Pekar, portir, političar, profiter…

5
1961

Izbeglica iz Knina, Ljubomir Marić, čovek bez akademskog obrazovanja (od škole ima pekarski zanat završen u Hrvatskoj), napravio je neverovatan „dribling“ između stvarnog i (ne)mogućeg. Od radnog mesta portira u Trepči, preko mesta „šefa kabineta“, direktora Trepče, do pozicije ministra u Tačijevoj vladi i Koordinatora za implementiranje Briselskog sporazuma. Naravno, uz logistiku Vučićeve stranke i njegove stranačke i vanstranačke mafije koja deluje na Kosovu i Metohiji, o čemu piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid

ministar-za-povratak-srba-u-vladi-kosova-ljubomir-maric
Ljubomir Marić

„Ali o njemu nema šta da se kaže, on je bezličan…bez karaktera, bez emocija…“, to je rečenica kojom ga opisuju svi koji ga znaju, iako su se neki družili čak i godinama ili studirali sa njim. On je Ljubomir Marić. Javnosti poznat kao takozvani „ministar lokalne samouprave“ u vladi albanskih separatista na Kosovu i Metohiji.

Marić je deo grupe otpadnika od srpskog Ustava, zakona i čak njihov protivnik, a koju predvode ljudi na čelu vlasti ove države posebno se ističući u svom pogubnom delovanju od kada je Aleksandar Vučić preuzeo kormilo. Od tog trenutka sve izraženija postaje mržnja prema Srbima sa Kosova i Metohije koji svoju državu zubima i noktima drže i ne daju da se otkine ni jedan njen deo a sve veća servilnost prema, pre svega američkoj, pa tek onda evropskoj i albanskoj „eliti“. Posvećeni jedino izdaji i uništenju države Srbije beskompromisni su u eliminsanju svojih oponenata iz sopstvenog naroda. Zbog toga i ne biraju pametne, sposobne i savesne jer se takvi moraju u nekoj fazi pobuniti, zabiti klin u točak ili prosto dići ruke od užasa koji ih preplavljuje što su bliži konačnom podvlačenju crte pod ono što su uradili. Takvi nisu sposobni da izdaju sprovedu do kraja, ljudi poput Marića jesu. Zato se tu i nalaze. A kako je došao na to mesto, gotovo kao i sve drugo važno u njegovom životu, prekriveno je zagušujućim smogom. Ovaj put „Trepčinim“.

Rođen je u Hrvatskoj 1977. godine, u Kninu odakle je avgusta 1995. godine, povlačeći se sa srpskim narodom pred genocidnim nastupom Hrvata nazvanim vojnom akcijom „Oluja“, dolazi na Kosovo i Metohiju. Kao i sve druge izbeglice živeo je u veoma teškim uslovima. Nijedno od bitnih životnih pitanja nije mu bilo rešeno. U početku je živeo u zgradi osnovne škole u Kosovskoj Mitrovici, u kojoj je bio smešten najveći broj izbeglica, u veoma nezavidnim uslovima. Nekoliko godina kasnije, dobija stan u vikend naselju na malom Zvečanu, u kome je smešten i veliki broj prognanih Srba tokom martovskog pogroma 2004. godine, gde i danas živi njegova majka, rodom iz Ćuprije. Menjao je boravak spuštajući se niže ka samom Zvečanu, u zavisnosti od svog materijalnog stanja.

Da Vas podsetimo:  Državni revizor: Sporni ugovori Krušika sa firmom GIM

U Prištini upisuje Elektrotehnički fakultet 1998. i tu provodi dve godine svog života baveći se studijama mada neuspešno…Ničim se nije isticao, ni sa kim nije bio blizak. Da li zbog toga ili njegovog trenutnog političkog (mada više kriminalnog) angažmana, ljudi ga se boje. Doduše, u Kosovskoj Mitrovici se danas svi boje svakoga. Slomljeno je jedinstvo naroda, a udruženi su ostali samo kriminalci i zlikovci.

Iako je Marić bivši pacijent psihijatrijske bolnice Laza Lazarević u Beogradu, i svi to znaju, uspeo je da upliva u tu kriminalnu struju. Mnogi od tadašnjih prijatelja ga tek površno znaju, ne znajući čak ni za njegovo obrazovanje, a ono je šarenoliko…Iz Hrvatske je došao sa završenim zanatom pekara, i nije bio dečko koji obećava. Tako je Dušan Janjić, čovek koji sve što radi radi protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji i to za velike pare, gostujući u nekoj od emisiji TV B92, prozvao imenom i prezimenom Marića i upitao kako jedan pekar može da zaštiti srpske interese na Kosovu i Metohiji iako do toga ni jednom ni drugom nije stalo.

Ne samo pekar, najmanje je poznato i gotovo na granici mistike kada, gde i kako je Marić, kako ističe u svojoj biografiji, postao „menadžer informatike“? A, studije u Prištini, kao što smo već rekli, osim znanja blokirala je i ljubav. Upoznao je Eminu Jović, studentkinju medicine iz sela Bošnjaci u opštini Lebane kojom se oženio kasnije (dobili su dvoje dece a ona je postala kardiolog u Kliničkom centru u Kosovskoj Mitrovici gde i danas radi). No, njihov zajednički život se tu i završava, razveli su se a deca ostala sa majkom. Tako je čovek koji nije uspeo da organizuje život svoje porodice, ušao u politiku kroz koju će pokušati da organizuje sveukupni život preko 100 hiljada Srba koji na Kosovu i Metohiji još uvek žive…

No, pre toga, na molbu jednog prijatelja koji ga nije mogao gledati kako grca u siromaštvu, zamolio je direktora „Trepče“ da ga prime makar kao portira. Svi su mu izašli u susret i Marić novembra 2000. dobija posao u „Trepči“ gde je njegova majka već bila zaposlena. Iako ga je tim poslom bukvalno digao iz mrtvih, Marić danas na ulici čak ni ne nazove „dobar dan“ tom čoveku.

Prethodno je kao prevodilac radio pri OEBS-u tokom organizovanja prvih takozvanih „lokalnih kosovskih izbora“. Prosečno poznavanje engleskog jezika bilo je ono što će mu kasnije pomoći da napreduje u poslu kao sekretar u „Trepči“. Ali, pomoglo mu je i držanje do spoljašnosti. Vodio je računa o higijeni, uvek je oblačio odela, uvek čist i doteran.

Da Vas podsetimo:  Pitam se, pitam – ko je prava Sanja Petrović, prva dama Kovina

„…Ostavljao je upečatljiv utisak svojom pojavom. Njega je direktor, sa delegacijom, slao u Prištinu, vodio na sastanke sa strancima kada se pregovaralo o ‘Trepči’ i kasnije je postao i njegov sekretar. Jer on, uglavnom ćuti. A, kada neko ćuti, onda ima male šanse da progovori glupost tako da ne znaš ni koliko je pametan, ni koliko je glup“ kaže jedan od njegovih bivših kolega.

Tako je Marić ubrzo postao lični sekretar, odnosno „šef kabineta“ generalnog direktora „Trepče“. No, neki Aleksandar Vučić je uspeo da ga pronađe i angažuje ga (kao profil kakav mu upravo odgovara za sprovođenje neprijateljske politike prema svojoj državi), za posao Koordinatora za implementiranje Briselskog sporazuma.

Prema tvrdnjama dobro upućenih, Marić je na mesto ministra u kvazi institucijama na KiM i došao na predlog sadašnjeg generalnog direktora „Trepče“, Jovana Dimkića za koju PB KiM navodi da je jedan od glavnih sponzora „Fonda Dragice Nikolić“.

Kao neophodna ličnost koja će sa srpskim imenom i prezimenom prikazati svetu da Srbi „žele“ da učestvuju u stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije, 10. decembra 2014. Marić biva imenovan za „ministra lokalne samouprave“ u takozvanoj vladi albanskih separatista i to kao jedan sa Vučićeve „Liste srpska“ koja aktivno učestvuje u stvaranju albanske države na tlu pokrajine. Iako se i on, kao i svi učesnici ove lažne „vlade“ koriste terminom „predstavnici Srba“, oni to uistinu nikada nisu bili jer Srbi i ne žele da bilo šta imaju sa onima koji „nit’ jedu, nit’spavaju već im samo o glavi rade“. Sve skupa, mnogo je razočaralo i uvredilo Srbe, ponajviše iz Zvečana i Kosovske Mitrovice, koji su mu zdušno pomagali od dana kada je izbegao iz Hrvatske sa još pola miliona Srba u već pomenutoj, genocidnoj akciji „Oluja“. Ali, da ovaj čovek ne preza od takvih „promena“ i „ustupaka“, to se svakodnevno pokazuje.

U svom prvom obraćanju medijima, inače državnoj agenciji „Tanjug“, Marić je rekao da je za srpsku zajednicu najvažnije pitanje privatizacije jer ni ZSO neće moći da opstane bez sredstava.

Istina, srpskom imovinom, poput jata lešinara, kriminalno su upravljali lokalni Albanci, kroz „agencije“ osnovane mimo Rezolucije 1244, kao jedinog dokumenta koji utvrđuje okvire upravljanja imovinom i uopšte kadrovima na Kosovu i Metohiji. U tome su im savetodavno, činjenjem ali i umešnošću u kupovine srpske državne imovine na KiM, pomagali i predstavnici misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji.

Marićevo „političko“ dejstvo nastavilo se i na terenu agresivnog i beskompromisnog sprovođenja Briselskog sporazuma sa srpske strane, uprkos očiglednoj pogubnosti koju on nosi. Navodno na poziv „Srpskog narodnog vijeća“ iz Hrvatske, Marić je kao „ministar tzv. ‘nezavisnog’ Kosova“ posetio Hrvatsku i tamo, ni manje ni više, predstavljao tuđu državu a hrvatskim zvaničnicima „predočio“ probleme sa kojima se susreće „srpska zajednica“ na Kosovu i Metohiji i od njih zatražio pomoć u organizaciji i funkcionisanju nekih budućih srpskih institucija u okviru „države Kosovo“, ako takvih i bude.

Da Vas podsetimo:  Policija je izgubila bitku sa političkom korupcijom

Na ovo je saopštenjem reagovao Patriotski blok KiM koji je u toj poseti video „klasično licemerstvo sadašnje vlasti u Srbiji“. Oni još ističu da je navodni razlog te posete iskustvo koje Hrvatska ima u povratku izbeglica „iako je poznato da se i na Kosovu i Metohiji a i u Hrvatskoj odvija proces po istom receptu koji su projektovali zapadni mentori a on glasi, da se Srbi proteraju u masovnom broju a da se onda vraćaju na kašičicu“.

Patriotski blok KiM podseća i na činjenicu da „Ljubomir Marić nije jedini predstavnik negativne nacionalne selekcije sadašnje vlasti“, i da je za očekivati bilo da se na proslavi akcije „Oluja“, zajedno sa albanskim „ministrom“ Marićem, pojavi i predsednik Vlade Srbije, to jest Aleksandar Vučić, a sve u znaku pomirenja što je postao trend na prostoru bivše Jugoslavije ali samo onda kada Srbi treba da „priznaju svoju krivicu“.

Teško da je to bilo koga značajnije pogodilo. Tu svako ima svoj cilj a ni sredstva nisu za potcenjivanje, posebno materijalna što remeti mogućnost zaključka koliko tu od ideologije ima? Jer, ako iver ne pada daleko od klade, jedan od Marićevih bivših prijatelja iz Zvečana navodi da ranije tome nije pridavao poseban značaj pa se ni detalja ne seća ali negde u glavi ima „to da je njegov otac slikar, ne neki poznati nego onako…bavi se slikarstvom. I sada, koliko mogu da se setim, njegov otac se vratio u Krajinu i tamo pokatoličio, znam da se tako nešto izdešavalo ali ne sećam se tačno svih detalja“.

Odsustvo detalja, kada je Ljubomir Marić u pitanju, govori o praznini u njegovoj biografiji i činjenici da je on čovek bez realnog zanimanja. Ćutljiv, povučen u sebe, nenametljiv u društvu, sebi je probio put ka cilju koji možda nije ni imao, ili mu čak ni ovo nije cilj nego neki lični standard ili zadovoljstvo koje želi da ostvari. Očigledno je da mu ništa na putu do toga nije bitno, pa čak ni to da li će na kraju ostati Srba dovoljno da mu lažiranom podrškom u medijima obezbede „legitimitet“ u tzv. „vladi“ albanskih separatista.

Ivan Maksimović

Tabloid – List protiv mafije

5 KOMENTARA

  1. Svi mi zaboravljamo neke činjenice iz prošlosti.
    – Izbeglice iz Hrvatske koje su upućivane na Kosovo imale su kontakt i razgovor sa predstavnicima Američke ambasade. Od nekih sam čula da su posle razgovora sa predstavnicima ambasade USA u Beogradu i doneli odluku da pređu iz npr.Vojvodine, gde su najpre upućeni, u neko mesto na Kosovu.
    -Na Kosovu dobijaju smeštaj i posao i kroz kontakt sa Amerikancima ponudu da idu, porodično, u Ameriku. One koji su prihvatili naseljavali su u malo naseljene predele prema granici sa Kanadom.
    – Amerikanci su izvršili i profilisanje izbeglica i tipove kao što je Marić „podučili“ saradnji. Prošli su i obuku tipa osnovna informatiča obuka i kurs engleskog
    – Rupe u biografiji kao i način napredovanja mnogo govore u prilog gore navedenoj tvrdnji
    – Nije Vučić pronašao Marića već ih je povezala američka politika ( da ne kažem CIA)
    – Slepo sprovođenje Briselskog sporazuma i otimanje i rad protiv interesa Srbije, kao i saradnja sa izdajničkim režimom Aleksandra Vučića, samo je rezultat sprovođenja volje poslodavca -( CIA) USA.

    • I samo da dodam. Porodice koje su upućivane u Ameriku su bile mlađi rodilji sa malom decom. Deca su odrasla u Americi ali neki čeznu za Srbijom u kojoj su proveli nekoliko meseci, kao mali. Tako se neki od njih vraćaju u Srbiju. Uglavnom su završili informatiku. Upućuju se u Vojvodinu ( mnogo vole Novi Sad) gde u veoma kratkom roku pronalaze posao i kupuju stan.

    • Gordana, kada neko čita Vaš komentar pomislio bi nešto znate. Toliko malicioznosti i neistine da bih me na Vašem mestu bilo sramota da blatim ljude koji su izbegli i ostali bez kuće. Verovatno živite negde u Srbiji gde noste osetili ratove i nikoga izgubili a definitivno ne poznakete nikoga ko je izbegao iz Hrvatske. U svakom slučaju Vi pripadate onom delu srpskog naroda zbog koga me je ponekada sramota što sam srpkinja. Ne poznajem lično dotičnu osobu ali sam o njemu čula samo najbolje…

      • Ne znam kako da vam se obratim, da li vam je ime Kosovska ili Mitrovica? Ne razumem šta je u mom komentaru neistina a šta malicioznost? Navedite tačno da vidimo šta vi znate? Podaci koje sam navela su istiniti i delimično su i životna priča nekih članova moje porodice koji su izbegli iz Hrvatske.
        To što vi nekoga hvalite ili ste čuli „samo najbolje“ o nekome ( namerno ne pominjem ime jer ga i vi ne pominjete pa nisam sigurna na koga se odnosi i ko je taj neko) ne znači da je to istina. Pročitajte tekst gospodina Maksimovića i argumentovano odgovorite na svaku činjenicu i tako me ubedite da „dotična osoba“ radi „samo najbolje“.
        Ako me ubedite argumentima, ja ću promeniti svoje mišljenje, jer mi nije bila namera da budem maliciozna a još manje da povredim nečija bolna sećanja i osećanja. Ja samo ne volim zavaravanja i laži i mislim da je vreme kada trebamo pogledati istini u oči, preuzeti odgovornost za svoje postupke i shvatiti da su mnogi Srbi najveći neprijatelji i zlotvori Srbima i da mnogi Srbi profitiraju na nesreći drugih Srba, kao što druge države i nacije koriste nezainteresovanost države Srbije za njene unesrećene sunarodnike.
        I na kraju, nevezano za vaš odgovor – ako sam, svojim komentarom, povredila sećanje na dane tuge nekoga od prognanih iz Hrvatske, izvinjavam se. Nije mi to bila namera.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime