Para-olimpijske igre u Srbiji

0
142
Foto: printscreen

„Srbija do Tokija!“, nema šta. U toku sveopšte nemoći, ima ko uživa u svemoći. Dok je Olimpijada u Japanu pod velikim znakom pitanja, Srbija dokazuje da joj je samo nebo granica, i da je iznad institucije kakva je UNESKO. Naime, usred ravničarske tvrđave u Smederevu, možda i najveće u Evropi, pravi se atletski teren. O Smederevu, gde je proveo detinjstvo, Branislavu Nušiću malo bi bilo tri života da opiše karakterologiju meštana. Pre njih niko se nije dosetio da je Golubačka tvrđava, zapravo, idealna za mini-golf, Niška za kriket, Petrovaradinska za boćanje, manastirski prostor Ravanice za bič-volej, Akropolj za luna-park, Versaj za paintball, Maču Pikču za bacanje kamena s ramena itd.

Branislav dobro znade i „rašta Novak ode u hajduke“, ali i da je svojevremeno nekome palo na pamet da se cela tvrđava sruši, pošto prođoše ratovi starinski i svrhe više nema trpeti tu golemu hrpu kamenja koja samo zaklanja vidik ka vojvođanskoj ravnoj liniji prekoput Dunava kao romantičnom horizontu. O eksploziji koja je u 2. sv. ratu odjeknula sve do Berlina suvišno je trošiti reči. Daleko podatniji za njegov stil bio bi izvesni SPS-ovski velmoža koji htede izgraditi čitav fudbalski stadion usred tvrđave. Beše tu nekakav bedni urbanistički plan za dva i po objekta i teniski teren, ali srećom pojavi se i demokratska vlastela, te se došlo na ovu genijalnu ideju, koju podrža i aktuelna vlast. To nije ideja nikakve altruističke prirode, ili sokol-skog duha. Narodskim rečnikom, uz uobičajeno reketiranje i tenderisanje, ima još samo one egocentrične vlastodržačke, da se ostavi zaostavština odnosno spomenik zasluga sebi za života. Tu se svake godine najesen održava vašarište sa romskim luna-parkom i šatorima sa sve koljivom. Tu su se organizovale tehno-žurke sa basovima koji su, bez sumnje, dobro protresli kosti upravo onim precima zbog kojih je Smederevo i uživalo ugled dosta dugo prestonog grada Srbije. Bilo je i onih koji su pod okriljem mraka nesmetano raznosili tvrđavsko kamenje za svoje ograde pa i čitave čardake. Branislavu bi se dopao i jedini koji se žustrije usprotivio izgradnji atletskog objekta, izvesni kapiten i predsednik streličarskog kluba, jer, zaboga, zašto se izbudžetiralo samo za atletski klub koji broji pet-šest devojčuraka iz osnovne škole, a ne njima koji su, sa svojih deset članova, već ozbiljna priča. Na drugoj strani su neupućeni optimisti koji u toj stazi vide sebe kao gospodstvenije ili fensi džogere, hodače i biciklaše nego do sada, a ne znaju da će staza biti ograđena i namenjena isključivo treninzima atletskog klubića. Neka bude pomenuto još i to da na svakih desetak godina tvrđavu zadesi poplava (poslednja je bila do te dubine/visine da su na granama drveća, umesto ptica, lajali psići koji nisu stigli na vreme da uteknu vodenoj stihiji), što implicira da će staza, basnoslovno plaćena, neumitno propasti, pri prvom izlivanju Dunava. Dakle, dimenzije tog veledroma već zauzimaju korisnu trećinu tvrđave. Kada je bila medijska ujdurma oko gondole u Beogradu, najglasnija je bila Višnja Kisić iz jedne nevladine organizacije. Kada je istoj razboritoj i visprenoj rodoljupkinji bio predočen problem Smederevske tvrđave, nije ni okrenula svoju bistru glavicu na ovu stranu, kao da je ovo NLO za njen NVO.

Da Vas podsetimo:  Nomofobija

Ako se prisetimo svih svetogrđa, počev od čuvenog muželožnika Dragoslava Srejovića i slučaja „Lepenski Vir“, te raznih krijumčara artefakata u inostranstvo, preko falsifikovanja same istorije kao takve, neko će reći da ovo i nije neko bogzna kakvo skrnavljenje kulturne baštine (koga pa briga za nove iskopine koje možda počivaju pod terenom). Međutim, to nije ni otprilično tačno. Smederevo ako posmatramo kao Srbiju u malom biće nam sve jasnije. Naime, prvenstveno uzeti u obzir da onih Smederevaca iz Despotovog i Jerininog grada tj. vremena nema. Ko su pravi Smederevci isto je pitanje za busanje i hvastanje za grkljan kao i ko su pravi Beograđani; s tim što je Smederevo kao mikro-sredina lakše za odgonetanje. Elem, smederevski živalj, onako grubo, može se podeliti na tri grupacije. Najstariji koji to mogu biti su oni iz okolnih sela koji su se tu naseljavali i raseljavali. Drugu ili treću, sasvim svejedno koju, trećinu čine doseljenici iz takozvane južne pruge, i sa Kosova. Kao i u Beogradu, tako i u Smederevu, najveća netrpeljivost je prisutna između iste grupacije ali različite vremenske migracije. Jedno je svima zajedničko, a to je nemar za sopstvo. Nedostatak ljubavi prema grudi je otud što nikome nije predački dovoljno daleko rodna ili zavičajna. (Naravno, to za druge narode ne važi. Primer: Argentina.) Kada je tolika razbibriga za prošlost, sadašnjost ne treba kriviti, a za budućnost tek ne hajati, ona je sasvim sigurno bezizgledna. Potomci doseljenika ne primećuju da Železari još tako malo fali da od Smedereva napravi savremenu Pompeju, i, umesto da se dosete prave ideje i uzlete kao feniks-grad, oni tavore kao dobrovoljni osuđenici na izumiranje.

Za Feniks-grad nije potreban nikakav NVO niti NLO. U eri totalnog nezaposlenja Smederevo bi moglo dostići potpuni procvat u turističko-ugostiteljskom smislu. Dok se Beograd na vodi pretvara u pravi moderni megalopolis, ova tvrđava ima priliku da postane Dubrovnik na reci. Za to je potrebna pre svega volja; urbanistički plan za imitaciju srednjovekovnog grada; izgradnja propisne marine za pristanak brodovlja sa Zapada i Istoka; i, tim bi turističko-ugostiteljskim bumom doslovno bio zaposlen čitav živalj. Umesto prostornog potencijala za trim staze, karting i pljuvanje u dalj, povratiti duh Despotovine; osim motela, mehana i suvenirnica, vratiti i štale za rasne atove, ali i stub srama da podseća na prave proklete jeriniće. 2019. u maju, Smederevo je zapljusnuo osećaj grada svetskog renomea i sadržaja, kada je bio održan Svetski viteški turnir „Battle of nations“. Ta manifestacija treba da posluži kao primer da to nije nešto što se u istoriji jednom zbilo, već da može trajati, kao što istanbulski Dolman Bahče ima soba skoro koliko i godina dana i srazmerno tome vodi se briga o sultan-palati, tako i Smederevo treba konačno zbaciti sa sebe taj okov prokletnosti, i postati grad za ugled, prvenstveno zbog sebe.

Da Vas podsetimo:  Povodom preimenovanja ulice u Beogradu OGLASILA se porodica Blagoja Jovovića

Branislav Jevtić
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime