Patrijarh Pavle – njegovo delo i mi

0
689

pavle_busStogodišnjica rođenja i petogodišnjica smrti

Kad nešto činimo zato što tako hoćemo postajemo radosni. Ako je to po našoj iskrenoj volji koju iz srca proiznosimo i ako je praćeno stalnim činjenjem svakovrsnog dobra onda je to akt uzvišene lepote (lične) slobode.To je onda htenje koje prerasta u podvig. Kad sve to postoji kao smisao života u pitanju je posebna životna ispunjenost i potpuno i trajno stanje istinskog zadovoljstva.

Bog nam je, kao svoj veliki zalog, poslao Patrijarha Pavla (Gojka Stojčevića) da služi kao primer hrišćanskog života i ljubavi, mudrosti, dobrote, umerenosti, razumevanja i solidarnosti. Da bude simbol prekomerne odanosti narodu iz kog je potekao. Reprezentativni uzorak Božijeg dela. Sledbenik najuzvišenijeg moralnog sistema.

Jedan od nekoliko desetina odabranih i pozvanih da nam bude darovan u zlatnoj ogrlici umova i posvećenika iznedrenih iz kosovskog zaveta radi očuvanja imena ovog naroda i njegovog opstanka. Da nam zajedno sa Svetim Savom, Stefanom Nemanjom, Teslom, Milankovićem, Boškovićem, Pupinom, NJegošem, Nikolajom Velimirovićem, Andrićem, Crnjanskim… osvetli put. Jedan od onih čiji život i delo ne gube na ubedljivosti. Jedan od stvaralaca trajno uzornih ostvarenja. Od onih koji su nam ostavili besmrtne, moćne i trajno aktuelne vrednosti. Dela najveće moguće podsticajnosti, prvorazredne i neuporedive važnosti. Fundamentalni legati koji suvereno potvrđuju svoje večno visoko mesto.

Pozvan je da obogati svoj rod 11. septembra 1914. kada je na dan Usekovanija glave Svetog Jovana Krstitelja ugledao sunce slavonske ravnice. Rođen je u pravoslavnom selu Kućanci, u Slavoniji, u Austrougarskoj, na manje od mesec dana od kako je zemlja u kojoj večno počiva izvojevala prvu i toliko značajnu savezničku pobedu u Velikom ratu i to protiv vojnika zemlje u kojoj je rođen. Kao da je ova vojnička pobeda, proistekla iz nužnosti samoodbrane njegovog naroda, nagovestila sve one njegove duhovne pobede sadržane u besprekornom asketskom životu bogatom tolikim delima dobrote i podvizima hrišćanske odanosti u neprestanoj službi Bogu, svetosavskoj SPC i narodu.

Sudbina je ispisala redove tuge u njegovoj priči detinjstva. Kroz prozore detinjstva gledao je smrt oca Stevana i preudaju majke Ane. Nesentimentalni roditeljski portret dopunjen je za nekoliko godina i smrću majke. Sa bratom Dušanom žuđenu sliku sreće nalazi u pažnji babe Drage i tetke Senke, najstarije očeve sestre.

Slabašno zdravlje presudno je uticalo na dalji život Gojka Stojčevića. Opredeljen je za školovanje. Četvororazrednu osnovnu školu završio je u rodnom mestu. Potom odlazi u Tuzlu i tamo završava 4 razreda niže gimnazije. Sledeće boravište je u Sarajevu gde 1936. završava šestogodišnje učenje bogoslovije. Iste godine upisuje studij na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Istovremeno, vanredno završava više razrede Šeste beogradske gimnazije kako bi uporedo mogao da studira medicinu. Završava Bogoslovski fakultet, i u Beogradu ga zatiče Drugi svetski rat.

Godine 1942. odlazi u ovčarsko-kablarski manastir Svete Trojice, a 1944. postaje veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači. U međuvremenu ustaše mu u Hrvatskoj ubijaju brata Dušana. Zatim mu prebivalište postaje manastir Vujan, pa manastir Blagoveštenje gde je i zamonašen 1948. i dobio ime Pavle. Narednih šest godina boravi u manastiru Rača.

Jeromonah postaje 1954., zatim protosinđel, a 1957. je rukopoložen u čin arhimandrita. Po odluci Sinoda SPC u periodu 1955-57. boravi u Atini na postdiplomskim studijama. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. i tu ostaje 33 godine, do decembra 1990. i izbora za Patrijarha srpskog. Ceneći njegove zasluge na naučnom bogoslovskom polju Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu dodeljuje mu 1988. zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Prvog decembra 1990. na dan Svetih mučenika Platona, Romana i Varula Otroka izabran je za 44. vrhovnog poglavara SPC. Sutradan, 2. decembra ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu u ceremonijalnom bogosluženju koje je obavilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona. Obraćajući se u toj svečanoj prilici, pored ostalog je rekao „Neka bude Bogu na slavu i na korist NJegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.“ U tron pećkih patrijarha ustoličen je u manastiru Pećka patrijaršija 22. maja 1994. na dan Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja. Titulu Arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog nosiće do upokojenja na dan Svetih mučenika Akindina, Pigasija i drugih s njima, 15.11.2009.

Kvalifikacija o „našem napaćenom narodu u ova teška vremena“ pratiće njegovo rukovođenje SPC, i dobiće na značaju u celoj narednoj deceniji. Deset uzastopnih godina trajaće svakojaka neprijateljstva prema narodu i crkvi kojima služi. Zlo će sustizati zlo, prljavi i krvavi građanski rat, okov neviđenog sunovrata dinara, nestašice životnih namirnica, mizerne zarade i prinudni odmori zaposlenih, izopštavanje države iz sveta (od ekonomije do kulture i sporta), plansko i usmeravano globalno medijsko ocrnjivanje Srbije, pritisci i NATO bombe na sunarodnike i njihovu državu Republiku Srpsku, etničko čišćenje srpskog naroda u Hrvatskoj, međunarodne laži i kolaž istorijskih falsifikata o Kosmetu, uvođenje dvostrukih standarda u međunarodnim odnosima prema Srbiji, pa uz sve navedeno i bezočno kršenje međunarodnog prava dvoipomesečnim bombardovanjem Srbije. Vreme velikog poniženja koje su nam odredili i surovo nametnuli neprikosnoveni autoriteti iz moćnih ekonomskih i vojnih imperija predvođenih SAD. Grupa ljudi sa greškama uma i razuma i opterećenih agresivnim i razarajućim predubeđenjima prema Srbiji i narodu srpskom. Oni čija srca kucaju naopako. I koji su nam nametnuli stanje da nam samoća bude jedini prijatelj od maja 1992. do oktobra 1996. Koji su nas ostavili da nam se isuši život. Da nas oduvaju vetrovi panike. Da nas sateraju u prostore gde ljudi gube dodir sa sobom. Da nas za trajno prevedu u drugo uverenje. Oni su uveliko odgovorni za naš (do)sadašnji mukotrpni hod do istine kroz zaveru života kojom su ucrtali put kolektivnog neuspeha i svakojakih kažnjavanja jednog evropskog naroda. Sračunati na put koji neće biti bez velikih dilema, od kojih moralna nikako neće biti i poslednja. Za ovo vreme prevrnutog smisla važile su i važe patrijarhove reči koje ohrabruju veru u pobedu Dobra. Izrekao je: „Mene sve rane moga roda bole, kao i stradanja i rane svakog ljudskog bića, u ovom svetu koji u zlu leži, u vremenu raspetom između dobra i zla, u kome živimo, ipak sa verom u pobedu dobra nad zlom, pravde nad nepravdom, istine nad neistinom.“

Da Vas podsetimo:  Uspravi se!

U „konačnom buđenju“ kroatocentričnog sloja hrvatskog naroda (HDZ, HSP, proustaška udruženja i organizacije), u njihovoj projekciji etnokroatizma i izgradnji temelja nove „slobodne“ države, na pragu XXI veka, minirana je u decembru 1991. i na temelje svedena crkva u kojoj je kršten tada aktuelni srpski patrijarh. Bilo je to treće rušenje hrama od njegovog podizanja 1748. atak na spomenik kulture u nekadašnjem isključivo pravoslavnom mestu naseljenom Srbima još u vreme Osmanskog carstva. U mestu koje je bilo daleko izmaknuto od zone bilo kakvih oružanih sukoba. Akt mržnje. I tada se molio Bogu da se nasilnici vrate na čovečiji put. Nakon ukidanja ustavne konstitutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj, izgona srpskog jezika i pisma iz ustava nove hrvatske države, otpočinjanja kažnjavanja ćiriličnog književnog fonda (spaljivanjem, rezanjem ili prostim odlaganjem ćiriličnih knjiga u smeće), miniranja kuća i imovine, iseljavanja zastrašenih Srba iz gradova, naselja i sela, Patrijarh Pavle je u javnom obraćanju apelovao na prestanak zla, molio za mir i za postradale, ali i za one koji su ih učinili stradalnim. Glasno je poručio: „Pomoliti se treba i za neprijatelje naše, da i oni shvate put kojim treba ići, a koji je uzak i tesan.“

Ukazivao je na spas u moralnom i duhovnom vaspitanju i na opasnosti prazne duše. Ostalo je zapisano: „U praznu posudu je lako usuti šta bilo. To je slučaj i sa našim dušama.“ Pozivao je na prihvatanje osvedočenih vrednosti duhovne vertikale na svetosavskom putu pravoslavlja. Govorio je „Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.“ Iza njegovih javnih obraćanja, putem Božićnjih i Uskršnjih poslanica, intervjua, beseda, pisama i knjiga, ostala je očinska preporuka da krizu vremena i krizu u nama doživimo i shvatimo kao mogućnost da postanemo bolji. Da je kriza i šansa za povratak na pravi put. Da doživimo istinitost mere stradanja kao mogućnost da se pokajemo pa da napredujemo, i pojedinačno i kao kolektivitet. Narodni svetionik u tami sumnji i svakojakih bojazni u okruženju razmnoženog opštesvetskog nečoveštva tokom 19 godina stolovanja.

Nije se slagao sa onima koji su nam saopštavali iluzije o lepšem i lakšem životu u njihovom novoprojektovanom svetu i svetskom poretku. Nije prihvatao njihove sladunjave reči koje zatrpavaju smisao. Protivio se pogledima moćnih koji slede neke svoje prizemne misli uspostavljajući merila nove humanosti, a sebe doživljavaju da su osa ovoga sveta. Prepoznao je njihov varljivi sjaj i lažni polet njihove demokratije. Pronikao je u njihove namere sa prikrivenim i trajnim zahtevom da se prevrednuju suštinske vrednosti srpskog naroda. U njihove skrivene želje da nam planirana budućnost postane nedohvatna. U bolesni cilj da budemo lišeni prava na ispunjen život. Uvideo je da laž prodire u samu srž našeg vremena u kome su i univerzalne vrednosti okrenute naopako. Savetovao nam da izbegavamo prihvatanje nakaznog ogledala morala i dostojanstva koje nam nude kroz šarene parade. Da će sunce njihove nove istine istopiti vrednosti po kojima nas u svetu prepoznaju, a koje smo zaslužili patnjom i odricanjima prethodnih generacija i njihovih lučonoša. Da će nepromišljeno i nekritičko prihvatanje novih vrednosti uspostaviti ništilačku kulturu zaborava i samozaborava. Brinuo je. Ono što nije prepoznao pa da nam ukaže, nije ni bilo vredno da se prepozna i zna. Savetovao je rečima: „Ne daj da te pobedi zlo, nego pobedi dobrim zlo.“

Da Vas podsetimo:  Sokolska društva u Argentini i Čileu

Neprestano je ukazivao na brutalnost i besmislenost zločina, ma ko ga (po)činio. Otvorio je poslednju potragu za receptom kako u najtežim mogućim uslovima očuvati ljudsko dostojanstvo i ostati pri zdravoj pameti. U njegovoj poruci „Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi“ sadržana je ona tinjajuća strepnja da je naša odanost misiji zajedničke budućnosti nestalna i sa dovoljno dilema koje uznemiruju. Da na putu do Dobra činimo više od pokušaja. Sadržana je i očinska molba da i u najtežim ličnim i kolektivnim trenucima težimo ljubavi prema drugom kao osnovnom cilju postojanja i drugim neprolaznim vrednostima duboko uronjenim u pravoslavnu tradiciju. Bio je otelotvorenje vrlina uzdržavanja, celomudrenosti, nesticanja, krotosti, blaženog plača, trezvenosti, smirenja i ljubavi. NJegov život predstavlja raskošnu duhovnu priču.Izbegavao je sitno zadovoljavanje lakim rešenjima. Uporno je branio reči pravda, istina, ljubav, patriotizam, ponos… od gubitka njihovih značenja. Zapljuskivao nas je mudrošću. Umivao nas očinskim savetima. Govorio je: „Pravda, istina i ljubav imaju suštinu, a nepravda, neistina i mržnja nemaju suštine. Celo postojanje nepravde, neistine i mržnje jeste u negiranju najvećih vrednosti.“ Blistave inteligencije i večne upitanosti nad životom naroda kome pripada, nad našom (ne)slogom i našim međusobnim odnosima i uvek nekakvim podelama. Podsećao nas je na potrebu za prosvetljenjem i samosagledavanjem. Ukazivao je da naše „bolje“ zavisi samo od nas. Ostavio nam je toliko snažnu i jednostavnu poruku: „Biće nam bolje kada mi budemo bolji.“

Nije padao u očaj pred nedaćama koje su vrvele i pokušajima poniženja kojih je bilo. U savršenom skladu između hrišćanskog vaspitanja i sopstvenih dubokih unutrašnjih želja (za dobro Crkve i naroda), lišen nemira i sumnje, i uvrede kojih je bilo primao je mirno. Prisebnost pobednika zadržao je i nesrećnom prilikom kada ga je, u svojstvu episkopa, fizički napao jedan Albanac na autobuskoj stanici u Prizrenu. Naravno, imao je i neistomišljenike i dežurne kritičare, kojima je misaona spekulacija bila glavni i jedini dokaz. O poniženju je rekao: „I sebi i drugima kažem: mene može da ponižava ko god hoće, al da me ponizi nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja. Kad to zna, čovek ima stabilnost.“

Život je poistovetio sa neprekidnim radom i treniranjem stvaralačke strogoće. I za ljubav viših istina. Cenjen sa svih strana. Od sveštenstva svih religija prisutnih na ovom tlu. Poštovanje mu je, dolaskom na sahranu, iskazao i arhiepiskop nepriznate pravoslavne crkve -Ohridske arhiepiskopije, Stefan. Odlikovan je najvišim državnim ordenjem, Ordenom Nemanje prvog stepena (2004) i Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena (2007). Dobitnik je značajnih ruskih nagrada, Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda svetog apostola Andreja prvozvanog. Godine 2009. mu je uručen ruski orden Dostojanstvo zbog „značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli“.

Bavio se i naučnim radom. Objavljivao monografije, studije, priredio niz bogoslužbenih knjiga. Posebno se založio da se umnoži u 300 primeraka Oktoih iz štamparie Crnojevića (prve državne štamparije u svetu, štampan 1494.). Učestvovao je u komisijskom radu prevoda Svetog pisma (Novog zaveta) koji je zvanično odobren od SPC. Predsedavao je Liturgičkom komisijom Sinoda SPC koja je pripremala za štampu Službenik na srpskom jeziku.

Inicirao je obnavljanje Bogoslovije na Cetinju (1992), otvaranje Duhovne akademije u Srbinju (1997) i Bogoslovije u Kragujevcu (1997). Založio se za otvaranje Informativne služe SPC (Pravoslavlje pres), a 1993. pokrenuo je Akademiju za umetnost i konzervaciju, koja je danas u sastavu Univerziteta u Beogradu. Učesnik je inicijative da se veronauka vrati u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u sistem državnog univerziteta odakle su ga komunističke vlasti izopštile 1952. Nije štedeo snagu i energiju da se prevaziđe raskol Mitropolije novogračaničke u SAD. Pet puta je s tim u vezi putovao u Ameriku, a posetio je i vernike SPC u Australiji kojima je poručio: „Dajmo primer ljudima u ovoj blagoslovenoj zemlji, onima koji nisu naše vere i našeg naroda, da vide kako treba živeti u miru, pravdi, ljubavi bratskoj. Živeći na taj način, pomažete i sebi i svojoj porodici, svome narodu i svim ljudima dobre volje u svetu.“

Oni koji su imali srećnu priliku da se nađu u njegovoj blizini kažu da je bio vedar, srdačan, nasmejan i razgovorljiv. Spreman na šalu. Ističu i njegovu jednostavnost, predusretljivost i istančanu sposobnost da se uživi u probleme drugih, da saoseća sa njima. Poznato je da je sam šio neke delove odeće i lično obavljao jednostavnije popravke obuće. Vršeći nedeljne službe u gotovo svim crkvama na celokupnoj tetitoriji grada Beograda odlazio je javnim prevozom. Do onih bližih je pešačio. U svim vremenskim uslovima. Ukoliko nije bio odsutan, svako jutro je služio liturgiju u Patrijaršiji, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi i za pevnicom stajao sa ostalim sveštenicima.

Da Vas podsetimo:  Svetski dan davalaca krvi - „Bezbedna krv za sve“

Promenio je svetom sa neoštećenim pravoslavnim optimizmom i smirenjem stečenim celoživotnom verom i umerenošću. Iz bezobalnog okeana svoje mudrosti i ljubavi Bog mu je opredelio 95 godina ovozemaljskog života. Sa lakoćom ispunjenog i srećnog čoveka, i sa potpunom svešću da lagano zaključava život, samo nekoliko dana pre poslednjeg pričešća u bolničkoj postelji VMA izrekao je najjednostavniju moguću rečenicu „Ja sam spreman.“ Napustio je ovozemaljski svet u snu, u nedeljno prepodne, nekoliko sati nakon što ga je pričestio jeromonah Metodije. Sahranjen je posle trodnevne državne žalosti, u četvrtak, 19. novembra. Poslednja pošta vernika i građana odata je u Sabornoj crkvi nakon strpljivog čekanja u dvokilometarskom redu. Zaupokojenu liturgiju služili su patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije. Litija sa patrijarhovim telom u poslednjoj šetnji prošla je centralnim gradskim ulicama do Hrama Svetog Save na vračarskom platou gde je održano opelo. Na opelu je mitropolit Amfilohije citirao patrijarhove reči „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.“

Procene govore da je litiji i opelu prisustvovalo oko 600.000 ljudi, okupljenih da tugom, suzama i poštovanjem izjave zahvalnost i divljenje njegovom velikom i smelom delu. Na ispraćaj je doputovalo desetine crkvenih delegacija svih veroispovesti i patrijarsi autokefalnih pomesnih pravoslavnih crkava, vaseljenski, rumunski, albanski i češki i slovački. Predsednici Srbije, Republike Srpske i Republike Crne Gore, desetine ambasadora i drugih uglednih ličnosti iz crkvenog, naučnog i kulturnog života. Sahrana je, po patrijarhovoj ličnoj želji, obavljena u porti manastira u Rakovici, pored grobnog mesta patrijarha Dimitrija, bez prisustva javnosti i bez polaganja venaca.

Omiljeni narodni patrijarh sad korača rajskim nebom. Obreo se u večnosti, tamo gde ljubav i svetlost traju do veka. Svedoči o jednom zanosnom hrišćanskom podvigu. I o istinitosti stradanja i nepravdama nanetim jednom narodu. I o njegovim uzletima sa darovima koje je poklonio Bogu, čovečanstvu i civilizacijskom nasleđu sveta. O vidljivom doprinosu srpskog naroda u dva velika svetska rata odigrana u toku njegovog života, u kojima je isti taj narod dao tolike žrtve za odbranu tekovina civilizacije, a onda deset godina nerazumno kažnjavan na kraju tog istog veka. Nama je ostavio uzorno delo teško merljivih ljudskih i hrišćanskih vrednosti. Ostale su nam i neke ovozemaljske brige. Neke su se i umnožile. Da bi ih rešili ne mora da ga uznemiravamo, dok zasluženo odmara u društvu pravednih i nagrađenih. Biće dovoljno da sledimo njegov primer, da poštujemo njegov put, da iščitavamo zapise i promišljanja blistavog uma i brižnog srca. U njima će se ukazati važni odgovori na naše nedoumice, na naše slutnje, strepnje i zebnje, i na naše strahove. Na mnoga naša pitanja koja još leže bez odgovora. I sva ona buduća, još nepostavljena.

Upornošću i istrajnošću možemo pronaći rešenja za zamke postavljene u ovom zastrašujućem lovu na moral. I da prestanemo da se hranimo otpacima stvarnosti u kojoj je i mašta postala genetski modifikovana. Da prepoznamo znakove koji ukazuju na opasnost nekontrolisanog porasta mentaliteta individualizma i sebičnosti. Da se prisećamo da je siromašan svaki onaj koji nema koga da voli. Uz malo odricanja od samoljublja mogli bismo da obnovimo saosećanja, kulturu ophođenja i lepog ponašanja. Mogli bismo da postanemo obzirniji kako bismo iskazali više poštovanja za sve one ljude koje smo pustili u svoj život. Patrijarh nam je poručio: „Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate. U njoj ima mesta za sve: roditelje, decu, supružnike, za sve ljude, čak i za neprijatelje.“

Potrebno je i da molimo za oproštaj od naših nedoličnih činjenja jer će Bog zbog naše usrdne molitve otvoriti naše umove da nam se kaže ono pravo. I neprolazno delo blaženopočivšeg patrijarha će nam u tome pomoći. Bio bi to naš naklon podvigu besmrtnika Pavla (Stojčevića), omiljenog patrijarha koga je za života pratio epitet darovan od naroda, -„živi svetac“. Naklon čoveku čiji je život bio blagosloven od Gospoda, i koga ćemo pamtiti sa nežnošću i setom.

Miladin Subotić

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime