Pre neko veče, možda 22. januara, na Televiziji Pink najavljujući nabavku dva ruska vatrogasna helikoptera, Aleksandar Vučić reče da je važno „da se građani ujedine oko ideje da imamo snažnu vojsku. Jer, kada imate jaku vojsku onda deluje kao odvraćajući faktor, te da kada nemate snažnu armiju onda se prema vama mogu ponašati kao ste džak za udaranje i mogli bi da nas ucenjuju kao 1998. godine, kad Srbija nije imala snažnu vojsku“.
Kako bi tu poruku pritvrdio, „otkri“ nam da je Srbija „danas… vojno znatno jača, ulaže dodatnih pola milijardi evra, više od Bugarske koja je članica Evropske unije“
Zašto je pomenuo Bugarsku – ne zna se, možda zbog toga što očekuje da će Evropskoj uniji pasti na um da sa Srbijom zarati iz Bugarske.
A možda i da bi obezvredio neke „misli“ Milomira Marića, glavnog u(ne)ređivača televizije „Hepi“, koji je, po oceni Vojnog sindikata Srbije, dan ili dva ranije „pljunuo u lice svim vojskovođama i herojima svojom izjavom da su oficiri primitivni ljudi, da u vojsku idu najgluplji, uz javno i ‘cinično’ pitanje ko normalan ide u vojsku i ‘konstatujući da ko nije ni za šta ide u vojsku’.
‘Čast koju su srpskom vojniku iskazali francuski maršal Franše d’ Epere, nemački car Viljem, feldmaršal Makenzen i mnogi drugi velikani svetske istorije, na više nego sraman način pogazio je Marić, i na taj način pljunuo je u lice vojvodama Mišiću, Stepi, Bojoviću (u tom pogledu, ni Vojni sindikat ne uzmiče Mariću jer je „zaboravio“ Vojvodu Putnika – IP), čije se bitke izučavaju na svim prestižnim vojnim akademijama sveta’.
Marić je, kako se ističe, na taj način, pljunuo u lice i Milunki Savić, srpskim junacima sa Paštrika i Košara i svim srpskim vojnicima koji su od Kosovskog boja do danas svoje živote položili za otadžbinu Srbiju“.
U celoj toj priči sporedno pitanje može biti kome je sve Marić „pljunuo u lice“, ali je izvesno da Država Srbija poslednjih podosta godina sve manje misli o svojoj odbrani.
Kad se već pominje ta Marićeva zlosrećna televizija, onda valja priznati da brojne televizije, naročito one sa nacionalnom frekvencijom, sistematično deluju protivno srbskim nacionalnim interesima.
Tu su najpre muzičke emisije osmišljene i sa ciljem da slušaoce umrtve veselim muzičkim tonovima i neobavezujućim pratećim porukama. Radi li se o muzičkom gledalištu tih i takvih emisija, onda posmatračima sa strane ostaje jedino da „nauče“ kako se žensko pevanje ne može zamisliti „u obučenom stanju“; verovatno zbog toga što muzičku skalu izvitoperenu ženskom odećom, u normalu može vratiti jedino gologuzija.
Biće da za „normalu“ baš i nema nekoga posebnog interesa, te je iz „kulturnog sveta“ pozajmljena institucija poznata kao „rijaliti“ – prepoznatljivija kao rodnoravnopravna prostitucija.
No, dobro, pozajmica kao pozajmica, ali ovo domaće „zadrugarstvo“ postaje životni uzor mlađanom ženskinju u Zemlji Srbiji: ništa brak, ništa porodica, ništa obnova ljudske vrste, ništa odrastanje, ništa Otadžbina, ništa odbrana rodnog ognjišta… Potpuno su „demode“ oni guslarski napevi uz podvige kosovskih, hajdučkih i drugih srbskih vitezova iz junačkih pesama, koji priznaju „Da nijesu loše ni đevojke / Jer đevojke rađaju junake, / Na junake muke svakojake“.
Na drugoj strani stoji zvanično obezvređeno i omrznuto narodno iskustvo da se čovek uči dok je živ: ni u osnovnim, ni u srednjim školama nema ponavljanja, a na visokim školama poznatijim kao fakulteti stiču se i „znanja“ potrebna jedino mindžamentu, marketingu, ikebani i sličnim „naukama“, na nastavničke visoke škole upisuju se još uvek nepismeni srednjoškolci, a lažisrbska Akademija nauka i njene unezveritetske baze svemu tome daju svoj pečat.
U neposrednoj vezi sa tim, u večernjem dnevniku Televizije „Hepi“ moglo se 24. januara 2022. godine čuti da je „mali broj mladih ljudi zainteresovan za rad u prosveti“, možda i zbog toga što je onaj preostali deo mladih ljudi svestan da „ne zna ni đe se tele veže“, ali, na sreću, i svestan da ne bi smeo kročiti u učionicu.
Nije bez razloga rekao sveti vladika Nikolaj Srbski (Velimirović, 1880-1919-1956) da se prvo treba žestiti na sebe pa onda na druge. I razumljivo je što su hrvatski (i slovenački) političari koristili svom narodu jer oni su, makar Srbima činili i zlo (a jesu), delovali u interesu sopstvenog naroda. I to im nije bilo teško jer su kroz mnoge decenije, i one koje smo i mi trpeli, i one za koje su samo zainteresovani saznali iz udžbenika, Srbe vodili nesposobni, lakomisleni, podmitljivi, nedoučeni politički predstavnici; u novije vreme čine to rodnoravnoprvni partijski kadrovi.
Nažalost, moglo je tako biti jer su „nauku“ sticali kod „vodećih“ srbskih intelektualaca (bolje reći: intelektualaca poteklih iz srbskog naroda), onoga sloja koji sebe rado naziva „inteligencijom“. Nepogrešivu ocenu o stvarnim vrednostima toga sloja dao je veliki srbski prijatelj dr Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929), kada je zapisao da je ona „postajala sve gordija i kod nje su se sve više gubila ona lepa narodna svojstva. Pre Velikog rata ona još nije bila zarazila omladinu, pa je čak i univerzitetska omladina, budući članovi ‘inteligencije’, još bila rodoljubiva… Naduvana ‘inteligencija’ se tokom rata isticala kukavičlukom, a, što je još gore, neki intelektualci su iskoristili nedaće svog naroda za lično bogaćenje… Izdavali su se za predstavnike prosvećene Srbije… Zahvaljujući pažnji i počastima kojima su je obasipali, a koje su bile namenjene hrabrim braniocima Srbije… postala je još mnogo gordija, naduvenija i zavidljivija nego pre rata… Odmorna, zahvaljujući zabušavanju tokom rata, ‘inteligencija’ je iskoristila taj umor onih koji su gradili veličinu svoje zemlje… Istinske vrednosti srpskih zemalja… istisnute su“.
Ništa se u tom pogledu nije izmenilo tokom prethodnih stotinak godina, pa se valjda samo u Zemlji Srbiji može desiti da se jedan redovni profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Nikola Samardžić po imenu, na nekoj društvenoj mreži poznatoj kao „tviter“, saglasi („lajkuje“) s objavama koje je izvesni Žiggyb666 – sa žigom zveri – ispisao 30. juna i 1. jula 2020. godine: „Srbija je u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Karađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli sise, izmislili Kosovski boj, stvorili Spc (Srbsku pravoslavnu crkvu – IP), izmislili svetog savu (tako, malim slovima – IP) i ostale gluposti, napravili ršum u Cg (Crnoj Gori – IP) i Kosovu, Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu, nema većih zlotvora (od njih, Srba – IP)… Ćiriličnoj bagri (Srbima koji se drže nacionalne duhovnosti – IP) objasniš zašto im se malo malo dešava bombardovanje i uništenje oni te napuše da opravdavaš to isto. Ili su mozak i ćirilica u raskoraku ili oni ne kontaju latinicu“.
Pa se Miloš Ković, profesor na istom Odeljenju na kome je „Nikola Samardžić apsolutni gospodar i ključni ideolog“, pita „je li to isti onaj Nikola Samardžić koji traži ‘denacifikaciju’ i ‘promenu kulturnog koda’ Srbije, zato što je u ratovima iz devedesetih ‘genocid’ bio njena ‘zvanična politika’ (sarajevski Dani, 18. januar 2008)“ i koji „ispoveda… rasističke stavove kada piše o… Srbima kao ‘biološkom otpadu’ koji preti da zagadi Evropsku uniju“ (Peščanik, 14. septembar 2007).
Možemo se i mi pitati pomoću kojih trikova na istom tom Odeljenju opstaje Dubravka Stojanović, rodnoravnopravni profesor i doktor istorijskih nauka, koja negira žrtve ustaškog terora i genocid nad srpskim narodom, po istom kalupu po kome dr Veljko Đurić Mišina, jedno vreme direktor Muzeja genocida u Beogradu, uverava Srbe da ni u Velikom ratu, ni u njegovom nastavku 1941-1945. godine, nije bilo genocida nad njihovim bliskim precima.
Kad je već tako, onda je sasvim razumljivo što srbska mladež živi u lažima, što nije nacionalno školovana, što nema ni najosnovniju predstavu o prošlosti sopstvenog naroda i što već decenijama opstaje bez srbske nacionalne svesti i srbske duhovnosti.
Takvoj mladeži (koju je u odbrani Marićevog „pljuvanja“ zastupao izvesni Vladan Slavnić komentarom da je „znak jednako između Vojske Srbije i njenog Vrhovnog komandanta“ te da, „ako u vojsku Srbije idu najgluplji, onda je Vrhovni komandant najgljuplji od svih – on je Prvovrhovni glupak“) strani su svi pojmovi koji pojedinca vezuju za sopstveni rod: porodica, ognjište, krsna slava, brak, svojina, grob (drugo porodično boravište koje porodicu i dalje drži u zajednici i koje ne dopušta da smrt razdvoji žive od upokojenih), rodna gruda, Otadžbina, država.
I kako se od takve mladeži uopšte može očekivati da stane u odbranu nečega što bi, po pretpostavci, zasluživalo da bude branjeno, čak i životom.
Ako neko iz toga kruga čak i na trenutak pomisli da sve to treba da brani „neko drugi“ – što je navelo jednu vrlo visoko pozicionisanu ličnost u Državi Srbiji da izjavi kako je „dobro imati profesionalnu vojsku i da ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka nije realno, iako bi ‘veliki deo’ građana Srbije to želeo“ -, onda bi se valjalo zapitati koja je to profesionalna vojska uspela da odbrani nešto što joj je bilo povereno da čuva.
Nijedna.
A sporedno je pitanje čemu polemike oko ponovnog uvođenja vojnog roka u Srbiji, kada „široke narodne mase“ niko nije ni pitao kad je obavezni vojni rok ukidan.
No, izvesno je da takvih polemika ne bi ni bilo da je školski sistem u Zemlji Srbiji nacionalno uređen.
Nažalost, pojam „nacionalno“ zloupotrebljava se i pri osnivanju elektronskih medija (televizije i radija) budući da nijedan od osnivača nekog od medija sa „nacionalnom pokrivenošću“ ne brine o nacionalnim temama, još manje o srbskom nacionalnom interesu.
Da brine, pripremao bi i javnosti predstavljao bar malo nečega što se zove obrazovni program; umesto toga, javnosti se nameće isključivo bezobraz(ov)ni program.
Sve to u skladu sa „pravima“ koja im je propisalo Regulatorno telo za elektronske medije (REM): „unapređivanje kvaliteta i raznovrsnosti usluga… razvoj slobode mišljenja i izražavanja… na način primeren demokratskom društvu“. Ili, kako to reče Ralf Eperson, „demokratske institucije moraju, pre ili kasnije, da unište slobodu ili civilizaciju, ili oboje“. Biće da je drug Ralf to rekao znajući za izjavu Bertranda Rasela da „fanatično verovanje u demokraciju čini demokratske ustanove nemogućima“, te da su narodne želje i narodni interesi vrlo daleko od onoga što je Abraham Linkoln definisao kao „vladu naroda, preko naroda i za narod“.
U srbskom slučaju: nema li „vlade naroda, preko naroda i za narod“, Srbima kao da je suđen boravak na vetrometini, te da su blagodareći nezainteresovanosti za srbsku sudbinu onih koji bi srbskome narodu trebalo da budu duhovni i domaćinski predvodnici, osuđeni na stvarnu nemogućnost za odbranu srbskih nacionalnih interesa. Tehnička sredstva, makar se među njima nalazila i dva ruska vatrogasna helikoptera iz prvog pasusa ovoga teksta, samo su „dimna zavesa“ bez Srba spremnih za odbranu.
Ostaje nam samo da se nadamo da će srbskom geniju koji je „svagda priticao u pomoć našem narodu kad god mu je visila o koncu sudbina njegovih najživotnijih tekovina“, biti dato da nađe izlaz iz današnjeg srbskog beznađa.
Stalno se valja podsećati da se točak istorije neprekidno okreće, da će krenuti neki novi vetrovi sa srbske strane i da će sve biti postavljeno na svoje pravo mesto.
U odsustvu onih koji su zaboravili na svoju plaćenu ulogu u zvaničnim državnim, političkim i naučnim institucijama po Zemlji Srbiji, korisno bi bilo da oni koji u srbskom narodu i sada srbski misle, zbore i tvore već sada počnu postavljati ciljeve i postupke za delovanje na njivi budućih dana.
Ne samo zbog sebe, i zbog drugih.
Zbog svoga potomstva.
I zbog istorijske istine.
Autor: Ilija Petrović. istoričar
