Zvao se Stojadin Mirković. Godina- tek 19. Pitomo, pošteno i hrabro dete iz domaćinske i kućevne familije.
Opravili su ga otac i mater za vojsku te ’90. godine- valjalo je odslužiti domovini pa imanju, takav je vazda red bio u Srba, a Mirkovići, domaćini, rekoh, iz Gornje Leskovice više Valjeva… bilo ih je pod plodnom crnicom koliko i nad njom. Više je generacija palo po šančevima nego po njivama, za plugom…
Zvao se Stojadin Mirković! Imao je već 19 godina, momčina…imao je tek 19 godina, dete…dovoljno da preuzme imanje na težačke ruke kad se vrati iz armije, premalo da otac i majka preuzmu sanduk s onim što je ostalo od…
Pamtiš li ga Srbijo?!
Slabo, ako je sreće, a za sunčanih dana kakav je ovaj ni toliko…
Bio je samo Stojadin Mirković, vojnik, vojna pošta- Bjelovar, seljače iz zabiti više Valjeva, neke Leskovice, pod noktima vazda zemlje na koju težak zamiriše kako se rodi…
Bjelovar, 29. septembar 1991. godine! Divan dan za umiranje, još se leto koprcalo jeseni… dal` je i u Gornjoj Leskovici bilo tako, mada planina je to, omrazi rano, teško se i uspeti kad udare vetrovi, a kamoli izneti sanduk s onim što je ostalo…
Pamtiš li ga Srbijo? Stojadina Mirkovića! Heroja tišine i senke.
Seljače, tvrdoglavo i neposlušno, more, ukopalo se to i ne mrda iako major komanduje drugačije!
Major Milan Tepić!
Zapovedio je vojsci da se skloni, da ga ostavi, da se sklone, da odrastu, ostare, al Stojadin ko Stojadin- „neposlušan“ na pretke, eno im krajputaša na Ceru, Kolubari…
Major je zapovedao, ali zaludu, nije imao kome, seljače kad nameri nešto pre će bukva uzmaći njemu nego što će je on zaobići…
Bjelovar- 29. septembar 1991.- grad je zadrhtao od eksplozije!
Blag, sunčan dan je uzmakao ko da svanuo nije…
Bolje da nije, barem ne takav, danas bi Stojadin imao…pa sinu bi il kćeri možda spremao svadbeno ru’o…
Pamtimo li ga, Srbijo?!
Možda za ovako sunčanog dana, jednako divnog za umiranje, sećanja uglavnom! Nema veze, sutra je već novi dan- nova nafaka da zaboravimo Stojadina, jer heroja, Bogu hvala, imamo, baš kao i dovoljno dana da ih zaboravljamo…
Gedža je to, tvrdoglavo ko june, odbio komandu da odraste i ostari ali ne mari, tu smo mi a dok je nas stariće- sećanje, priča, zapis o jednom 29. septembru i nekom tamo Stojadinu Mirkoviću koji je u Bjelovaru stradao uz svog majora postavši- krajputaš pamćenja.
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
Mogao je autor da zakaci i Slobu i Miru – tvorce nakaradne politike koja je odnela mnoge zivote.
Одговор на то одакле Стојадину тако велико срце је на лицу његове мајке. Од очева усвајамо површинске ствари, али мајке су те које усађују љубав. И ту љубав, ту мајку, ту земљу, син је са својим капетаном бранио у Бјеловару. Јер и нема раздвојне линије међу њима: Србија је мајка, и мајка је Србија. Станеску је рекао да оне који нису имали храбрости да се роде треба да је срамота што се боје смрти. Људи као Стојадин умиру јер су живели. Остали само прелазе из једног облика непостојања у други…
Sa 19 godina upisao se u istoriju, bez trunke sumnje i dvoumljenja. Malo je takvih. Slava mu, laka mu zemlja….
Svaki Srbin je za komuniste potrošni materijal.Na žalost mučenih roditelja.Još jedan od milion razloga zašto mladi beže iz ovov komunističkog pakla.