псуњ). Мој друг Сики је био учесник два дана. Када су их одвели на место за пошумљавање приметио је неколико рушевина кућа сеоских домаћинстава. Питао је шта је то и после нећкања и затезања (сиротиња, иселили се у градове, отишли у иностранство…) рекли су да је то било Србско село, које су усташе разрушили и опљачкали а становнике побили или отерали у логоре.
Њему је пукао филм и, са својим другом Буцом, је напустио акцију уз речи: Ја нећу да пошумљавам Србска села!
То је и мени отворило очи па сам пажљивије слушао приче старијих људи о старим временима на даље.