Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško-Prizrenskog (1957), video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, u Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati. Uveravani da će se privremeno izmenjene prilike promeniti, oni su samo čekali, a umnogome i dočekali, da se izgubljeno vrati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi.
Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor, kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: „Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?“ – „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu“ – odgovori Šiptar – „već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.“ Crnogorac ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.
Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode, šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi oni koji govore, veruju i žive drugačije. Kao da je uticajnija na njihovo velikošiptarsko samouverenje bila ideologija, bliska vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest, ma koliko se njihovi verski vođi priklanjali zahtevu za Kosovo-republiku. Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981. izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika federativne Jugoslavije i toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosovsko-metohijskih Šiptara. Ona iz 1981. bila je, koliko znam, prva pobuna do koje je došlo zato što se preko hleba autonomije tražila pogača republike za sebe.
Po sebi se razume da za takvo stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Njih su podržavali i podbadali ne samo iz republika bivše zajedničke države, Jugoslavije, već i iz stranog sveta. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda.
***
Ne znam kako se ponašala nova vlast kad je ugušivana balistička pobuna na Kosovu, koja je, pri samom kraju rata, uz pomoć Nemaca, htela da održi Veliku Šipniju. Sudeći po tome kako je domaća vlast postupala u širim delovima Srbije prema svojim protivnicima, nije moglo biti dobro. Više puta sam nailazio na podatak da je, samo po oslobođenju Beograda, oktobra 1944, više hiljada ljudi pobijeno, a da nisu ni suđeni. Ništa bolje nije bilo ni po pojedinim okruzima Šumadije ili zapadne Srbije, da bi se ona očistila od navodnih izdajnika, razne vrste. Da ne govorim i o nasiljima pod kojima se vršio zloglasni otkup žita i stoke od seljaka, a ljudi terani na prisilan rad. Kad je tako bilo u onoj Srbiji, u kojoj sam živeo desetak prvih, posleratnih godina, može se zamisliti kako je prošao šiptarski narod posle masovne pobune „balista“, i kako je ona ugušena. Poznat je i otpor nasilnom mobilisanju Šiptara i slanju na Sremski front, ali je poznato da su za Sremski front mobilisani bivali i nepunoletni srpski mladići, bez jednog jedinog dana vojne obuke. Često su iz školskih klupa slati na front. Verujem da je surovosti i bezakonja bilo i u tako mnogo spominjanoj* akciji oduzimanja oružja šiptarskom stanovništvu na Kosovu. Svaka vlast je bezdušna kad sprovodi takve mere jer stradavaju i mnogi nevini. Pri tome su stradavali i Srbi, jer se „po ključu“ radilo, da bi se zadovoljila „objektivnost“, pa se oružje kupilo i od njih, iako ga oni, pod Šipnijom, nisu ni mogli imati. Za jednog sveštenika u Prizrenu, uhapšenog posle 1945, na nekoliko kucanih stranica napisana je bila optužnica protiv njega i njegovog rada. Kada mu je bila pročitana, on je samo začuđeno odgovorio da u vreme nedela, koja mu se stavljaju na teret, uopšte nije bio u Prizrenu, nego interniran u Albaniju. Pušten je, ali odmah uhvatiše drugog sveštenika da bi mu, na osnovu od reči do reči iste optužnice, sudili i naravno osudili ga. Takvih postupaka, ruku na srce, moralo je biti i prema Šiptarima. Ne mogu da opravdavam bilo čije nasilje, pogotovu što ga je vršila vlast, vojna ili policijska, koja nikako nije bila samo srpska, ali su se kaznene mere pripisivale samo Srbima. Umesto na otpor i odbojnost prema okrutnoj vlasti, Šiptari Kosova i Metohije podstrekivani su na mržnju prema Srbima.
Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen-hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama Istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda.
Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe iskoristile su prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od „nasilja“. To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.
***
Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, i kasnije, gledao sam kao na razlog više da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari ili profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su. Oštre, odoka izricane presude delovale su razorno, i nikakvog smirivanja nisu donele, sem što su buntovi i borbe za nacionalne ciljeve Šiptara prelazili u tajna zaverenička okupljanja.
Ljudska prava najteže su bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Lična karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati su najpre na tuđem jeziku. Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način.
Kosovo je danas postalo međunarodno pitanje zbog, kako se stalno poteže, „kršenja ljudskih prava nad Šiptarima na Kosovu“, a nije uspelo da se postavi, tada, ni kao međujugoslovensko, kada su stradavali Srbi na Kosovu za čitavo vreme moje dugogodišnje vladičanske službe onde. Crkva je protiv nepoštovanja ljudskih prava svuda u svetu, a pogotovu kod nas, ali valjalo bi se zapitati i o kršenju ljudskih dužnosti. Jedno je otpor prema vlasti koja ljudska prava zakida i samim Srbima u Srbiji – od dečije zaštite, zdravstvenog osiguranja, penzija, staranja o golom životu besprizornih i bespomoćnih, do lične bezbednosti, zapošljavanja, organizovanih postavljanja na odgovorne dužnosti ideološki pogodnih, a ne stručno sposobnih i moralno uglednih ljudi. Drugo je, međutim, kad Srbiju ne kao režim, već kao državu, takvu kakva nam je danas, ne priznaje velika većina Šiptara, iako su oni još uvek državljani te postojeće zemlje. Vlastima je, međutim, dužnost da im bude teško na poslu koji obavljaju i da na izazove građanskog bojkota postupaju krajnje obazrivo. Veća je šteta i najmanja brutalnost od uzdržavanja u primeni sile. Makedonski Šiptari su u istom položaju, možda i u većoj demografskoj prednosti, u odnosu na celinu tamošnje republike, ali oni Makedoniju priznaju za svoju državu. Isto to čine i Mađari u severnoj Bačkoj, ali su jedino Šiptari Kosova i Metohije uzeli pravo da budu izuzetak, da svoje zahteve postave kao međunarodno pitanje i da u sve većoj meri rastroje Srbiju.
***
Preostali Srbi na Kosovu deluju razbijeno, žive u neizvesnosti i beznađu. Teško im je da razumeju svoje stanje, kao da žive u tuđoj zemlji. Podiže se nova crkva u Prištini, na primer, iako se samo nekoliko kilometara od grada nalazi veličanstvena Gračanica, uglavnom prazna, sem o praznicima. Previđa se, pri tom, da je tako reći preko puta manastira, u istoimenom srpskom selu Gračanici, jedna kuća prodata i postala šiptarska. Razumem pobude da se ponovo podignu Sveti Arhanđeli na ruševinama zadužbine cara Dušana, ali se pitam kakva bi to bila obnova bez istog kamena i mermera, od kojih je carski manastir građen. Obnoviti ga u pravom smislu značilo bi razrušiti Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu, a to sami prizrenski Srbi, starosedeoci, nisu dozvolili 1912. godine, kada je srpska vojska oslobodila Prizren od petovekovnog turskog ropstva. Sve ovo govorim zato što smatram potrebnim da se svestrano sagleda stanje na Kosovu. Pravedno rešenje za oba naroda koji žive na njemu mora se tražiti strpljivo, bez ucena i pretnji bilo koje strane, ali i bez kratkoročnih nagodbi. Kosovsko pitanje je u toj meri sudbinsko da ne može biti samo političko. Svi odgovorni za Kosovo i Metohiju moraju biti pitani, a ne pred svršen čin dovedeni. Srpska Crkva, blizu osamsto godina istorijski i ljudski odgovornija za Staru Srbiju od sadašnje države, najmanje se pita za tu postojbinu svetinja koje su nam zavetovane.
***
Rekao bih nešto i o problemu koji se najčešće poteže, pod vidom ljudskih prava. Veliki je greh sprečavati začeće i izvršiti čedomorstvo, o tome upozorava ljude ne samo naša hrišćanska Crkva. Ali nije mnogo manji greh služiti se rasplođavanjem kao sredstvom određene ideologije, da bi se populacijom vršila osvajanja ili prisvajanja određenih geografskih i istorijskih prostora. Veštačko podsticanje nataliteta gubi svaki smisao čovečnog održavanja ljudske vrste. Koliko dece u svetu umire od gladi, golotinje, ili bez krova nad glavom, zato što se onima koji ih rađaju ne pružaju najneophodniji uslovi za novorođenčad, tako da deca postaju živi kosturi od malih nogu. Ima raznih vrsta nasilja. Programirano razmnožavanje sve više postaje novo sredstvo takvog nasilja. Kad šiptarski vođi, u poslednje vreme, sve češće ponavljaju „čije ovce, njegova i planina“, oni samo pokazuju da je nomadski put majorizacije na Kosovu jedina osnova njihovih razloga i prava na drugu albansku državu u našem susedstvu.
Na drugoj strani problema Kosova stoje naše svetinje. Njih ne uzima u obzir ni sadašnja državna vlast u Srbiji, zaokupljena ustavnim položajem republike, administrativnim, privrednim i drugim pitanjima u kojima druga strana ima ne samo prednost većine stanovništva, već i vodeću ulogu u privredi čitave pokrajine. Kad su 1913. velike sile vršile razgraničenja između tadašnjih kraljevina Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i upravo uspostavljene države Albanije, uz sve pritiske austro-ugarske strane da i Dečani budu u sastavu Albanije, Jovan Cvijić, naš glavni ekspert na konferenciji u Londonu, pokazao je pregovaračima snimke carske lavre, sa čitavom naučnom dokumentacijom tada čuvenog francuskog vizantologa Gabrijela Mijea, i Visoki Dečani ostali su Srbiji, odnosno Crnoj Gori. Iako, u svemu, inače, antisrpska, i Austro-Ugarska je prihvatila da Dečani imaju prednost nad demografijom.
Sadašnja vlast u Srbiji očito ne zna za taj vrlo važan međunarodni primer. A kako bi i znala kada ni na Vidovdan 1989. predsednik Srbije nije samo nekoliko kilometara pošao od Gazimestana da vidi Gračanicu, „najlepši primer crkvene arhitekture u Evropi XIV veka“, kako je napisao i drugi svetski vizantolog, Englez Stiv Ransiman. A u Gračanici su se tada nalazile i mošti Sv. Kneza Lazara, koji nije bio samo crkveni svetitelj već i vladar, vrhovni komandant čitave srpske vojske koju je poveo da bi zaustavio osmanlijsku najezdu, i koji je u borbi poginuo. Takvom Knezu pripadale su i najviše državne počasti, ali predsednik Srbije, kako je sleteo, da bi samo održao svoj govor „u srcu Srbije“, odmah se, istim helikopterom, udaljio od nje, kao i od miliona okupljenih ljudi. Pitam se: kako će o sudbini Kosova pregovarati i presuđivati ljudi koji ne znaju šta zapravo srpski narod ima na Kosovu, i da li im je najpreča obaveza sačuvati upravo ono do čega im nije mnogo stalo, na svu našu nesreću.
***
Tzv. „internacionalizovanje Kosova“ postaje ne samo srpsko, šiptarsko ili balkansko pitanje, već i znatno šire; ono otvara mnoge druge i dublje probleme od geopolitičkih. Verujem da je te okolnosti morala uzeti u obzir i čuvena međunarodna izdavačka kuća „Jaka Buk“, sa sedištem u Milanu, koja je u nekim svojim izdanjima, o našoj zemlji, spomenicima Kosova i Metohije davala veoma istaknuto mesto. Čitav jedan broj svog časopisa, važnog za otkrivanje pojedinih svetskih kultura, milanski izdavač je posvetio Srbiji, a na više stranih jezika objavio i značajno delo Sime Ćirkovića Srbi u Srednjem veku. Ovih dana, direktor kuće, g. Sante Banjoli, sa znalačkim osećanjem za pravu temu, u pravo vreme, zajedno sa svojim saradnikom, g. Aleksandrom Stefanovićem, obavestio me je o svojoj odluci da objavi posebnu knjigu o crkvenim spomenicima na Kosovu. Bilo bi to reprezentativno umetničko izdanje, na četiri strana jezika. Takvom knjigom o Kosovu kuća „Jaka Buk“ učiniće više nego iko drugi za pravo razumevanje pitanja koje zadire i u osnove evropske civilizacije, kao i samog Kosova koje je vekovni deo njene umetničke i duhovne celine.
