Patetika i prodavanje magle

0
980

ki1(1)Izdanje (dez)Informera od 5. jula 2014. na stranicama naznačenim kao „Udarne vesti“, prenelo je autorski tekst Aleksandra Vučića uz šta je dopisano „ekskluzivno“! Neko neupućen pomislio bi da se radi o saopštenju premijera države na ivici sukoba kojim se proglašava opšta mobilizacija i ciljevi rata. No kako je glavni urednik pomenutog tabloida nekritički obožavalac i udarna pesnica nove vlasti čija se strategija opstanka svodi na održavanje utiska „permanentnog vanrednog stanja“ (Đorđe Vukadinović), ne treba uopšte da nas čudi što je u pitanju tekst koji odiše prazninom i ništavilom u kome se kaže tako mnogo, a opet tako malo.

Vučić najpre počinje sa citiranjem Frenklina Ruzvelta i kaže da je „jedina stvar koje treba da se plašimo sam strah i to je ono što mislim da je ključno za svakog ko se bavi javnim poslom, posebno politikom.“. Ovo je samo po sebi dobra poruka, mada ostaje nejasan razlog zbog koga se to kaže, jer da bi se neko nečega uplašio, to podrazumeva da je prethodno zbog nekog sukoba nekome krenuo da se suprotstavlja, a to je ono što naš premijer nikad ne čini. To se vidi i u samom tekstu gde se kaže „Mi Srbi smo dobili podršku i nakon mnogo godina iskreno poštovanje iz sveta, od Merkelove, Valsa, Ponte, Orbana, Putina i mnogih drugih, ne zato što misle i cene našu doslednost u provođenju loših navika i politike istog, već zato što se i oni nadaju našem uspehu, promeni svesti kod nas Srba, većoj marljivosti i odgovornosti“. Koga se to ne treba plašiti ostaje nejasno, osim ako je mislio na građane i ostatak ostataka opozicije jer to su jedini sa kojima u diskusiji Vučić sme da bude strog i odlučan. Ta silna podrška iz sveta bi bila dobra da je to podrška ostvarenju srpskih nacionalnih interesa, no do sada je to bila podrška ispunjavanju njihovih naloga (u slučaju Merkelove), dok je u slučaju Rusa to, nažalost, posledica njihove blage naivnosti u odnosima sa Srbijom, koja se svodi na to da oni bivaju zadovoljni lepim rečima bilo kog srpskog lidera, bez obzira što te reči ne prate konkretna dela.

Dalje nam kaže da ne smemo eksperimentisati jer „kao narod i država eksperimentisali smo, pokušavajući da malo radimo, mnogo kukamo i tražimo da budemo plaćeni za sve što nismo zaradili“. Ovde Vučić baš i ne daje dobar primer jer je upravo on taj koji najviše kuka, zbog toga što ga navodno mnogo napadaju i zbog raznih drugih stvari. Neubedljivo deluje i kada o važnosti rada i bitnosti privatnog sektora govori neko ko van politike nema radnog staža. Što se tiče eksperimentisanja, to bi podrazumevalo stalnu promenu politike, a to je nešto čega nema nakon 5. oktobra od kada se vodi politika koja je kombinacija uverenja da se prijateljstvo nama nenaklonjenih subjekata može kupiti tako što će se sa njima napraviti neki kompromis na štetu svog naroda, usled čega bi oni trebalo da nam budu zahvalni i da nas puste na miru i sa druge strane stava da je put u EU bezalternativan (neki su bili više vođeni prvim, a neki drugim razlogom). Dakle, već 14 godina se vodi ista politika tako da o nekom eksperimentisanju ne može biti reči.

Da Vas podsetimo:  Ako bi Srbija sutra ušla u EU, za 25 godina od naše države i nacije ne bi ostao ni kamen na kamenu.

“Danas, možda prvi put u savremenoj srpskoj politici, imamo jasan plan za uspostavljanje stabilne ekonomije, čvrste države sa uređenim javnim finansijama, do tog svetla moraćemo da prođemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu, ali sam potpuno siguran da će na kraju mandata Vlade Srbije mnogi koji nas danas kritikuju morati da priznaju da smo uradili veliki posao za našu zemlju i našu decu“. Aha, sada obećani boljitak ostavlja za kraj mandata, tj. za 2018! Prošle godine obećao je da će se bolje živeti krajem 2014[1], a u raspravi o ekspozeu nove vlade rekao je da boljitak sledi sredinom 2016.[2] Da li će 2018. boljitak odložiti za 2020. ili za 2022. pod uslovom da naravno on bude na vlasti, ostaje da se vidi.

U nastavku Vučić nastavlja sa praksom, koju je započeo još kao radikal,  da daje obećanje da će, ukoliko se ono što mu je cilj ne ostvari, napustiti politiku. „Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja neću samo završiti na klupi, nego ću morati zauvek oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički život. Biće to i moj, lični poraz, u poslu u kojem nema ničeg ličnog“. Isto je tako govorio da će se povući ako Nikolić ne pobedi na predsedničkim izborima prvi put, pa drugi put, pa onda ako on ne pobedi na izborima za gradonačelnika…

Onda sledi još malo kukanja kako je narod lenj, kako iako ima malo, ima i više nego što je zaradio, i kako je njemu zbog toga teško, ali da mu bude lakše kada se seti da je na izborima pobedio baš zato što je obećao reforme, akciju i promene i da je gotovo polovina onih koji su izašli na izbore rekla „da“ baš tome planu i tom pozivu! Ovo je zamena teza jer je ono što je SNS-u donelo pobedu, pored totalne kontrole nad medijima i potpune dezorijentisanosti opozicije, bilo upravo obećanje da će se „onako kao što su započeli sa borbom protiv korupcije krenuti u borbu za nova radna mesta“. Dakle, nova radna mesta, a ne otpuštanja iz javnog sektora i privatizacija preostalih profitabilnih javnih preduzeća.

Da Vas podsetimo:  Izabrani narod

Zatim na red dolazi i totalna „drugosrbijanizacija“ izjavom da smo za sve loše što nam se desilo „sami krivi i da nema nikakvih zavera, belosvetskih zavrzlama, vanzemaljaca, vatikansko-pravoslavno-budističko-cionističkog-šamanskih urota, predskazanja, uroka…“. Ovo je rečnik i jedna od strategija onih koji nas već godinama optužuju da smo krivi za sva zla koja su se poslednjih decenija dogodila na prostoru bivše Jugoslavije. Kad god je neko pokušavao da ukaže na neprijateljstvo određenih krugova u regionu i svetu prema Srbiji i Srbima, oni su pokušavali te tvrdnje da obesmisle banalizacijama i uvođenjem u čitavu priču vanzemaljaca, cionista, šamana i raznih drugih kojima se bavi popularna i trećerazredna konspirologija. Dakle, ako veruješ da imamo neprijatelje – veruješ da reptili vladaju svetom – znači nisi baš bistar! Tako svoje neistomišljenike diskvalifikuju drugosrbijanci, a Vučić je prihvativši njihovu ideologiju polako počeo da prihvata i njihove metode.

Ali, kako svoje priče o tome da je teško, da se moraju raditi mnoge stvari koju su ružne ali neophodne naš premijer obično završava sa time kako će nam na kraju ipak biti bolje slično radi i u ovom tekstu. On je došao do solomonskog rešenja za naše velike probleme, a to je, zamislite samo mudrosti, rad! Pa nam tako objašnjava da „rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš glavni zalog za svaku i svačiju budućnost. Rad mora da bude naš poslednji eksperiment i poslednji pokušaj!“

Ovde se uočava jedan fenomen sveta u kojem živimo, svojevrsnog kraja ideologija o kome govori Aleksandar Dugin. Liberalizam je nakon što je pobedio u hladnom ratu prestao da bude ideologija i postao je praksa, on se više uopšte ne dovodi u pitanje, a politiku zamenjuje ekonomija. Ova priča o tome kako je ekonomija alfa i omega, početak i kraj, priča nam se još od 2000, ali sa rapidnim ubrzanjem od 2012. Koliko smo samo slušali priča o tome kako se ne treba baviti prošlošću, teritorijalnim integritetom, Republikom Srpskom, tradicijom i ostalim „prevaziđenim “ stvarima jer se danas politika vodi oko ekonomije i „malih običnih pitanja koje život znače “. Ne bih naravno da zanemarim značaj ekonomije i životnog standarda, ali ne mogu da ne primetim da nam je sve što su oni više deifikovani bilo gore na tom planu. Sa druge strane, nominalni BDP Rusije se od 195 milijardi dolara i 1999. popeo na 2113 milijardi dolara 2013. godine, dok je prosečna plata u datom periodu skočila sa 1522 rublje na 29490 rubalja[3].

Da Vas podsetimo:  Fondacija "Budi human“ raskinula ugovor sa niškom humanitarkom jer je novac sakupljala - u kutijama

Ali Putin za razliku od Vučića ne smatra istoriju i tradiciju nebitnom, što se videlo u njegovom govoru 12. decembra 2013. u obraćanju povodom 20-godišnjice Ustava, gde je rekao da suština konzervativizma „nije u suprotnosti s napretkom, ali koji razlikuje i bira. Razvoj je neodvojiv od duhovnih i moralnih ciljeva, što je protivno liberalnom shvatanju, čija krilatica je „sve u ime napretka i razvoja i u ime razvoja napretka”, poručio je Putin, okomivši se na zapadni liberalizam, koji u ime tzv. “individualnih sloboda” zatire nacije, društva i tradicionalne vrednosti, ali koji na kraju ipak ima samo jedan jedini sveti cilj, a to je profit.[4]

Dobar primer imamo i u Americi. Ronald Regan, koji je smanjio poreze za četvrtinu, uveo politiku čvrstog dolara, obračunao se sa inflacijom i smanjio budžetski deficit, nije smatrao da pored ekonomije ne postoji ništa drugo. Naprotiv, on je neprijatelje svoje zemlje zvao „Imperijom zla“ i „Velikim sotonom“, a ne prijateljima, kako to čini Vučić. A sve ovo su pratile i afirmacija socijalnog konzervativizma, propagiranje porodice i vraćanje religije u javnu sferu.

Međutim, Vučić nije naivan, teško da i on sam veruje u to što govori, njegov glavni cilj je da od građana Srbije stvori deideologizovanu bezličnu masu savremenih lumpenproletera jer će samo tako moći da uradi ono za šta je Abraham Linkoln rekao da je nemoguće, tj. uspešno laganje svih ljudi sve vreme, što bi mu omogućilo da našom državom vlada onako kako Milo Đukanović vlada Crnom Gorom. Zato ne smemo dozvoliti deideologizaciju!

Nenad Pivaš 

NSPM


POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime