Zašto su skoro svi mediji u gradu, umesto da objektivim izveštavanjem i slobodnim komentarisanjem štite vladavinu prava i vrednosti građanskog društva, javne fondove i zdrav razum, a pre svega postulate profesije, postali saučesnici u očuvanju i učvršćivanju jedne autokratske, autoritarne, kriminalne i okupatorske vlasti?
Budući pošteni istraživači istorije novinarstva u Pančevu neće moći da izbegnu da konstatuju da aktuelna generacija ovdašnjih „medijskih poslenika” daleko zaostaje za delima, dostignućima i, sledstveno, baštinom prethodnika. Jeste da su praktično sve društvene delatnosti u zemlji Srbiji pojednostavljene, instantinizovane, upodobljene, razvaljene, estradizovane, kontrolisane, činjenica je i da je novinarstvo posebno temeljno devastirano, ali to nije opravdanje za posrnuće ovako važne aktivnosti duha u prosečnost, površnost, i u možda najgoru od svih bolesti – poslušnost. I to u sredini, koja se takoreći od početka slobodne pečatnje, od vremena Jovana Pavlovića i Jovana Jovanovića Zmaja, ponosila istinoljubivošću, pravdoljubivošću, borbenošću, suptilnom satirom i – nepokolebljivim stavom robije vrednim. Drugim rečima, aktuelni predstavnici novinarske profesije u našem gradu daleko podbacuju „norme” čak i za neko amatersko žurnalističko „prvenstvo”, jer su u međuvremenu počele da se predstavljaju kao novinari raznorazne prišipetlje, piskarala i propagandisti. Ukratko – novinarstvo u našem gradu u ozbiljnoj je krizi, čiji se intenzitet i te kako oseća, i za koju se rešenja naslućuju iako se njeno okončanje još ne nazire.
Osim nemaštovitosti, bezidejnosti i izostanka inicijativa (hiljadama milja daleko od idealne situacije u kojoj mediji izlaze iz svoje klasične informiši-edukuj-zabavi uloge i postaju akteri i drugih pojava i procesa i kreatori događaja u lokalnoj zajednici), upadljiva je nespremnost nekada velikih, važnih i uglednih medija da se bave temema o kojima svaki prosečno obavešten građanin Pančeva može da se informiše na društvenim mrežama ili iz drugih izvora. Smrt profesionalnog novinarstva nastaje kada iks-ipsilon Pančevac na fejsbuku ili na TV N1 sazna nešto važno o našem gradu, a to ne može da pročita/čuje/vidi u gradskim „mejn-strim” medijima: na primer, upadljivo prećutkivanje aktivnosti partijski zaposlenih naprednjačkih službenika u gradskim JKP-ima (o trošku gradskog budžeta i drugih javnih resursa) tokom predizborne kampanje na Novom Beogradu, u Smederevskoj Palanci, i, epskih razmera, u Lučanima, postalo je paradigma dostojna izučavanja na Novinarskom smeru FPN-a. I umesto da objektivim izveštavanjem i slobodnim komentarisanjem štite vladavinu prava i vrednosti građanskog društva, javne fondove i zdrav razum, a pre svega postulate profesije, upornim izbegavanjem pisanja o ovim svima vidljivim zloupotrebama SNS-a, ti su „mediji” postali saučesnici u obesmišljavanju izbornog procesa, u suspenziji političkog sistema, u urušavanju institucija i u podsmevanju osnovnim principima demokratije… preciznije, u očuvanju i učvršćivanju jedne autokratske, autoritarne, kriminalne i okupatorske vlasti. Time su ne samo zauzeli počasno mesto među počiniocima najnečasnijih novinarskih zlodela, nego su doprineli širenju još jednog stravičnog nepočinstva: uskraćivanju relevantnih informacija na osnovu kojih će oni spominjani istraživači iz budućnosti pokušati da rekonstruišu kako se na ovim prostorima, za ime Boga, živelo u prvim decenijama 21. veka…
Mediji u Pančevu su, osim par onih koji stižu iz okruženja organizacija civilnog društva, rukovođeni različitim interesima, odabrali da gromoglasno ćute i o drugim pojavama koje na ovaj ili onaj način kompromituju naprednjačku družinu: setimo se samo slučaja Stojadinov-Novaković, kada su zaobilazili incident u širokom luku ili izveštavali sa bljutavom uzdržanošću – kao ne znaju šta se zaista desilo, a i ne žele da istražuju – umesto da su se stavili na stranu oštećenog Novakovića i osudili nasilnički postupak grubijana Stojadinova. Korak dalje načinio je TV Mića, prema čijem je sramnom tumačenju događaja, maltene, građanin Novaković iz čista mira u rano jutro bradom udario pesnicu svetskog šampiona u karateu i tom prilikom ga lakše povredio! Mediji bez jasnog stava i vrednosnog okvira uporno zaobilaze razotkrivanje skandala koje gradska vlast produkuje na dnevnom nivou, uporno prikrivaju porazne činjenice koje uništavaju kvalitet svakodnevnog života građana, nepravde nikad završene tranzicije, sumnjive poslove tzv. biznismena, destruktivne aktivnosti neformalnog južnobanatskog guvernera Branka Malovića koje nanose neprocenjivu štetu opštem interesu i javnim fondovima jedinica lokalne samouprave našeg regiona… Taj muk datira još od privatizacije nekadašnjih gradskih medijskih javnih preduzeća, a dodatno je motivisan očekivanim, a skarednim rezultatima konkursa za sufinansiranje izrade medijskih sadržaja, na kojima po pravilu novac dobijaju mediji manje ili više otvoreno pod kontrolom ili u nekoj vrsti dila sa naprednjačkom bratijom, što su kritički komentarisali jedino naš sajt i „Panpress”. Pa zar je tako teško javno konstatovati činjenicu koja je belodano vidljiva iz satelita i dokaziva iz razgovora sa dva upućena svedoka: da su fantomski sajtovi epancevo.rs, juznibanat.rs, zapravo „medijski entiteti” bez autora, uredništva i originalne produkcije (kao i nedavno osnovan sajt lokalnevesti.rs), puki objavljivači vesti i sadržaja već ustrojenih i uštrojenih redakcija, da su vrlo često najobičniji prenosioci medijskog smeća nastalog u naprednjačkom para-medijskom pulu kojim rukovodi izvesna Marina Toman, o kojoj će više reči biti u nastavcima ove analize žalosnog stanja u pančevačkom (i južnobanatskom) novinarstvu. Zar je tako teško reći da su ti „mediji” praonice para, kao i agencije preko kojih se finansira onaj televizijski i moralni horor kome urednikuje TV Mića? Zar je toliki realni blamaž prihvatljiv naspram samo mogućnosti da se štrpne koji dinar od oko 38 miliona namenjenih informisanju, čiju potrošnju predlaže komisija anonimaca (čitaj naš drug Branko)? Tamo gde postoji spremnost za razmenu novca za ćutljivost, zataškavanje, prenebregavanje, spinovanje, dilovanje (kao i za laganje, huškanje, hajkanje), tamo gde je dostojanstvo na prodaju, tamo nema novinarstva; tamo postoji samo slugeranjstvo.
U Novom Sadu je 16. decembra 2018. godine preminuo Nikola Cvetković, poslednji od glavnih i odgovornih urednika „Pančevca” u periodu socijalizma. Osim nekoliko čitulja u matičnom listu, Pančevo se ni na koji način nije oprostilo od kolege Cvetkovića – niti je iko govorio na sahrani, niti je iz našeg grada stigao venac, niti su novinari Pančeva poslali makar telegram saučešća. Komunikacija među koleginicama i kolegama izostaje čak i povodom ovako tužnih događaja.
Osim ovih, uslovno rečeno „zanatskih greha” (jer se duboko presecaju sa novinarskom etikom), novinarstvo u Pančevu je opterećeno i drugim teškim manama, izazvanim nesolidnošću „iznutra”: solidarnost i uzajamnost prema kolegama i koleginicama izloženim napadima visokih SNS-ovskih funkcionera postoji u tragovima, za razliku od raspoloženja da se novinarski esnaf osnaži i nastupa jedinstveno u odbrani od političkih nasrtljivaca, koje nema uopšte. Kako to da, opet osim retkih, niko nije javno rekao TV Mići da mu to što je TV Pančevo formalno privatni medij ne daje za pravo da se ne pridržava Kodeksa novinara i Zakona o javnom informisanju? I da nema pravo da onako besramno hajka i huška na osobe na meti SNS-a, narušavajući privatnost i nasrćući na njihovo dostojanstvo?
Šta su, dakle, rešenja, kako savladati krizu? Svojevrsna lustracija, proterivanje iz novinarstva kompromitovanih „kolega” i „koleginica” svakako je jedan od lekova, kako bi se branša neminovno očistila od škarta i šljama. Oni koji ostanu moraju da se vrate izvornim principima profesije, a zatim treba osmisliti organizovano obrazovanje mladih ljudi za profesionalno bavljenje ovim poslom. Formiranje novih medija, medijski pluralizam je svakako dobrodošao, te ravnopravan i nepristrasan tretman na konkursima, a onda, ojačanih kapaciteta, otvaranje prema medijima i medijskim udruženjima profesionalaca u zemlji i inostranstvu. Tek se onda može razgovarati o formiranju neke vrste lokalnog udruženja, aktiva, saveta, lige, unije, kada bi ono moglo da sprovodi realne aktivnosti koje daju merive rezultate. Do tada, novinarski praoci naši mogu samo da nas sa dubokim čuđenjem – i neodobravanjem, jer, šta, deco, učiniste? – gledaju sa svojih pozicija u večnosti…