Knjiga o Kosovu, na glavnim svetskim jezicima, morala je uveliko do sada biti objavljena već i iz državnih razloga, o državnom trošku. Monografija Zadužbine Kosova, štampana još pre desetak godina, obavila je glavni posao i samo ga je sažeto trebalo prilagoditi za inostrano izdanje. Sredstava za to, međutim, nije bilo, kao što ih nema ni sada, ali će Crkva nastojati da, sa svoje strane, ipak nešto doprinese što skorijem objavljivanju milanskog izdanja. Ono zahteva znatna materijalna ulaganja, a Crkva bi mogla učestvovati u raznim poslovima oko novih snimanja spomenika, prikupljanja i prevoda tekstova, kao i u mnogim drugim tehničkim uslugama. Ali, Crkva se neće državi Srbiji obraćati ni za kakvu pomoć, niti primati priloge od moćnih banaka koje su umnožile svoja poslovanja sa stranim zemljama, i stekle nepojamna bogatstva u zemlji najveće bede srpskog naroda, posebno ovog izbegličkog, još uvek nezbrinutog. A velikih bogatstava, pogotovu naglo stečenih, valja se čuvati. Tako smo morali odbiti i ponudu prebogatih dobrotvora da oni sami, o svom trošku, završe čitav Svetosavski hram. Taj hram je počeo da se gradi, pa neka se i završi, kada dođu bolja vremena, svenarodnim prilozima.
***
Srpski narod na Kosovu ima znatno veće, skuplje blago od svake imovine po planinama i ravnicama. Samo iza prokletija neznanja šta blago naših svetinja znači, nalaze se ključi za razumna rešenja more koja truje oba naroda, a preti i svima susedima. Jer, Kosovo nije zemlja samo preostalih Srba na njemu, niti je samo Srbija, ali Kosovo danas nije i samo srpsko! Pogledati takvoj istini u oči nije lako kao što ništa lakše nije imati hrabrosti i da svesno žrtvujemo sve, sem onoga bez čega ne možemo i ne smemo, da bismo opstali kao hrišćanski narod. Ako se obe strane pošteno suoče i počnu govoriti kao ljudi, dobra volja neće biti shvaćena kao slabost, već kao jedini pravi put da se izađe iz pakla za nedužni narod, i njihov i naš. U svakom slučaju, bolje bi nas razumeo svet koji nam još uvek okreće leđa, svakako i našom krivicom, ali i njihovim neznanjem, kobnim za politiku svemoći.
Sa svoje strane, budimo ono što u svojoj osnovi i jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, „jetrvice adamskog kolena“ – narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini. Malo koji narod u svom jeziku ima reč zadužbina, koja znači i rad, život, zavetovanje, a ne samo prilog za dušu. Svetinje su naše svetlost u kojoj vidimo Vaskrslog Spasitelja svog, ali i Sin Božji gleda nas. Mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što to hoće. Kao svetosavski narod mi smo u Evropi već vekovima, i to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od Istoka išla ka Zapadu. Mi smo u njoj ne samo sa sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednim od prvih evropskih zakonika, Dušanovim, kao i sa čitavim našim umotvorom, od najstarijih do najnovijih vremena. U njemu je i zakonik narodne mudrosti, jezika, sveg našeg istorijskog i duhovnog postojanja. Držalo nas je to kroz dugovekovno življenje na svojim zemljama i svojim ognjištima, danas razorenim upravo onde gde je bilo najviše ljudske snage i čestitosti.
autor:Misa Antonić
