Paradajz, praziluk i ostali turisti

0
44
Ilustracija / Foto: pixabay.com

Vala smo se i ovde i u svetu raslojili i podelili na grupe, podgrupe, makro i mikro zajednice, do te mere da smo spremni da se borimo i vređamo do pobede naših stilova i stavova.

Najgore prođu oni koji su pomirljivi, u sredini, kojima je svejedno i svima daju za pravo. Gde ćeš biti neutralan, sada, kada su tako fensi krajnosti i dugi jezici, mahom doduše sakriveni na internetu, ali opasniji od najoštrijeg noža.

Poslednjih dana – na temu takozvanih paradajz turista.

I to žestoko uz niz argumenata obe strane, u meri u kojoj je polazna osnova dobila sasvim drugi smisao.

Naravno da sam deo rasprava ispratila, nije ih moguće izbeći. I pitala se kada smo takvi postali, i za one koji im se podsmevaju, i za one koji ih brane.

*

Svaka čast svakome ko je uspeo od onog malog što ima da izdvoji nešto novca za letovanje. Čoveka ne definiše to koliko troši na odmoru. I ne mislim da je istina ni ono – „svi bismo letovali luksuznije kad bismo imali pare“. I to zavisi od nečijih osobina i potreba. Nije sramota letovati skomno, ali jeste tome se smejati. I obrnuto – nije sramota trošiti mnogo, ali jeste takve kritikovati.

Neko bi išao na more taman da ima samo za hleb, drugi su spremni da letuju kraće ali imaju novca za sve što žele, treći prihvataju samo pet i više zvezdica u svemu, ako za to nemaju oni ostaju kod kuće. I sve mi je to sasvim u redu, različiti smo.

*

Ipak, ne mogu da ne primetim da je došlo do zamene teze – paradajz turisti nisu oni koji idu na more i jedu paradajz. To nisu ljudi koji nemaju novca za skupe hotele, ležaljke, avione, kamione. Kao ni porodice koje su se napele do poslednjeg novčića da bi deci omogućile odlazak na more. Svi smo bar jednom bili u takvoj pa i goroj finansijskoj situaciji. Nije sramota nemati brdo para.

Nema ničeg lošeg u paradajzu, pašteti i okrajku hleba. Ume to da bude slađe od najskupljeg restorana uz morsku obalu. To što jedeš često nije odraz tvog materijalnog stanja, više ukusa, navika, stila života, ma niza drugih stvari.

Da Vas podsetimo:  Oj, Srbijo, u bojama duge!

U odbranu paradajz turista u novom, izvrnutom značenju, na jednoj televiziji pre par dana, stala je i voditeljka, majka mislim dvoje dece. Tema su bili roditelji koji jedu sa decom sendviče na plaži. Branila ih je objašnjenjem da je tako teško ići do sobe/apartmana i tamo jesti, nositi sve rekvizite, vući decu.

Ma gospode Bože! Medijska promocija celodnevnog sedenja na suncu pod izgovorom da je to zbog dece! Pa baš zbog njih treba otići sa plaže kad upeče zvezda. Deca, uostalom, tokom dana treba i da spavaju. Da, to mnoga rade na plaži, ali da li je to normalno? I zašto? Zato što je, šta? Roditeljima tako teško da ih vode u sobu, smeštaju u krevet i popodne još jednom odlaze na plažu? Ili ih mrzi, ili im je važno da se oni brčkaju u moru, dobijaju tamnu boju koja im je iz nekog razloga bitna? Zar je sendvič koji stoji satima zaista bolji od sveže napravljenog, za iste pare, ali u sobi?

Zatim su jednog pedijatra napali kada je napisao da deca mlađa od godinu dana nemaju šta da traže na moru. U čemu je problem? Da li volite svoje dete? Želite da bude zdravo, lepo raste? Naravno. Bebi more može da koristi malo ili nimalo, više je dovodite u rizik. A ima nešto i u onome što je jedna majka rekla – svake godine ste išli na more pa što ne biste i ove.

Majka sam, imam iskustva sa odlascima na razne lokacije sa decom. Ne mislim da mi je išta bilo teško. Ni da ustajem ranije jer deca ne smeju da budu na plaži sredinom dana, i da teglim stvari, čekam da se naspavaju u sobi, kuvam obroke, one koji se ne spremaju dugo pa opet nisu skupi, pazim da hrana ne stoji dugo na toplom, da deca ne dehidrijaju, idu na vreme na spavanje…

Nisam se ja žtvovala nikako. Jeste da sam na suncu bila manje nego kada njih nije bilo, da nas je mamila uveče muzika dok bismo šaputali na terasi da ih ne probudimo, celokupno letovanje izgledalo sasvim drugačije – ali bili smo srećni jer imamo njih dve.

Da Vas podsetimo:  Povratak apela

I tako nikad nisu imale prolive i temperaturu, nisu vrištale po hotelima i plažama, bacale se uveče po ulici histerično plačući. Što je dete mlađe to je osetljivije, mora da ima svoj ritam i odgovarajuće uslove.

*

Neki su sakriveni iza onoga „to što smo siromašni ne znači da nam se treba podsmevati“. Ne kapiraju da problem nije novac nego ponašanje.

Ako ste na moru zbog dece, onda se i ponašajte drugačije zbog njih i njihovog dobra. U vreme ručka ne treba biti izložen suncu, sa sendvičem u ruci ili bez njega. Deci će more mnogo više koristiti ako mama nešto skuva nego im pravi sendvič. Ujutru roditelji ranije ustanu, što podrazumeva i da ne vuku decu u ponoć po letovalištu.

Uopšte nije bilo simpatično kad je porodica došla sa šerpom na plažu i svi iz nje jeli umačući hleb, tako da je sadržaj prskao i po nama oko njih. To je primitivizam, a ne paradajz turizam.  Posebno kad su na kraju masnu šerpu isprali u plićaku. Svašta bih im rekla, ali bili su to Česi, i samo bih mlatila u prazno…

Toliko im je bilo važno da budu na plaži da ni dete nisu vodili do toaleta nego je piškio, naravno go a imao je bar 5 godina, između naših peškira. Devojčica iz ekipe je bacala koštice od nektarina i breskvi gde je stizala. Koje su kupovali na plaži, po bar duplo većoj ceni nego na pijaci. Što bi znali da su do nje prošetali.

E to su paradajz turisti.

Nije problem šta jedeš, već gde to radiš, bacaš ostatke, ostavljaš tragove hrane i ne razmišljaš da su i drugi na letovanju. Možda i siromašniji ali drugačijeg ponašanja.

Izgleda negde piše da je samo odlazak na more koristan. Ne daj bože na planinu, u banju, ili, daleko bilo, kod rodbine na selo.

I zbog toga su to paradajz turisti.

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* javlja – Digitalizovani katastar

*

Volim more, nenormalno. Koječega sam se u životu odricala da bih na leto putovala do slanog plavetnila. Ljudi sa kojima bih stizala do morskih obala tvrde da se potpuno promenim, bljesnem kad stignemo na destinaciju. Ali, znam i za leta bez mora i preživela sam ih, sasvim normalno.

Naše generacije su pod normalnim letovanjem na moru podrazumevale čiste plaže, kupanje u moru i društvo za igranje. I tačka.

Ni danas mi nisu potrebne skupe ležaljke, čak i volim da skuvam pre nego da jedem u restoranu, gledam cene u prodavnicama, idem na pijacu. Sa decom ili bez njih, od njihovog rođenja do danas. Između hotela i apartmana uvek pre biram ovo drugo, ne zbog novca nego svega ostalog.

Bez obzira da li si na moru dva ili 22 dana, u sobici kilometar od plaže ili u najskupljem hotelu, možeš da budeš – paradajz turista. Recimo, ako trpaš u džepove i torbe hranu iz hotela ne razmišljajući što je to možda doručak za druge goste, nosiš na plažu mrveći i bacajući gde ti šta padne na pamet.

Vremena su takva da je besmisleno da se smatraš siromašnim jer su to oni koji nemaju novca ni za kakvo putovanje. Jeste tužno što je većini to postalo ozbiljna investicija i muka. Ali, meni u pojmu paradajz turizma nema mesta materijalnom, već drugim vrstama siromaštva.

*

Šta je razlog za odlazak na more? Zdravlje, deca, ljubav prema moru, imidž?

Šta god da je u pitanju, razlog je tvoj. Ali se onda i ponašaj u skladu i s njim, svestan da su i drugi na odmoru i da imaju prava da u njemu uživaju. I neće te zvati paradajz turistom, pristojnost svi poštuju i cene, bez obzira na dubinu novčanika.

Ali, letovanje nije samo plaža. Za ono bitnije nije potreban novac već vreme i posvećenost roditelja. Pa i, kako reče voditeljka, mučiti se odlazeći na plažu više puta u danu, sa svim rekvizitima. Moja podrška za takve roditelje. Posebno ako su im od tog šta rade, važniji razlozi zašto.

Autor: Željka Zebić
Izvor: Lagano i po svome

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime