U XXI vek smo ušli tramvajima, u XXII ulazimo električnim trotinetima, a za dalje ćemo videti da li još uvek ima mesta
Oko rudarske eksploatacije litijuma porazbijaše se mnoge pametne i učene glave. Od stručnjaka za hemiju do znalaca za zdrave šume pa sve do estradnih umetnika ponekad i neostvarenih vrednosti u svom domenu delovanja.
Hemičari objašnjavaju kako je za našu decu, a i šire, opasno i naročito nezdravo udisati sumpornu kiselinu pogotovu u nekontrolisanim količinama. U demokratskim zemljama, gde mi ubrajamo i našu, nije dozvoljeno sve kontrolisati, cenzurisati, snimati i prisluškivati, osim ako nije u pitanju ekologija, zanimanje za opšte, a ponekad i za sopstveno dobro.
Šumski stručnjaci, koji znaju sve tajne naših šuma, hajduka i njihovih sastanaka i naročito rastanaka, onda boraca za ljudska, čitaj ekološka prava, nikako da objasne kako to da se u Srbiji godišnje poseče šest (i slovima 6) miliona kubnih metara drva za ogrev, od čega je četiri miliona (i brojem četiri) ukradeno. Mnogi se ne slažu da je to direktna posledica nauka koji glasi: ko laže, taj i krade. Nije moguće, kažu, da se u Srbiji laže u količini od četiri miliona kubnih metara neistine.
Da ne navodimo glumce i glumičarke kao što je, nedavno najavljena Bojana Novaković, koja je, pored toga što je antilitijumičarka, još i ekologistačarka, pa sa pravom traži da se zatvore svi rudnici. I tačka. To bi bilo isto, ako ne i gore, kad bih ja, kao dipl. ing. rudarstva, tražio da se zatvore sva pozorišta i sve bioskopske dvorane. I dve tačke. Od ovog predloga bi država sigurno imala značajno smanjenje ponekad apsolutno nepotrebnih troškova.Na kraju krajeva, a ima ih nekoliko, zašto, umesto kopanja minerala jadarita u Jadru ne bi iskopali veštačko Jadransko more. Jadar i Jadran nisu mnogo daleko a i jedno i drugo obezbeđuju zdravu sredinu, zdrave međuljudske odnose i zdravlje kao najveće bogatstvo bez ikakvog troška sve dok postoji zdravstveno osiguranje koje plaća neko drugi preko naših leđa.
Ako bismo uspeli da rešimo pitanje rudarstva, šumarstva, hemije i estrade mogli bi se na miru posvetiti mnogo važnijim životnim problemima kao što su, na primer, u Beogradu, gladnom prave kulture, nedozvoljena „Mirdita – tunga tjete“, zabrana nastupa glumca Jezdića u manastiru Dečani sa monodramom „Knjiga o Milutinu“ i poseta njegove svetosti, patrijarha Porfirija svom domu, Pećkoj patrijaršiji.
Posebno poglavlje brige za opšte dobro i sigurnost građana u svakodnevnim mimoilaženjima mogla bi biti i zakonska regulativa saobraćajnih propisa za registraciju električnih trotineta. Trotinet se, uz obaveznu novčanu nadoknadu u vidu državne takse, obeležava vidno istaknutom nalepnicom na prednjem delu električnog vozila. Vozač ili samoupravljač trotinetom mora imati vidno naglašeni prsluk u izrazito žutoj boji bez obzira što ta boja izaziva nelagodu kod nekih učesnika u prevozu i drugim administrativnim vozanjima i, naravno, specijalnu kacigu za svaku glavu, kao ona američka kapa. Uslov je da kaciga nije crvene boje jer to podseća na Trampovu glavu što izaziva mučninu u dubokoj državi kao što kod nas, iako smo u plićaku, deprimirajuće dejstvuje boja „podvučeno žuto“.
Onima koji su ovu novu regulativu nazvali iživljavanjem državnih organa i maltretiranjem građana koji nemaju dovoljno sredstava da kupe električni automobil, pogotovu ne onaj obećani – leteći, dat je odgovor da sve argumentovane primedbe upute naslednicima Ive Robića čija je pesmica „Tata, kupi mi romobil“ svojevremeno vladala estradom u celoj Jugi, koja nikada nije bila cela pa do obavezne registracije nije moglo ni da dođe.
Po okončanju projekta regulisanja javne upotrebe elektro trotineta, očekuje se isti postupak u odnosu na pešake. I oni će, budući da se, bar za sada, slobodno kreću putevima koje smo mi izgradili, biti obavezni da nose vidno istaknutu nalepnicu doživotnog trajanja, ili kako se to stručno kaže: bez ograničenja mandata. Neko to zove i etiketom iako je etiketiranje ponekad podložno raznim vrstama podmetačine, ali propis je propis i tu nema šta da se diskutuje. Javni protesti pešaka ne daju nikakve rezultate. Uostalom, za njihovo dobro je da se obeleže prslucima za inat drečeće žute boje i kacigama za svaku glavu i za svaki slučaj.
Da država misli na svoje građane i njihovo dobro dokazuje se i amandmanom na propis registracije slobodnih pešaka, usvojenom na predlog aktivista iz pokreta za ekologiju, da se svakom učesniku u prometu ljudi i drugih dobara, ukoliko je bez jedne noge, što se dokazuje posebnom vrstom potvrde uz dva svedoka, obezbeđuje popust od čak 50% na propisanu tarifu.
Što se tiče obezbeđenja parking mesta za ovu vrstu vozila, očekuje se brzo i efikasno rešenje sveže izabranih gradskih vlasti. Parking mesta za pešake, kojima istekne važnost nalepnice, unapred su obezbeđena.
U XXI vek smo ušli tramvajima, u XXII ulazimo električnim trotinetima, a za dalje ćemo videti da li još uvek ima mesta.
autor:Dragoslav Pakić
