Na Bulbuder sam se doselila vrlo mlada. Mogla bih s pravom da kažem da sam tu odrasla. Moj muž je imao tu staru kuću, gradjenu 1905. Najbliža pijaca mi je bila Stari Djeram. Iako više ne stanujem u tom kraju, redovno odlazim tamo u kupovinu. Poznajem sve – kupce, prodavce, proizvodjače… nakupce i preprodavce, kojih je u poslednje vreme sve više. Ima ih iz raznih krajeva bivše Jugoslavije. Jedno vreme, pre nego što je poslat u Hag, na Djermu je imao tezgu i general Mile Mrksić, poznato lice sa optužnice za zločine u Vukovaru…
Bio je Djeram jedno vrlo pitomo mesto. Ali, nešto se desilo poslednjih godina. Više nije tako prijatno, domaćinsko. Naročito se ovih dana nešto izopačilo.
Danas sam išla u prvu postprazničnu kupovinu. Ma, ne čini mi se, stvarno se narod naglo promenio.
Krenem od montažnih prodavnica mlečnih proizvoda.
Prodavac sa mindjušom, koga znam kao dečka – radio je sa majkom, jednom finom gospodjom – i dalje prodaje sir. Bio je miran, simpatičan, lepo vaspitan. I lep, iako je uvek brijao glavu umesto frizure. Ne mogu da se setim od užasa koji je usledio, ni kako smo došli do teme, ali me šokirao njegov izliv „odlučnog patriotizma“. Počeo je da nabraja gde je sve bio u poslednjim ratovima.
-„klali smo ih k’o prasiće pred božić“!
– koga si klao, crni sine?
– ustaše! i oni su klali nas!
– Sad sam ti ušla u radnju… i nikad više!
– I nemoj!….
Pričao je još nešto ali ga od užasa nisam čula. Jedva sam ostala na nogama. U glavi mi se zavrtelo.
Kroz nedovršenu ruinu od improvizovanog „Depoa“, za koji je u vreme gradonačelnikovanja Siniše Malog, potrošeno oko 400 hiljada evra, a sada liči na ruševinu iz koje je, valjda, svako odneo ponešto sto mu treba, naidjem na tezgu sa kućnom hemijom. Prodavačica tu dugo radi sa celom familijom. Došli su u Srbiju u prvom talasu izbeglica iz Hrvatske. Skućili se.
U razgovoru dodjosmo do zgrada u kojima stanujemo. Pricam da smo imali porodičnu kuću, koju je država poodavno srušila, zbog rekonstrukcije ulice, a da sad živim u soliteru, visoko…
– Uh! ne volim te visoke zgradurine, zbog zemljotresa! kaže ona.
– Ma, ne volim ni ja, ali, kada su rušili, nudili su nam ili soliter u centru, ili niže negde u predgradju…
– Pa zar niste mogli da ih UCENITE?
Zastadoh. Reči mi pobegoše. A posle duže pauze…
– Kako da ucenim? Zašto?
Ništa drugo nisam mogla nego da podjem dalje. I mislim: kako i zašto da ucenjujem? U mojoj glavi nikad nije postojala takva ideja! Ucena…
Izlazeći iz pijace, svratim do preprodavačice da kupim povrće. Žali mi se da je dugo čekala na šalteru da odjavi SBB i da se prijavi na MTS za televiziju.
– A što se odjavljuješ sa SBB? Oni imaju dobre programe…
– Zato što neću da gledam Djilasa… a i jeftinije je za 200 … 300 dinara…
– A sad ces gledati Vučića. Ali, s obziorm da se on i Djilas dogovaraju, gledaćeš obojicu…
Nisam sačekala njen odgovor. Izašla sam na bulevar sa vrtoglavicom.
Čini mi se da ću morati da promenim pijacu.
Ili, da menjam sebe?
Уопште не разумем шта је писац хтео да каже? Онај клинац са почетка приче се сигурно завитлавао са старом госпођом, ко зна због чега је хтео да је забезекне? А она што говори о уцени? Шта је ту чудно и висока политика се свела на уцењивање, а све то преноси ТВ. А овај задњи? Па шта ако неће да гледа Ђиласа, има жена право да бира друштво! А данас је сваки динар за увар! Нек се госпођа не узнемирава узалуд, свет је остао исти, али ми старимо и све гледамо из неке своје далеке визуре!