PATRIOTIZAM VOJVODE PUTNIKA: Iz jedne male kuće vukao ključne strateške poteze!

0
218

HAŠKA konvencija zabranjuje gađanje sanitetskih ustanova, ali u bombardovanju Kragujevca dve bombe su pale na bolnicu-šator koju je podigla misija gospođe Stobart i u kojoj su bili najnoviji instrumenti za lečenje ranjenika i od zaraznih bolesti. Ono čemu je služio ovaj logor, bilo je jasno pokazano velikom zastavom sa crvenim krstom.

Kod kragujevačkog mlina vidim i jednu kućicu razorenu i jednog mrtvog čoveka koji leži u bašti. Njegova mati je opružena na ulici. Ona nije mrtva, ali je ozbiljno ranjena otpacima zida koji se srušio na nju. Mali brat, ranjen u bedra, već je odnesen u ambulantu. Prekoputa crkve, u glavnoj ulici i pred apotekom, jedna malo duboka rupa na kaldrmi pokazuje da je i ovde pala jedna bomba. Apoteka, kafana pored nje i Talpara oštećene su i svi prozori su razbijeni. Barice krvi po kaldrmi dokazuju da je i ovde bilo pogođenog sveta. Lišće na kestenovima iscepano je i jedno drvo je presečeno. Svi zidovi uokolo nose tragove od bombinih parčadi. Ima samo sto i nešto metara od mesta gde je pao projektil, do kuće princa Aleksandra. Izvesno je da su nju gađali.

MALO dalje, u jednoj sporednoj ulici, probijena je jedna kuća. Jedna žena je tu ubijena u trenutku kad se umivala. U svemu je bačeno devet bombi koje su ubile dva građanina i jednu ženu, i ranile 10 građana. Saznajemo kasnije da je jedan od tri aviona koji su leteli iznad varoši, bio oboren od francuskih aviona sa Banjice kod Smedereva. Ovaj atentat na Kragujevac verovatno je austrougarski odgovor na činjenicu da su naši zaplenili jedan nemački avion koji je prenosio poštu iz Turske, kod Kumanova, a isto tako i zbog toga što su dan ranije, francuski aeroplani bacili bombe na austrijski aerodrom u Oršavi i tu ubili jednog avijatičara i jednog vojnika.

Da Vas podsetimo:  VASKRS SRPSKIH JUNAKA: Vojnici na Krfu nisu uzeli ni najmanju sitnicu, a da ne plate

Stanovništvo nije bilo suviše uzbuđeno, iako je ovo prvi put da njihova varoš prima posetu ovih ratnih sprava. Kragujevac nije bio branjen do toga dana od neprijateljskih aviona, ali to će već biti sutradan.

Oficirska menaža nalazi se u konaku, lepom i velikom zdanju u srpsko-turskom stilu, a koje je bilo rezidencija kneza Miloša. Broj gostiju u ovoj menaži mnogo je veći nego u Valjevu. Ima mnogo više oficira i mnogo više građanskih lica koja nose titule vojnih činovnika.

Ton koji tu vlada takođe je mnogo zvaničniji i protokolarniji nego što je bio u maloj varoši na obalama Kolubare.

VELIKI predsednički sto je na sredini, gde gordo zasedava ljubazni, ali malo nagluvi artiljerijski pukovnik Milivojević. Oko njega saveznički vojni atašei, pukovnik Furnije, pukovnik Harison, pukovnik Artamanov i, kasnije posle ulaska Italije u rat, major Sola.

Sem toga, tu je moj prijatelj Di Boše iz „Žurnala de Ženev“ i kapetan Jovanović, jedan ljubazan čovek, ataširan naročito stranim zvaničnim ličnostima, ali koji, pored svega svoga svojstva diplomate u civilu, nije bio uvek vrlo diplomatski. Ni vojvoda Putnik, ni pukovnik Pavlović ne posećuju menažu.

Prema predsednikovom stolu nalazi se dosta stolova, zauzetih, po hijerarhijskom redu, od mnoštva vojnih i građanskih lica. Sasvim u dnu ima jedan sto gde smeh nikada ne prestaje, pa čak i kad je cela sala jako ozbiljna. Za tim stolom sedi Slobodan Jovanović, koji bez predaha sipa svoje male pakosti čijom tajnom vešto raspolaže.

S VREMENA na vreme, ima svečanih ručkova i večera kad dolaze ugledni gosti, kao Ser i Ledi Pedžet, itd., ili, opet, kad odlazi neka misija. Tako je bio proslavljen odlazak misije škotskih gospođa koje su napustile Kragujevac za Paraćin. Te večeri imali smo čak gardijsku muziku, koja nas je uveseljavala izabranim tačkama. A svim tim je upravljao onaj odlični pukovnik Antonio Mitrović, energičnom rukom, katkad malo potežom na veliku muku ordonanasa.

Da Vas podsetimo:  O OVOME SE NE PIŠE! Nekažnjeni zločini bosanskih muslimana nad Srbima u Sremu

Ne mogu govoriti o Kragujevcu a da ne pomenem „pres-biro“ odeljenje za zaštitu „glavnog stana“, kojim je upravljao, kao i u Valjevu, Slobodan Jovanović. Tu je on apsolutni gospodar, to je njegova stvar. On je tu namestio mnoštvo mladih ljudi i ljudi zrelih godina, koji nalaze da je lakše držati pero nego pušku. Uostalom, oni se ne služe suviše često svojim perom. Oni teraju šalu i to je gotovo sve što od njih traži njihov šef.

U JEDNOJ maloj povučenoj kući živi i radi vojvoda Putnik sa svojom desnom rukom, pukovnikom Živkom Pavlovićem. Njegova astma je još pošla nagore. Gotovo stalno ga potresa mučan i bolan kašalj. On je često prinuđen da ostane u krevetu, ali on produžava da radi danju i noću sa Pavlovićem koji sedi pored kreveta kao milosrdna sestra. On gotovo ne prima više nikoga sem šefova svoga štaba. Imao sam ipak sreću da mene primi. Našao sam se tada pred jednim starcem vrlo, vrlo bolesnim, koga jedino patriotizam, njegovo požrtvovanje za njegovu zemlju još održava među živima. On sada zna ko sam i govori mi otvorenog srca. Slabi zvuci njegovih reči mučno napuštaju blede usne. Stalno je primoran da prekida; napad kašlja trese tada ovo istrošeno telo. On mi priča sve svoje zebnje, ali takođe sve svoje nade. Srbija hoće, ona treba da živi! On me polako prati do izlaza gotovo se više ne drži na nogama i, dok ja silazim niz stepenice, on mi i pored jednog novog nastupa kašlja kaže zbogom svojom rukom bez mesa. To je poslednja uspomena koju imam o ovom čoveku, čoveku koji je bio heroj samoodricanja i mučenik. Nisam ga više video.

Da Vas podsetimo:  Tri decenije od posete Džejmsa Bejkera Beogradu

DANAS, posle dugog izgnanstva u prijateljskoj zemlji, njegovo telo počiva u rodnoj grudi u beogradskom groblju. Išao sam tamo na hadžiluk i nisam mogao da se uzdržim da ne pomislim da mesto za ovaj grob nije u ovom banalnom groblju. Njegovo mesto bilo bi na jednom od najviših vrhunaca srpske otadžbine gde bi njegov kovčeg, izložen slobodnom vazduhu, suncu i buri, mogao posmatrati sve one zemlje za koje je vojvoda Putnik živeo, patio se i umro.

Duhovna atmosfera u Kragujevcu nije više ista kao u Valjevu. U Valjevu još se bilo u punoj akciji. Uspesi i nedaće nizale su se i čovek nije imao vremena da misli dalje od sutra.

Povrh toga, oduševljenje prvih dana bilo je još živo. Francuska, Engleska, Rusija bile su se digle da brane pravo i slobodu. Takvi saveznici nisu mogli pustiti da se pregazi Srbija. I zaista, bila je Marna koja je dopuštala sve nade. Od toga doba, rat se preobrazio na francuskom frontu u rat otpora, rat krtica, gde se napredovalo ili ustupalo samo po desetak metara. U Rusiji, posle dva znatna uspeha, počela je crna serija gde ne samo što je bio izgubljen sav dobitak, već je neprijatelj duboko prodro u rusku zemlju. Varšava je već bila u rukama Nemaca. Na srpskom frontu, posle nezaboravnog Poćorekovog poraza u decembru 1914, bila je neaktivnost, otežana tifusnom zarazom koja je desetkovala vojsku i građansko stanovništvo.

Izvor: Nacionalist

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime