Pančićev mit o majoru Tepiću

Povodom teksta Teofila Pančića Podgrevanje mita o majoru Tepiću, objavljenog na sajtu Radio Slobodna Evropa, listopada petog, godine tekuće

Postoje izvesne radnje – ili izvesne klase radnji – za koje ljudi koji drže do elementarnog samopoštovanja čak ne drže ni kao otvorene mogućnosti. Razmotrimo radi ilustracije sledeći scenarij: osoba hoda ulicom, prilazi joj nepoznato lice i kazuje kako pri ruci ima kofu ispunjenu fekalijama. Spreman je da plati neodređenu svotu novca ako je prolaznik voljan da svoju glavu uroni u spomenuti sadržaj. Da li bi jedan elementarno častan čovek (da ne kažem pristojan, ne volim tu reč, znate već zašto) pristupio cenkanju ili bi svog beskrupuloznog prolaznika ispratio u neverici uz verovatnu – i sasvim opravdanu – seriju pogrda?

Zamislimo sada jedan drugi skeč: sedite na svom radnom mestu, za pisaćim astalom, u kancelariju ulazi uglađeni gospodin i na sto baca jedan papir. Čovek izgleda obično, pomislite učitelj, činovnik šta li je, no brzo se razotkriva da je reč o pomoćniku urednika internet portala Radio Slobodna Evropa. Uglađeni gospodin zapravo želi da autorizujete jedan tekst za honorar koji sami odredite. Ubrzo shvatate u neverici da na papiru piše ovo. „Za šta me smatrate, radije bih zario svoju glavudžu u kofu sa početka teksta“, odgovorio bi svako ko iole drži do svog dostojanstva.

Ovakav problem očito nije imao gospodin Teofil Pančić, politički komentar Radija Slobodna Evropa, kolumnista i kritičar beogradskog nedeljnika „Vreme“. Doduše, verujem da je gospodin Pančić narečeni tekst i napisao i potpisao. Iako, s obzirom da sam ga smatrao elementarno častoljubivim i inteligentnim čovekom, u to ne želim da poverujem.

O čemu je zapravo reč? Članak je dnevnopolitički komentar, napisan povodom postavljanja i otkrivanja spomenika majoru Milan Tepić u Beogradu. Otkrivanje spomenika narodnom heroju Jugoslavije Tepiću izazvalo je, ukazuje nam Pančić, negativne reakcije Zagreba i dovela do pojave nove „koske za glodanje u rovitim odnosima u bivšoj Jugoslaviji“. Cinici bi možda rekli da ti odnosi stoje jako loše ako može da ih naruši jedan bronzani odlivak. No, to nije ni važno. Ono što u članku privlači pažnju, izaziva čuđenje, mučninu i blagu vrtoglavicu jeste mešavina malicioznih krivotvorenja, veštih pomeranja fokusa i ostrašćenih opaski.

Uistinu: postoji jedna stvar oko koje se možemo složiti sa Pančićem. Gest otkrivanja spomenika Milanu Tepiću jeste jedan od elemenata folklornog nacionalizma kojima se koristi režim Aleksandra Vučića kako bi održavao i povećavao podršku svom narodnjačko-kriminalnom pokretu, od ranije poznatom policiji kao Srpska napredna stranka. Da je Pančić više đinđićevski pragmatičan a manje latinkovski ostrašćen čestitao bi Vučiću na ovom postignuću – faktičkom neutralisanju desnice iz delatnog političkog prostora.

Međutim, Pančića „mit o Tepiću“ tišti na još mnogo nivoa i antinacionalistički pragmatizam ide dođavola. Prvo, njemu smeta „mit o Tepiću“ kao tobožnja revitalizacija „one vrste patriotizma koje se sećamo iz devedesetih – i koji smo jedna preživeli“. Tepić je tu za Pančića deo slobićevskog imaginarijuma, političko oruđe u rukama umivenih Miloševićevih političkih naslednika. Druga smetnja koju Tepić predstavlja u Pančićevom misaonom sustavu izvire iz toga što on ne vidi opravdanje njegove žrtve. „Istorija ovakve gestove pamti kao herojske samo ako su učinjeni u povesnom kontekstu koji se pokazao progresivnijim i moralno superiornijim od onog koji mu je bio suprotstavljen“, napisa Pančić i ostade živ.Verujem da je izvorište obe ove smetnje jedna pervertirana, neotitoistočka jugonostalgija, koja zamućuje pogled i rađa ostrašćenost. Da bih opravdao ovo stanovište moramo se vratiti na čoveka o kome je reč: majora Tepića. Major Tepić je službovao u leto 1991. godine u kasarni JNA u Bjelovaru. U doba kad su neki već „bežali ispred raznoraznih neprijatelja“ Tepić se našao u okruženju i, pošto je otpor postao nemoguć digao je u vazduh skladište naoružanja ne želeći da ga prepusti neprijatelju.

Jedan od velikih šekspirologa dvadesetog veka, En Rajter, iznela je uverenje (u knjizi Shakespeare and the Idea of the Play, 1962) da je Šekspir predstavio ljudski život u dramskim pripovestima zato što je verovao da taj život već ima oblike dramske pripovesti. Koje i kakve pripovesti je bio deo major Milan Tepić?

Tepić je bio jugoslovenski oficir, to je valjda jasno, i njegov herojski čin deo je onoga što je nama poznato kao „raspad Jugoslavije“. Ako se razume kao deo jugoslovenske istorije, Tepićev čin je jedan od poslednjih ali i jedan od najuzvišenijih odeljaka. I Pančić bi, ako mu srce kuca za sve narode i narodnosti, mogao da se ponosi da je jedan politički projekat – čija je neodrživost te 1991. postajala sve jasnija iznedrio – jednu tako svetlu, herojsku figuru. Tepića je, stoga sasvim razumljivo, Predsedništvo SFRJ „za izvanredan podvig“ proglasilo narodnim herojem Jugoslavije. „Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško“, reči su koje mu se pripisuju. Tepić je, suditi po ovim rečima, septembra delao onako kako je smatra da častan oficir treba da deluje. Njegov čin je stoga potpuno razumljiv i istinski tragičan – njegovi postupci bili su vođeni vrlinama koje bi trebalo da krase vojnički poziv. Da je bio spreman da napravi „diskontinuitet sa sobom“ – Tepić bi danas možda govorio na nekoj stranačkoj konferenciji.Pančićeva historijska vizura za ovakvo čitanje je zaslepljena iz više razloga. Jedan od tih razloga jeste što je Tepić ne samo deo jugoslovenske pripovesti, nego i srpske – Tepić nije samo nosilac ordena narodnog heroja Jugoslavije, on je – a kako da ne bude? – i „novi Sinđelić“. Da li je ovakva javna svest o Tepiću morala biti politički nametnuta (i time zloupotrebljena)? Da li je njegov „kult“, kako Pančić sugeriše, morao biti inaugurisan i održavan sa najviših instanci političke moći. Ne nužno. Sa Tepićem je te 1991. godine stradao i Stojadin Mirković, regrut i Srbijanac, maltene Šumadinac – zar ne deluje na prvi pogled da bi za unutarsrpsku (da ne kažemo srbijansku) političku upotrebu Mirkovićevo stradanje bilo pogodniji simbol od Tepićevog?

Pančićevo sagledavanje Tepića pod potpunim je uticajem neotitoističkog jugoslovenstva a to stanovište podrazumeva u najkraćem sagledavanje srpskih i jugoslovenskih prilika, implicitno ili sasvim ogoljeno, sa stanovišta hrvatskih interesa. I ono je suštinski mitološko: tvrdi „historijski determinizam“, proizvoljno izmeštanje fokusa prilikom posmatranja istorijskih događaja kako bi se rezultat uklopio u unapred zadati ideološki okvir i – da se poslužimo izrazom ministra Neše – razne konfabulacije događaja.

Osvrnimo se na istorijski determinizam. Da bi se Tepić sagledao isključivo onako kako ga Pančić sagledava, Tepićeva pripovest koju mi sada zovemo „raspad Jugoslavije“ mora biti neizostavno deo takvog niza događaja. On ne može biti deo, na primer, „borbe naših naroda i narodnosti za jedinstvo jugoslovenske otadžbine i tekovine socijalističke revolucije“? Zašto ne može? Zato što je i za Pančića i za njegove ideološke jednomišljenike Tepićeva žrtva deo priče koja se zove „velikosrbijanska agresija na hrvatsku neovisnost“. Otuda svi događaji od ranih osamdesetih pa naovamo neizostavno vode tobože čvrstorukaškoj vlasti Slobodana Miloševića koja vrhuni u ratu sa „celim svetom“ i sveopštom pogibelji (otuda i jedno pervertirano istorijsko razumevanje sada već čuvene Osme sednice, što je tema za drugu priliku). To je otprilike jezgro mitološke svesti ideologije poznate kao „drugosrbijanstvo“.

Takva svest nikada neće moći da odmeri benefite koje joj donosi režim postmiloševićevskih i postdemokratskih konvertita. I stoga neće biti kadra da vodi ka pragmatičnim političkim odlukama. Možemo se zapitati kakva je to iskustvo i kakva je to sredina koja je iznedrila ovakve političke individue? Odgovor se, kao i u mnogim drugim slučajevima kada su posredi naše prilike, može svesti na: titoističko iskustvo i jugoslovenske prilike oblikovane titoizmom.

To iskustvo je pre i iznad svega duboko antidemokratsko. Isključivši građane iz donošenja i sprovođenja teških političkih odluka ono je stvorilo takve individue kojima činovi jugoslovenskih vlasti da silom očuvaju jedinstvo države postaju sasvim nerazumljivi i neprihvatljivi. Neki Tepićev kolega je dobri tata dok donosi platu i vinile posle radnog vremena. Da li od sedam do tri (a ponekad i pre sedam i posle tri) ganja nekog Antu ili Šimu malo koga je interesovalo. A ćale može da bude dobar makar se na poslu bio i Lavrentij Berija. Ili neka titoistička replika izvornog sovjetskog modela.

Takva politička kultura stvorila je političke generacije nošene pokličem „ne računajte na nas“. Koje su davale reč ali, za razliku od majora Tepića, nje nisu mislile da se drže.

stanjestvari.com