Oduvek je toga bilo u našem narodu. I, ne samo kod nas. Najviše su se braća i sestre otuđivali jedni od drugih nakon smrti roditelja, posle ostavinskih rasprava. Bilo je, doduše i slučajeva da su se obično sestre odricale svoga dela u korist brata koji je ostajao nosilac i njihovog nekadašnjeg zajedničkog prezimena.
U ovom slučaju nije to bio razlog. Dva brata od istih roditelja, imala su dosta siromašno detinjstvo, slično kao i kod mnogih drugih. I pored svega toga, roditelji kao i svi roditelji, želeli su da im sinovi žive lakšim i udobnijim životom. Nema toga roditelja da to ne poželi. Pored sve te sirotinje, pronalazili su načine da im sinovi završe škole, najpre srednje a onda i studije. Nadničili, pozajmljivali, odrađivali različite poslove. Uglavnom, za sinove se moralo imati.
Najpre studije završi stariji Petar i ubrzo se zaposli u susednom selu. Pomagao i roditeljima, da im se na neki način oduži a i mlađem Đorđu, da i on do svog hleba dođe. Milo to bilo i ocu im i majci kako imaju dobre sinove. Oženi se i stariji Petar, a Đorđe se zaljubio u ženu svog života, kako je bratu govorio.
Jedne godine bili su za Uskrs na ručku kod roditelja. On još sam. I dok su svi sedeli za prepunom trpezom, pozva Đorđe brata da izađu napolje. Kaže, ima sa njim kao starijim i iskusnijim nešto da razgovara. Izađu čak tamo povrh bašte i Đorđe se otvori svom bratu, da mu da savet, da ga uputi u budućnost. Sve do tada nije imao devojku niti bilo kakvih iskustava sa ženama. Petar mu kaže da je to važna odluka u životu, da pazi šta čini, da dobro upozna buduću suprugu. A on navalio, ona, ili nijedna druga. Šta će, Petar mu da saglasnost i ostalo je još samo da mu i roditelji daju svoj blagoslov. Vrate se oni nasmejani i raspoloženi za trpezu i Đorđe odmah poče. Nije imao vremena da čeka. Obradovaše se i otac i majka, mada Đorđe još nije imao stalan posao. Ubrzo se i svadba zakaže u nekom obližnjem restoranu. Petar sa ručno vezenim deverskim peškirom preko ramena, svim zvanicama ruzmarin zadenut. Muzika svira, svekrva vesela. Svadba kao i svaka.
U tom trenutku Petar sa ocem i Đorđetovim najboljim drugom još iz školskih dana, izađu napolje do poljskog toaleta. E, tad, kao grom iz vedra neba, progovori taj njegov drug da je snajka starija od Đorđa tri godine, da je već bila udata, da je dosta „namazana“ i iskusna. Žednog da preko vode prevede. Ne bi to milo čuti ni ocu ni bratu, ali, da ne kvare svadbeno veselje, vrate se među svate kao da ništa nisu ni čuli. Ne dugo zatim, nestade snajke. Imala je svoj auto i ko zna kud je odlepršala. Nastade trka za njom, čak do obližnjeg grada. No, nje nema pa nema. Petar sa ujakom i još nekima svrati do nekog daljeg rođaka u gradu, čak se i isplaču nad sudbinom koja ih je zadesila. Vrate se u restoran, kad ono, stigla i snajka. Ne smeju ništa ni da pitaju, već samo „gutaju knedle“, pogotovo što su primetili da su i ostali uvideli sva ta zbivanja. Elem, završi se i svadba i njih dvoje započeše zajednički život. Ali, snajka nikako da zatrudni. Videlo se to da je prošla „sito i rešeto“, što je samo ona znala. Da bi nekako „zamazala“ oči svome mužu, išla je čak i u Ljubljanu na ispitivanje i lečenje. Ipak, ništa. Pomire se sa tim da tako moraju da žive, no, uvek se znalo čija je glavna u kući.
Iako je bio pravnik, Đorđe se tim poslom nikada nije bavio. U onom prvom talasu privatizacije, osmeli se on i otvori prvi u gradu samostalnu pržionicu kafe. Posle ih je bilo ukupno četrnaest. Ali, svi kod njega kupovali kafu. Išao čak u Grčku da kupi pržionik, pakericu sa dozatorom i ostalo, a tamošnji prodavac ga obučio kako se prži najbolja kafa. I, para samo kapljala. Postao jedan od najbogatijih u gradu. U kući sve prvoklasan nameštaj i uređaji, na stolu uvek najkrupnije i najkvalitetnije voće. Istini za volju, snajka je bila dobra kuvarica i udovoljavala svom mužu, pogotovo kod raznih vrsta kolača i torti. Da bi mu još više „ušla pod kožu“, govorila je da je on kao njeno dete, jer svoga nisu imali. I tako, godine su prolazile. Umro najpre otac, a majka ga je nadživala još osamnaest godina. Nije htela iz svoje kuće, iako je Đorđe bio spreman da joj plati kuću u Petrovom gradu. Na kraju se dogovore da sve troškove prema majci snose popola, a svake zime je zbog grejanja bila mesec dana kod Petra a mesec kod Đorđa, od oktobra do marta.
Baš kad je bila kod Đorđa, nazove snajka Petra telefonom i kaže da je majka u bolnici, na umoru, i ako želi da je vidi, da dođe što pre. Petar je pre nekoliko godina imao pad sa stabla u voćnjaku, povredio je levu nogu i „vukao“ je za sobom pri hodu. Znali su to i oni. Šta će, auto ne može da vozi, deca na fakultetu, sedne u autobus gde ga je na stanici po dogovoru, trebao sačekati Đorđe. Ušao je autobus u stanicu, a Petar je ugledao onako visokog i stasitog svog brata i počeo da mu maše iz autobusa. Međutim, kao da ga je bilo sramota da ga svet gleda da ide sa onako ćopavim čovekom, on mu pokaza da će ga čekati u kolima ispred autobuske stanice. Tako i bi. Petar se malo zaplaka u kolima, a on samo ćuti. Dođoše kući, a on ostane u radnji a snajka je Petra odvezla do bolnice. Već onda je majci video zamućen pogled u očima, pričala je nepovezano, čas svesno čas nešto sasvim drugo. Onda ju je Petar poslednji put video živu. Za sat – dva nakon njihovog odlaska, ona je preminula.
Tek onda je nastala zbrka oko sahrane. Te godine se pojavile neke podzemne vode kao nikada do tada, a zima stegla i okovala sve ledom. Autom se jedva moglo, jer je samo klizao levo – desno, a mnogi su i sleteli sa puta. Nekako se stiglo do šefa mesne zajednice i sveštenika da se odredi grobno mesto. Da ne bi grobara koji je sa kolegom kopao rake, teško. Pogrebni auto po onoj klizavici, dođe samo do ćoška ulice, a onda kovčeg komšije unesoše u kuću, koju su zagrejali zbog očekivanog naroda. Ipak je tu čitav život provela. Čekao se sveštenik, ali je seoski pop bio bolestan i Đorđe je morao ići sedam kilometara do susednog sela u kom je bio sveštenik. Po tom kijametu, sigoše i oni i sanduk sa umrlom majkom se postavi u dvorište. Tu nastadoše poslednji pozdravi i celivanja, a zatim kovčeg zatvoriše i ekserima zakovaše.
Sad je bio problem odneti sanduk sa majkom do mesnog groblja i večnog prebivališta. Nije se imalo vremena da se crkvena zvona oglašavaju na određenim mestima i stiglo se do groblja. Tamo su rakari još uvek pokušavali da iz rake izbace vodu koja je stalno nadolazila. Na kraju, sveštenik obavi svoje i majku spustiše u grob pored supruga. Vrlo teška slika koja će svima ostati u pamćenju. Spustili su kovčeg a on je plivao kao čamac na reci. Jedva su ga zatrpali blatom od zemlje, koja se kasnije slegla na tu prazninu. To se videlo tek posle kada su se postavljali spomenik i grobna ploča.
Nakon sahrane, ko je mogao i ko je hteo po toj klizavici, išao je na tzv. tajnu večeru u restoran u susednom gradu. Od naših je bilo malo njih. Svi uglavnom od snajkinih prijatelja i rođaka. A meni prvoklasan. Od kojekakvih čorbi do lovačkog pečenja. Hteli su da čitav grad čuje kako mu je majka dostojanstveno sahranjena. Ipak je on važio za malo boljestojećeg u gradu. Nešto se pojelo, većina se spakovala za poneti. Petru nisu ništa ponudili. Sve troškove sahrane su kao i kod oca, podjednako snosili i Petar i Đorđe.
Na kraju, oni iz daleka su krenuli svojim kućama. Petar je mislio da je normalno da prenoće kod Đorđa, pogotovo što je noć i nevreme. Ali, kad su tamo stigli, niko ne govori o spavanju. Petru bi neprijatno i upita brata da li mu je on još potreban za sutrašnji dan. Kaže da nije. Priupita i snahu koliko treba da plati kao njegov deo za troškove majke dok je bolovala i za sahranu. Taksativno mu je navela sve što je zapisala, čak i papirne maramice za brisanje. Tad već izgubi strpljenje i on sinu naredi da uzme ključeve od starog „Fiće“ i da u mrklu noć krenu kući. Ni jednog trenutka ni brat ni snaha nisu pomislili kako će stići do svoje kuće, može li im se desiti kakva neprilika na putu i da ostanu na hladnoj vetrometini, jer tada još nije bilo mobilnih telefona da bi od nekog zatražili pomoć.
Dragi Bog je hteo da konačno dođu tačno do njihove kuće, ali zato „fića“ ujutru nije mogao ni da kresne. Bio je sav zaleđen.
autor:Vojislav Ananić
