Već smo jednom prilikom rekli da se mnogi događaji iz prošlosti i sadašnjosti ruskog naroda, kao u ogledalu preslikavaju i u srpskoj istoriji i sadašnjosti. I obrnuto. U tekstu koji sledi, nešto više o “ukrajinizaciji” i “crnogorizaciji” – projektima zapadnog faktora na veštačkom stvaranju “parazitskih” nacija, radi razbijanja ruskog i srpskog nacionalnog korpusa. Teško je pobrojati sve sličnosti ukrajinizacije i crnogorizacije – dva blizanačka (antiruska i antisrpska) procesa koji se odvijaju na ruskim i srpskim istorijskim teritorijama. Zbog toga, ukratko o glavnim ideolozima i (anti)herojima ukrajinske i crnogorske nezavisnosti.
Prvi veliki simbol ukrajinske “državnosti” i “nezavisnosti” bio je hetman Mazepa, jedini državni delatnik u istoriji ruskog carstva koji je potpuno zasluženo (od Cara Petra Velikog) dobio “Medalju Jude Iskariotskog”. Na medalji je bio prikazan Juda koji visi na jasici, a pred njim se iz džakčeta prosipa 30 srebrnjaka, sa natpisom “Trikleti sin pogibli Juda, koji se davi zbog srebroljublja”. Izdajstvo jeJudin greh, a ovom čoveku je po pitanju izdajstva teško naći pandan u celokupnoj svetskoj istoriji. Ovaj razvratnik koji je kao mator zavodio maloletnice, izdao je svakoga kome je služio. Izdao je sve hetmane kojima je služio, i sa leve i sa desne obale Dnjepra, izdao je poljskog i švedskog kralja, Ruskog Cara. Izgleda nemoguće, ali kada znamo da se Mazepa školovao u Jezuitskom kolegijumu u Varšavi, stvari postaju jasnije. Mazepa se na Krstu i Jevanđelju lažno zaklinjao svima na vernost, zbog čega ga je Pravoslavna Crkva predala anatemi. Proklet od Crkve – prokleto je i skončao. Prema predanju, poludelog Mazepu su vaši bukvalno pojele, poput rimskog diktatora Sule i judejskog cara Iroda… Kakva je sudbina naroda i države čiji su nacionalni “heroji” anatemisani od Crkve, nije teško predvideti.
Taras Ševčenko, kao drugi veliki nacionalni heroj “nezavisne” Ukrajine, u svojoj mladosti je slovio za ruskog patriotu i nacionalistu. Međutim, da li zbog novca mecena ili nečeg drugog, ljubav prema Rusiji on postepeno zamenjuje otvorenom rusofobijom i njegova poezija počinje odslikavati žestoku mržnju prema ruskom samodržavlju i Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Kao i Mazepa, potpuno operisan od svake vrste blagodarnosti, Ševčenko se veoma podlo odnosio prema svojim dobrotvorima. On prihvata religiju samo ako je u skladu sa njegovim ličnim ubeđenjima, merilo istine za njega je čovek, a ne Bog. Stihovi Ševčenka: Ne daй spati hodяčomu, Sercem zamirati, І gniloю kolodoю, Po svіtu valяtisь. A daй žiti, sercem žiti, І lюdeй lюbiti, A koli nі… to proklinatь, І svіt zapaliti! – možda bolje od svega karakterišu kako njegovu poeziju, tako i poziciju savremenog ukrajinskog nacionalizma. Ovde pesnik poručuje da ste sami krivi ukoliko ne želite da živite po njegovim merilima. Ukoliko ne želite da vas on “voli” – on će vas prokleti, spaliti, uništiti… Ovaj pravoslavni otpadnik, varvarski produkt evropskog faustovskog duha, u jednom delu sovjetske i savremenoj postsovjetskoj epohi postao je istinski idol nezavisne Ukrajine, “otac ukrajinskog nacionalizma”. Gledajući nepočinstva savremenih ukrajinskih nacionalista-neonacista, nehotice se sećamo srpske poslovice “kakav otac – takva i deca”. U XXveku Ukrajina je iznedrila još nekolicinu heroja “nezavisne” Ukrajine dostojnih “Judine medalje” – Petljuru, Banderu, Šuheviča… – no, prostor nam ne dozvoljava da ovde o njima opširnije pišemo.
Otac crnogorske nacionalističke ideologije, pravnik i publicista (iako svakako bez umetničkog talenta T. Ševčenka), ima veoma sličan razvojni put. Sekula Drljević je još kao mladić falsifikovao krštenicu i postao ministar pravde kod kralja Nikole. Srbovao je tada mlađani Sekula svim silama, srbovao je i kad se gradila zajednička država, napadajući crnogorske vlasti da rade protiv ujedinjenja Srbije i Crne Gore. Sve tako srbujući, predvodio je uoči čuvene “Podgoričke skupštine” pokret za ujedinjenje u jedinstvenu srpsku državu. Sve to je po ujedinjenju lepo naplatio mestom načelnika u Ministarstvu pravde. No, veoma brzo postade unosnije biti protiv Srbije, pa za Sekulu Drljevića Srbija postade mrski okupator. Transformacija je bila takva, da je ovaj nekadašnji “velikosrbin” postao povjerenik NDH za Crnu Goru! Uz pomoć novih nacističkih hrvatskih prijatelja i Ante Pavelića, Sekula u ustaškom Zagrebu (!) proglašava “Crnogorsko državno vijeće”. I to nije sve, pri kraju rata, prilikom povlačenja iz Crne Gore, skoro 10 hiljada četnika koji su mu poverovali, predao je u Staroj Gradiški ustašama u ruke. Sekula nije kao Mazepa završio jezuitske škole, niti je dobio Judinu medalju, ali ga je Promisao ipak dovela u vezu sa Judom – ovaj crnogorski ustaša skončao je u Austriji, u gradu Judenburgu!
U Zagrebu, duhovnoj prestonici crnogorske “nezavisnosti”, Sekula nije bio usamljen. Pored njega “proslavio” se i Savić Marković Štedimlija iz Pipera, ideolog “Hrvatske Crne Gore”. Ovaj crnogorski Juda pokušao je da dokazani Vatikanski falsifikat Letopisa popa Dukljanina „RegnumSclavorum“, prikaže kao dokaz da Crnogorci nisu Srbi, nego “crveni Hrvati”. Blizak prijatelj Ante Pavelića i propagator kleronacističke NDH, povlačio se krajem rata sa ustašama u Austriju, gde ga je uhapsila Crvena Armija. Posle Staljinove smrti SSSR izručuje Štedimliju Jugoslaviji. Verovali ili ne, Miroslav Krleža ovog ustaškog saradnika zapošljava u Jugoslovenski leksikografski zavod u Zagrebu. U svom omiljenom gradu Štedimlija i umire1971. godine.
Posle crvene kataklizme 1917. godine, Lenjin i Trocki na teritoriji Malorusije stvaraju sovjetsku republiku Ukrajinu dodajući joj čisto ruske oblasti – svu Novorusiju, Donbas (Donjecka i Luganska oblast koja danas ratuje protiv ukronacista) i Slobožanštinu. Uskoro je 500 hiljada “ukrajinizatora” iz Galicije prešlo na ruske teritorije da im nameću svoju “movu” (1923. godine doneta je uredba o “korenizaciji” – u prevodu, jedna vrsta zabrane ruskog jezika na teritoriji Ukrajine). Tu nakaradnu uredbu ukida Staljin 1939. godine i ruski jezik u Ukrajini ponovo postaje obavezujući. Još jedan Staljinov potez – ukidanje unijatske crkve – ublažio je za skoro pola veka jako institucionalno širenje rusofobije u Ukrajini. Međutim, posle Staljinove smrti Hruščov i bez unijatskih jezuita nastavlja sa rusofobskom politikom. Pored ponovnog progona RPC, Hruščov čini ono što nisu smeli ni Lenjin i Trocki – pripaja Ukrajini simbol ruske vojne slave – poluostrvo Krim sa Sevastopoljem. Posle raspada SSSR-a, uz svesrdnu pomoć zapadnog faktora, jezuiti pod okriljem Unijatske “crkve” predvode antirusku histeriju u “nezavisnoj” Ukrajini. Skoro 25 godina “nezavisna” Ukrajina živi praktično parazitski zahvaljujući raznim subvencijama iz Rusije. Istovremeno, na državnom nivou se neprekidno sprovodi rusofobska politika, uz potpirivanje bolesnog ukrajinskog nacionalizma. Povampirenje nacističkih pokreta iz perioda Drugog svetskog rata, predstavlja logičnu posledicu rusofobske državne politike Ukrajine.
Za razliku od Staljina koji po pitanju nacionalne politike svakako nije bio rusofob, Srbi su u komunističku “svetlu budućnost” stupili sa srbofobnim diktatorom Josipom Brozom Titom. Tendencija Titove vladavine bila je očigledna – Jugoslovenska federacija je podeljena na republike upravo tako da se maksimalno oslabi i razbije srpski nacionalni korpus. Ovde možda nije suvišno napraviti kratku digresiju o njegovim antisrpskim nepočinstvima (za dužu bi bili potrebni čitavi tomovi). Federalizacija Jugoslavije uključila je republike i autonomije, gde su poslednje bile stvorene samo na teritoriji Srbije (na Kosovu i Metohiji Albanci su predstavljali većinu, na račun proterivanja Srba i naseljavanja Albanaca iz Albanije u periodu Drugog svetskog rata, a Vojvodina je dobila autonomiju uprkos većinskom srpskom stanovništvu). Iako je za vreme rata monstruozna kleronacistička NDH bila najverniji Hitlerov saveznik, Republika Hrvatska je od strane srbofoba Tita nagrađena proširenjem teritorije u odnosu na onu koju je pre rata činila Hrvatska banovina! Od srpske Vojvodine je izdvojena Baranja i predata Hrvatskoj, iako su u toj regiji Hrvati postali većina usled strašnog genocida nad Srbima za vreme Drugog svetskog rata. Za Srbe u Titovoj Hrvatskoj koji su i posle takvog genocida činili oko 15% stanovništva, nije predviđena nikakva autonomija. Srbi u Bosni i Hercegovini, koji su uprkos strašnom genocidu činili relativnu većinu – 44,3% (Sloveni-muslimani – 30,7%, Hrvati – 23,9%), nisu dobili nikakvu autonomiju (iako se Moša Pijade, zalagao za Bosnu i Hercegovinu kao autonomnu pokrajinu Srbije, Tito to nije dozvolio). Predlagano je i stvaranje autonomne Makedonije u sastavu Srbije i naravno, Tito je i to sprečio. Prvi zakon koji je Titova skupština donela 1946. godine, bio je zakon o zabrani povratka svojim kućama Srbima kolonistima, koji su se iselili sa Kosova i Metohije i Makedonije u Srbiju. Slovensko stanovništvo Makedonije (većim delom srpskog, manjim delom bugarskog etnosa) konstituisalo se u makedonsku naciju. I na kraju dolazimo na našu temu – ovaj patološki srbofob je i u “Srpskoj Sparti”, Crnoj Gori, proglasio samostalnu crnogorsku naciju!
Kako bi se što pre stekla svest o “samobitnosti Crnogoraca”, čitav period vladavine Josipa Broza Tita vođena je politika u kojoj su na sve načine Crnogorci navikavani na parazitski način života, samo da se odreknu srpskog identiteta. Navešćemo jedan primer iz ekonomske oblasti. Obim industrijske proizvodnje Crne Gore je u periodu 1947-1965 godine uvećan za 21,7 puta (posle 1965. godine ekonomija više nije bila toliko centralizovana), dok je u Jugoslaviji u celini taj obim uvećan 6 puta. Godinama posle zemljotresa u Crnoj Gori, svaki zaposleni radnik u Srbiji izdvajao je nekoliko procenata od svake plate za pomoć Crnoj Gori, pa ne čude šaljivi stihovi Bore Đorđevića iz tog perioda o molitvi savremenih Crnogoraca – “Mili Bože sa nebesa, drmni dva-tri zemljotresa”. Sećam se jednog istinitog događaja iz svoje mladosti. U jednom hercegovačkom gradiću omladina iz Crne Gore je bučno proslavljala neki događaj i pored “partizansko-patriotskih” pesama, pevali su i ode Njegošu sa sledećim stihovima: “Na Lovćenu Njegoš spava, najmudrija svetska glava”. Kada je neki dan kasnije, hercegovačka omladina zapevala istu pesmu sa neznatno izmenjenim stihovima: “Na Lovćenu Njegoš spava najmudrija srpska glava”, odmah se suočila sa intervencijom policije i skup je nasilno rasteran zbog “veličanja velikosrpskog šovinizma”. Broz je (kako se sada ispostavlja – po nalogu Vatikana) rušenjem Njegoševe kapele na vrhu Lovćena, zavjetnog grobnog mesta velikog srpskog vladike i poete i vladara Crne Gore, želeo da zakuca ekser u kovčeg “Srpske Sparte”. Broz je svakako bio svestan da će rušenjem tog ukrasa na glavi Crne Gore i izgradnjom masonskog hrama sa crnim (!) dvoglavim orlom, biti srušena i kapa Kosovskog Zaveta u Crnoj Gori, koju je lovćenski tajnovidac u svom delu tako veličanstveno izatkao.
Posle raspada SSSR-a, “nezavisna” vlast u Ukrajini i Crnoj Gori neprekidno podgreva rusofobiju, to jest srbofobiju. Naravno, na udar je morao doći i ruski, odnosno srpski jezik. Dok su Ukrajinci za proglašenje ukrajinske “move” za jezik i imali nekog osnova (usled duge vladavine rimokatolika Poljaka, Litvanaca, Austro-Ugara pojedinim delovima Ukrajine), vlast Mila Đukanovića je na osnovu dve gramatičke greške srpskog jezika, proglasila crnogorski jezik! Ovako genijalan izum, čak ni jednom Titu nije mogao pasti na pamet! Iako se generalno gledano, srpski mediji veoma malo bave crnogorskim prilikama, u Crnoj Gori nema dana a da se u medijima ne pojavi neka bajka o navodnim “velikosrpskim pretenzijama” prema Crnoj Gori. Slično je i sa “ukropagandom”, kako Roman Nosikov nazva rusofobsku propagandu u današnjoj Ukrajini. Drugačije nije ni moguće, jer su danas ove dve “nezavisne” države, istinski nezavisne samo od pameti. Danas se u “nezavisnoj” Ukrajini i Crnoj Gori prodaje i vazduh koji se diše, prodaje se njihova vera, istorija, njihovo ime i prezime i očevo ime, prodaje se njihova epska poezija, tradicija, prodaje se čitav narod!
* * *
Rezime. Sve ovo svakako ne pišem iz razloga da bih međusobno omrznuo Ukrajince i Ruse, Crnogorce i Srbe. Ako pokušamo sa duhovne strane sagledati rusku istoriju i njenu nacionalnu misao, postajemo svesni sledećeg: ista vera, iste svetinje, isti pravoslavni narod – Malorusi, Velikorusi, Belorusi. Dakle, Rusku Imperiju i rusku kulturu stvarali su svojim veličanstvenim delima i mnogi veliki Malorusi – Feldmaršal Paskevič, Gogolj, Glinka, sveti Joasaf Belogorodski i sveti Pajsije Veličkovski, …, i mnogi mnogi drugi poreklom Malorusi. Svako ko je pokušavao da sa duhovne strane sagleda srpsku istoriju i njenu nacionalnu misao, svestan je ogromnog doprinosa slobodarskog duha Crne Gore toj nacionalnoj srpskoj misli. Ne samo kad je u pitanju odbrana slobode Crne Gore, nego i kad je u pitanju borba za oslobođenje i ujedinjenje svekolikog srpstva. Ovih dana se navršava 138 godina od čuvene bitke na Vučijem Dolu, kada su moji Hercegovci zajedno sa braćom Crnogorcima po ko zna koji put ginuli za taj zavetni cilj – ujedinjenje srpstva. Sv. vladika Nikolaj Velimirović je rekao: „Bez Crne Gore, Srpstvo bi bilo kao tijelo bez kostiju. Da nije bilo Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu“. Dakle, ovi redovi nisu pisani iz mržnje, nego iz istinske ljubavi prema “Srpskoj Sparti”, prema herojskoj istoriji Crne Gore, kako ne bi dočekali, ne dao Bog, da i u Crnoj Gori začujemo satanske povike “Srbe na vrbe”, kao pandan divljanju ukrajinskih mladića koji u demonskom transu skačući vrište “ko ne skače, taj je moskalj”. Da ne izgube olako mladi Crnogorci ono što su njihovi preci sa mukom sticali. Jer, kako kaže sveti Isak Sirijski: “Sve što se lako postiže – brzo se gubi. Sve što se pak stekne uz patnju srca, brižljivo se čuva”. Jer će cena lako stečene “nezavisnosti” ovih država uz pomoć NATO pakta (ukoliko budu istrajavale na rusofobiji ili srbofobiji), biti papreno skupa – pre svega za stanovnike Ukrajine i Crne Gore.
Ranko Gojković
