Patak i patkice

Ne spadamo u one koji negoduju zbog toga što mandatar Aleksandar Vučić još nije objavio sastav nove vlade. Nije reč o našoj sklonosti prema autoritarnosti već o potrebi da održimo živom nadu da će sastav vlade, i politički i personalno, baš kao i prateća imenovanja, biti dobar. Oni kritički nastrojeniji rekli bi da je reč ne o nadi nego prevashodno o strepnji, ali i to nije loše. Zašto hitati u susret mogućim, ili gotovo izvesnim, razočaranjima povodom izbora kadrova.

Veliki Nikola Tesla ima i agresivne obožavaoce koji smatraju da on nije baš bio, što bi naš narod rekao, u prvoj pameti. Jeste da je bio genije, i to je za uvažavanje, ali mnogo je pogrešio što je bio Srbin i pravoslavac. Shodno tome, po njegovoj želji je sahranjen po pravoslavnim običajima i položen u grob uz pesmu „Tamo daleko“. Ubrzo su počeli da ga ispravljaju i popravljaju, pa je tako jedan njegov rođak rešio da iskopa njegove zemne ostatke iz groba i da ih spali u krematorijumu, pa da ih u urni prenese u Beograd. Razlog je bio i praktične prirode, lakše i zgodnije za transport iz Amerike.

Već dugo postoji inicijativa da se ispoštuje Teslina želja o sahranjivanju po pravoslavnom običaju, izneverena time što je njegova urna izložena kao muzejski eksponat. Da je to želeo, ovaj velikan svetskog formata bi takvu volju i izrazio. Rezonujući po svojoj meri, građanistička udruženja i inicijative rešile su da Nikolu Teslu posmrtno stave pod starateljstvo i oglase ga poslovno neuračunljivim. Pokušavaju da nametnu celom društvu potpuni monopol prava na Nikolu Teslu i brigu o njemu. Tako je društvance koje nastupa pod devizom „Ostavite Teslu na miru“ rešilo da protestuje protiv postavljanja njegovog spomenika kod Hrama Svetog Save na Vračaru, pa ne bi čudilo da zatraže i da se ispred Saborne crkve u Beogradu sklone spomenici i grobovi Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića i tako redom ne bi li i njima dvojici naknadno promenili pamet. I svemu tome dodaju i obrazloženja da to rešenje ide u prilog spomeničkoj kulturi i novoj tranzicionoj kulturi sećanja. Aktivistima grupe „Ostavite Teslu na miru“ nikada na pamet nije palo da podignu glas protiv hrvatskog svojatanja Tesle, niti da podsete na to da su mu ti isti Hrvati varvarski porušili spomenik pred rodnom kućom u Smiljanu. A nisu im smetali ni satanistički obredi ispred urne sa Teslinim pepelom.

Ne bi trebalo da nas začudi ako se pokrene inicijativa da se posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića, prilikom izmeštanja sa Trga Slavija, ne sahrane na groblju nego spale u krematorijumu, pa da se urna sa njima izloži kao eksponat u muzeju „25. maj“ ili u „Kući cveća“ kada već nemamo Muzej revolucije.

Pravo je čudo kako se ovi zatočnici borbe za spomeničku kulturu nisu osvrnuli na instalaciju postavljenu u centru Sarajeva koja prikazuje Republiku Srpsku kao masovnu grobnicu po kojoj su rasute kosti, pohabana odeća i obuća sve sa tablom „Dobro došli u Republiku Srpsku“. Uskoro se može očekivati da će u Skupštini Srbije biti podneta rezolucija kojom će se tražiti da se ova instalacija trajno postavi na nekom beogradskom trgu ili pred samim parlamentom. Tako bi se i simbolički pokazao pravi i puni smisao svih svakogodišnjih dešavanja u vezi sa Srebrenicom. Time bi se stvorila još jedna prilika za naše građanističke proteste i upotpunio smisao i sadržaj „Patkice“. Delimično, ovim rešenjem, bile bi zadovoljene i pristalice sarajevske takozvane Antidejton grupe i poznate „antidejtonke“ Ejle Patak. Možda bi se na taj način spasla i Srbija koja će, kako zapisa u srebreničkoj knjizi žalosti Čeda Jovanović, „pod teretom nevinih žrtava Srebrenice nestati“. Na taj način bi se izbeglo i paljenje sveća u spomen na žrtve što je hrišćanski običaj, pa se, možda, i na taj način povređuju bošnjačke žrtve. I to nekome uskoro može da zasmeta.

Turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu na komemoraciji u Potočarima, u svom vatrenom govoru, kazao je „da ako Bosna nije mirna, ni Turska nije mirna“. Samo zahvaljujući našoj iskrenoj privrženosti miru i saradnji, te stabilnosti na Balkanu, ostala je u grlu „dva vrana gavrana“ replika iz narodne pesme „Boj na Mišaru“ upućena kadi Kulinovoj:

„Niti ide Kulin-kapetane, / Niti ide, niti će ti doći, / Nit’ se nadaj, niti ga pogledaj, / Rani sina, pak šalji na vojsku; / Srbija se umirit’ ne može.“

Nismo pristalice ni predloga da nam se zbog bilo čega Turci izvinjavaju jer nikada i nismo bili zagovornici politike izvinjavanja i bilo kakve nasilne politizacije žrtava i naknadne genocidizacije priznatih zločina. Srpska skupština je, kao što je poznato, još 2010. godine usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. A odati poštu nevinim žrtvama je osnovna ljudska, a ne politička obaveza.

U poslednje vreme je prosto zapanjujuća privrženost jačanju institucija. I to je zaista i dobro i neophodno. Ali je krajnje sumnjivo kada se za snažne institucije zalažu oni koji su primenjivali „revolucionarne“, autoritarne i pučističke metode posle oktobra 2000. godine. Nije reč samo o ljudskim pravima i politički motivisanom i kriminalnom progonu. Reč je o tome da je gotovo kompletna privatizacija društvene i državne imovine, te likvidacija domaćeg bankarstva, obavljena a da nisu bile stvorene za to neophodne institucije, niti organi, a ni propisi. U tom procesu današnji gorljivi zagovornici institucionalizma i pravne države nisu davali ni pet para za institucionalizam.

Mnogo se govori o korupciji, a svim tim institucijama za borbu protiv korupcije koje smo u međuvremenu stvorili potpuno izmiče iz vidokruga činjenica da se finansiranjem iz inostranstva pojedinih medija u Srbiji vrši očigledna korupcija, i da se na taj način korumpira javna svest naroda. Možda razlog što ovo izmiče kontroli i interesovanju treba potražiti i u činjenici da u tome učestvuju i neka ministarstva vlade Srbije, a pogotovo ona zadužena za informisanje.

Milorad Vučelić

Pečat