Pavić: Naše je da ne dozvolimo Berlinu da nam radi poput onog što nam je radila Hitlerova Nemačka

0
81

PONOVO BUKNULA NEMAČKA ANTISRPSKA AROGANCIJA BEZ GRANICA I POKRIĆA

Kad god nemački političari skinu rukavice i više se i ne trude da sakriju svoju aroganciju, bahatost i apsolutni prezir prema međunarodnom pravu, odnosno svoje pravo, ružno lice – rat u Evropi nije daleko

Nemci su prokockali sve dosadašnje prilike za jedno trajno učvršćivanje evroazijske geopolitičke osovine na relaciji Peking-Moskva-Berlin, od koje bi svi u Evropi imali neku korist

Nemački političari, diplomate i mediji žive u staklenoj kući što se tiče odnosa prema Srbima. Isti je slučaj u pogledu njihovog odnosa prema Rusima. Podjednako su lagali i lažu i o jednima i o drugima, i podjednako su ih ”zadužili” za više generacija. Ali, to nije samo bio deo satanizacije starih nemačkih suparnika, već deo podmuklog projekta rehabilitacije Nemačke

Kao bitan deo problema, nepokajana Nemačka nikako ne može da bude deo rešenja. Ni u Ukrajini – što su već i pokazali svojom sramotno neiskrenom ulogom u Minskom sporazumu, po priznanju Angele Merkel – ni na Kosovu i Metohiji, ni u BiH, oslanjajući se na nelegitimnog i nelegalnog Visokog predstavnika. Sasvim slučajno – Nemca

Piše: Aleksandar PAVIĆ

Aleksandar Pavić (Foto: Pres centar UNS)

LAKOĆA s kojom nemačka ministarka spoljnih poslova, nemačka ambasadorka u Beogradu i njen nazovi-kolega u Prištini odbacuju bilo kakvu mogućnost povratka srpskih snaga na Kosovo i Metohiju treba da nam bude znak upozorenja.

Bezobzirnost tih izjava je bila takva da je izazvala reakciju čak i poslovično Nemačkoj naklonjenog predsednika Srbije.

Jern Rode, njemački ambasador u Prištini

Kad god nemački političari skinu rukavice i više se i ne trude da sakriju svoju aroganciju, bahatost i apsolutni prezir prema međunarodnom pravu, odnosno svoje pravo, ružno lice – rat u Evropi nije daleko.

Ne treba zaboraviti uticaj koju su arogancija i bahatost ponovno ujedinjene Nemačke imali na raspad SFRJ i izazivanje građanskog rata na njenim prostorima.

Njujork tajms je još u januaru 1992, u vreme kada je to još uvek bio medij sa integritetom i ogromnim autoritetom, izveštavao o ”trijumfu nemačke spoljne politike” u razbijanju bivše Jugoslavije, kada su, pod nemačkim pritiskom, svih 12 država članica tadašnje Evropske zajednice priznale otcepljenje Slovenije i Hrvatske.

Da Vas podsetimo:  Cela priča završiće se tako da će separatisti kao i do sada da dobiju sve što su tražili

Kako navodi tadašnja perjanica zapadnog novinarstva:

”Prethodnog meseca su nemački zvaničnici objavili da će priznati ove dve republike uprkos željama drugih evropskih država, dok je ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer intenzivno lobirao u korist razbijanja Jugoslavije.”

Po zvaničnom priznanju Hrvatske od strane cele EZ, Genšer je izjavio da je ”vrlo srećan” zbog svog uspeha, uz tvrdnju da je Hrvatska ”postigla najviši zamislivi standard poštovanja manjinskih prava”. Znamo u kojoj se meri ova ocena ispostavila tačnom. Otprilike u istoj meri kao i današnje nemačke izjave o stanju poštovanja prava ne-Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Hans-Ditrih Genšer

To su bile svesne i drske laži.

Tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vladislav Jovanović ocenio je ulogu Nemačke kao ”posebno negativnu”, dodavši da je ta država proizvela ”vrlo ozbiljan presedan podsticanja jednostranog otcepljenja unutar jedne multinacionalne države”.

Koliko je uloga nove-stare Nemačke – kojoj je ujedinjenje na tacni dao Gorbačov, lider zemlje koja je od prethodne verzije ujedinjene Nemačke stradala više nego bilo koja druga – bila destruktivna, govore i sledeći redovi iz pomenutog članka Njujork tajmsa:

„Mada je većina evropskih vlada podržavala eventualno priznanje Slovenije i Hrvatske, neke su pokušale da odlože današnju objavu kako bi priznanje bilo deo sveobuhvatnog mirovnog sporazuma na Balkanu. Međutim, nemački zvaničnici su insistirali na tome da je priznanje jedini način da se Srbi nateraju da prihvate sporazum.”

Kao što znamo, i danas se Nemačka vodi načelom jednostranih poteza, nametnutih rešenja i bahatog odbijanja istinske diplomatije, u cilju uništavanja svake mogućnosti za istinski mir. A kako članak dalje navodi:

”Odluka Nemačke da izvrši pritisak za brzo priznanje obe republike, uz ignorisanje apela iz Sjedinjenih Država i Ujedinjenih nacija, simbolizovala je jednu novu nametljivost na koju su neki Evropljani gledali sa nelagodom.”

Ispostaviće se vrlo brzo – sa pravom.

Da Vas podsetimo:  Mila je u Švedskoj pobedila rak, a sada nastavlja da se bori za bolje sutra svoje porodice

U članku za akademski časopis ”Etika i međunarodni odnosi”, u izdanju Univerziteta u Kembridžu, Karl Kavano Hodž je napisao da je ”vlada u Bonu faktički odbacila legitimitet postojeće jugoslovenske države i pritisnula druge evropske vlade da isto učine”. I američka profesorka Suzan Vudvord je kritikovala ”nemački manevar” i zaključila:

„Presedan koji je nemački manevar uspostavio bio je taj da načelo samoopredeljenja legitimno može da razbija multinacionalne države, da je primena ovog načela od strane EZ bila proizvoljna, i da je najsigurniji način za političare koji su rešeni da zadobiju nezavisnost da uspeju da započnu odbrambeni rat i zadobiju međunarodne simpatije i priznanje.”

Nemačko huškanje je doprinelo i preranom međunarodnom priznanju Bosne i Hercegovine.

Nemci su takođe bili i kolovođe medijske satanizacije Srba. Tako je Genšerov naslednik Klaus Kinkel, kao jedan od predvodnika zapadne diplomatske divlje horde koja je požurila da srpskim snagama pripiše lažnu zastavu u redu za hleb u ulici Vase Miskina Srbima, javno vrištao da se ”Srbija mora baciti na kolena” i zahtevao uvođenje brutalnih međunarodnih sankcija protiv Srbije.

Posljedice napada u ulici Vase Miskina u Sarajevu

Nemačka je takođe dala posebno otrovan doprinos u podsticanju NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine, iznošenjem najgnusnijih laži na račun Srbije. Tako je tadašnji ministar odbrane Rudolf Šarping lažno optužio srpske snage za pravljenje ”nacističkog logora” na stadionu u Prištini, za šta, uprkos insistiranju medija, nije pružio niti jedan dokaz.

Još jedna Šarpingova bedna laž bila je ta da ”mi nikad ne bismo pokrenuli vojnu akciju da nije bilo humanitarne katastrofe na Kosovu, sa 250.000 izbeglica unutar samog Kosova i ukupno mnogo više od 400.000, sa brojem umrlih koje još uvek nismo u stanju da izbrojimo.”

Za razliku od Šarpinga, OEBS je registrovao ukupno 39 smrti na celom Kosovu i Metohiji pre početka bombardovanja. A jedan drugi Nemac sa savešću, general Hajnc Lokvaj, koji je bio pri OEBS-u, izjavio je da ”ona vrsta humanitarne katastrofe koja bi, kao kategorija međunarodnog prava, opravdala pokretanje rata, nije postojala na Kosovu pre rata”.

Da Vas podsetimo:  Аbu Izаtov nаsljеdnik bi dа udаri nа Srbе i Hrvаtе kаo dа ćе to Bеogrаd i Zаgrеb mirno posmаtrаti

Slično je izjavila i Norma Braun, američki diplomata pri misiji OEBS-a: ”Nije bilo humanitarne krize do početka bombarderskih naleta NATO-a”.

A čuveni nemački dokumentarac ”Počelo je jednom laži” kategorički tvrdi: ”Nijedan OEBS-ov izveštaj o nasilju na Kosovu nije sadržao nikakvu indiciju predstojeće humanitarne katastrofe.”

Nemački političari, diplomate i mediji žive u staklenoj kući što se tiče odnosa prema Srbima. Isti je slučaj u pogledu njihovog odnosa prema Rusima. Podjednako su lagali i lažu i o jednima i o drugima, i podjednako su ih ”zadužili” za više generacija. Ali, to nije samo bio deo satanizacije starih nemačkih suparnika, već deo podmuklog projekta rehabilitacije Nemačke.

Jer, da bi Nemci prestali da budu šampioni nacizma i genocida, trebalo je naći nekog drugog kome se ta laskava titula mogla propagandno pripisati. A ko podesniji sa nemačkog stanovišta – od Srba i Rusa.

Da li, dok su Nemci (po ko zna koji put) zaslepljeni iluzijom sopstvene (sve)moći, Amerikanci polako ali sigurno izmiču tlo pod nogama nekadašnjeg nemačkog ”privrednog čuda” teranjem Nemačke da se pridruži samoubilačkim paketima sankcija protiv Rusije? Da li Amerikanci uništavaju svaku vidljivu mogućnost čvrstog povezivanja Nemaca i Rusa?

To ne treba da bude naša briga. Nemci su prokockali sve dosadašnje prilike za jedno trajno učvršćivanje evroazijske geopolitičke osovine na relaciji Peking-Moskva-Berlin, od koje bi svi u Evropi imali neku korist.

Naša briga treba da bude u tome da ne dozvolimo sadašnjoj Nemačkoj da nastavi da radi na fonu onog što nam je radila Hitlerova Nemačka.

Kao bitan deo problema, nepokajanaNemačka nikako ne može da bude deo rešenja. Ni u Ukrajini – što su već i pokazali svojom sramotno neiskrenom ulogom u Minskom sporazumu, po priznanju Angele Merkel – ni na Kosovu i Metohiji, ni u BiH, oslanjajući se na nelegitimnog i nelegalnog Visokog predstavnika.

Sasvim slučajno – Nemca.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime