HOĆE LI SRPSKA PRI KANDIDATSKOM STATUSU BiH USPETI DA ODBRANI DEJTONSKI SPORAZUM?
* Iz Brisela će prvo tražiti jednu adresu sa kojom žele da razgovaraju. To znači da im smeta konstitutivnost naroda i da Brisel traži nametanje nove ustavne konstrukcije po kojoj će institucije na nivou BiH biti nadležne institucijama Srpske
* Tokom reforme Vojske Srbije sve do 2012-te, većina borbenih jedinica je bila ukinuta. Vojsku je činilo svega šest brigada, koje su raspolagale simboličnom borbenom tehnikom, bile su sastavljene od bataljona, koji su međusobno veoma udaljeni. U Beogradu nije postojala ni jedna borbena jedinica koja bi sprečila eventualni desant agresora
* Kako braniti KiM, Srbe na KiM, ako se želi ulazak u EU? To je kontradiktorno. EU je protiv Srba na Kosmetu, kao i protiv Srpske u BiH
* Naša jedina šansa je da izdržimo pritiske (sve metode su nam dozvoljene) dok se oružani konflikt na području bivše Ukrajine ne reši
* Da li ćemo braniti Kosmet uspešno ili manje uspešno, to ne zavisi toliko od sile koja nas napada koliko zavisi od naše volje i spremnosti da sačuvamo svoj identitet koji treba da bude u temelju svih naših strategija. Ako se tako postavimo, onda ćemo brzo shvatiti da su Srbi i Rusi jedna civilizacija koja nije zapadna. Ona je istočno-pravoslavna
POSLE agresije NATO 1999. Srbija se okreće ka Zapadu. Pri tome, javna orijentacija nikada nije bila atlantizam, ali se u periodu 2000-2013, a naročito posle 2003. godine, Srbija prikriveno kreće ka NATO, pod izgovorom raznih reformi.
To prikriveno kretanje, van očiju javnosti, vršeno je kroz reforme odbrane i vojske. Naime, te reforme su podrazumevale stvaranje Vojske Srbije koja neće imati borbenu funkciju zaštite Srbije, jer bi je u nekoj budućnosti navodno štitio NATO.
Vojska Srbije je reformama trebala da dobije novu, i to pomoćnu funkciju američkoj armiji u njenim ratnim intervencijama po svetu, kao i u borbenim misijama EU. Dakle, izgled Vojske Srbije je pravljen za članstvo Srbije u NATO, ali se u javnosti sve to krilo i predstavljalo kao neophodna modernizacija i reforma.
Tokom reforme vojske sve do 2012, većina borbenih jedinica je bila ukinuta. Vojska se sastojala od svega šest brigada, koje su raspolagale sa simboličnom borbenom tehnikom. Te brigade su bile sastavljene od bataljona, koji su međusobno veoma udaljeni.
Vojska je izgubila borbenu komponentu. Takođe, u Beogradu nije postojala ni jedna borbena jedinica koja bi sprečila eventualni desant agresora.
Srbija je. dakle, od 2000. godine pa sve do 2013. godine, pre svega potčinjavanjem vojske i pitanja odbrane strukturama NATO, bila prihvatila atlantističku orijentaciju u svojoj ukupnoj politici. S druge strane, odluka o vojnoj neutralnosti iz 2007. godine nije poštovana.
To se moglo zaključiti i prema Strategiji nacionalne bezbednosti Srbije, koja je bila usvojena 2009. godine, a koja nije uopšte uzimala u obzir vojnu neutralnost.
Strategija nacionalne bezbednosti iz 2009. godine pogrešno je govorila o globalnom okruženju. Navodi se da „prestanak blokovske konfrontacije, širenje demokratije, stvaranje multipolarnog sveta, integracioni procesi u oblasti bezbednosti“, itd. smanjuju rizike za izbijanje kriza i konflikata.
Međutim, savremena globalna stvarnost je bila sasvim drugačija i te 2009. godine. Kratkotrajni rat Gruzije i Rusije, u avgustu 2008, gde je Gruzija vodila posrednički rat u ime SAD, bili su primer piscima strategije da međunarodno okruženje Srbije nije onako kako su oni naveli u strategiji.
Prikrivena saradnja sa NATO do 2013. godine postizala se i direktnim angažovanjem vojnih stručnjaka i savetnika iz armija NATO zemalja. Najočigledniji takav primer je učešće Amadea Votkinsa (Amadeo Watkins) u reformi sektora odbrane Republike Srbije, koga je angažovalo britansko ministarstvo odbrane.
Votkins je u sektoru odbrane Srbije bio skoro deset godina i praktično je dao glavni doprinos svođenju vojske na simboličnu ulogu. Amadeo Votkins je ekspert za Balkan i reformu sektora bezbednosti na Akademiji za odbranu Ujedinjenog Kraljevstva. Zadužen za reformu odbrane Srbije je bio do 2013. godine, i do tada je bio praktično ministar odbrane Srbije.
Ima državljanstvo Hrvatske i Velike Britanije. Po ocu Britanac, po majci Hrvat, on je radio za svoje države. Votkins je deset godina rukovodio srpskom vojskom za interese stranog faktora.
U periodu 2014 – 2017. Votkins je bio u MUP-u Srbije, zadužen za reformu policije, a 2017. godine Vlada Srbije mu je konačno otkazala saradnju. Njegova kratka biografija je data na sajtu Atlantskog saveza Crne Gore – postao je savetnik Mila Đukanovića.
Pitamo se – da li je Srbija imala nezavisnost ako nije mogla da se reši stranog stručnjaka, i to onog koji je bio hrvatski i britanski državljanin?
Šta nam govori ovaj primer i ova reforma policije i vojske?
Ako sprovodimo nametnute modele sa Zapada, možemo li da imamo nezavisnost?
Atlantističko usmerenje Republike Srbije se završava otpočinjanjem saradnje sa Rusijom. U početku, 2014. i 2015. godine, to je bilo skromno, da bi odbrambena saradnja posle jačala.
Kraj atlantističke avanture Srbije se video i po usvajanju od strane Vlade Srbije nove Strategije nacionalne bezbednosti 2019. godine.
Nova Strategija ispravlja greške u pogledu definisanja nacionalnih interesa Srbije. Posebno se ističe nacionalni interes koji uopšte nije bio u strategiji iz 2009. godine, a to je – očuvanje srpskog naroda i njegovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Počinjemo da se bavimo identitetskom bezbednošću, pošto su makar približno nabrojani nacionalni interesi Srbije. Reč je o kulturnim i identitetskim pitanjima ne samo Srba u Srbiji već i na Balkanu.
Međutim, ostaje gorak ukus: model organizacije Vojske Srbije je takav da smo mi „plavi na kartama“, a plavi su NATO.
„Crveni“ smo bili do 2000.godine. A sada, iako Votkins nije više u Srbiji, mi smo još uvek „plavi“!?
Čuli smo da je vojska Srbije spremna u moralnom pogledu da brani Srbe na KiM, ali se postavlja pitanje – da li je postojeća struktura Vojske adekvatna takvoj njenoj budućoj upotrebi?
U Bosni i Hercegovini je u toku formiranje vlasti na nivou zajedničkih institucija. Srpska je uspela da u tome skloni pitanje eventualnog članstva BiH u NATO-u, a kandidat za predsedavajućeg Saveta ministara, Hrvatica Bojana Krišto je otvoreno rekla da o tome nema konsenzusa u BiH.
Međutim, Srpska dobija jedan novi kamen oko vrata. Naime, BiH je u decembru 2022. dobila status kandidata za članstvo u EU. Iz Brisela čujemo da je to istorijski događaj, ali nema ni jednog građanina Republike Srpske da to afirmativno doživljava ili da se raduje tom događaju.
To govori mnogo o tome kako Srbi doživljavaju EU.
Kandidatski status je dobila i bivša Ukrajina (iako od 2014. ona više ne postoji kao država).
Da li će Srpska imati moć da kandidatskim statusom zaštiti Dejtonski sporazum?
Ne! Naime, za sada Brisel ćuti, jer se čeka formiranje vlasti na zajedničkom nivou BiH. Međutim, gledaćemo neki novi format političkog pritiska u cilju poništenja nezavisnosti Srpske.
Iz Brisela će prvo tražiti jednu adresu sa kojom žele da razgovaraju. To u prevodu znači da im smeta konstitutivnost naroda i da Brisel traži nametanje nove ustavne konstrukcije po kojoj će instutucije na nivou BiH biti nadležne institicijama Srpske.
Ako bi Brisel snažno krenuo u tom pravcu, u BiH bi se otvorila nova Pandorina kutija u kojoj bi samozvani visoki predstavnik Kristijan Šmit dobio novu ulogu kroz nametanje zakona. Jer, ostaje OHR (Kancelarija visokog predstavnika) i nelegitimni Šmit, zajedno sa stranim sudijama u Ustavnom sudu BiH, i samim tim oni će dobiti nove uloge u poništavanju političke nezavisnosti Srpske.
Takođe, jako opterećenje za Srpsku ići će kroz zahtev da BiH uvede sankcije Rusiji i da se usaglasi sa spoljnom politikom EU. A znamo da spoljna politika EU ne postoji, budući da je to spoljna politika NATO. Tu će Srpska imati mnogo problema.
Prema tome, ne možete imati nezavisnu i suverenu politiku ako želite da budete članica EU. To je, uostalom, prva rečenica u udžbenicima na studijama međunarodnih odnosa: kada se sagledava naddržavni karakter EU, objašnjava se da se država članica odriče dela nezavisnosti i suvereniteta samim tim što je u EU.
Uostalom, kako ćete da branite KiM, Srbe na KiM, ako želite da uđete u EU? To je kontradiktorno. EU je protiv Srba na Kosmetu, kao i protiv Srpske u BiH.
Rešenja koja nam dolaze sa Zapada, bilo da su iz EU, NATO ili njihovih pojedinačnih država, sva su u kontekstu ovog globalnog sukoba i nepovoljna su i za Srbiju i za Srpsku. Naš jedini prostor delovanja je da izdržimo pritiske (sve metode su nam dozvoljene) dok se oružani konflikt na području bivše Ukrajine ne reši.
Ako zatreba, ko će pozvati Rusiju u pomoć?
Srbija se prikriveno kretala u NATO, pa je sa time stala proglasivši vojnu neutralnost. Ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko je nedavno rekao da Rusija ne napušta svoje, ali ko će se iz Srbije, ili u ime srpskog naroda, obratiti Moskvi za pomoć i da li to mora biti samo neko u granicama Srbije ili je pitanje Kosova i Metohije svesrpsko?
Portparol Kremlj Dmitrij Peskov je rekao da se Vučić nije obraćao Rusiji za pomoć.
Svi znamo da ruska pomoć Srbiji i Srpskoj ne zavisi od ruske želje, nego od srpskog zahteva. A njega za sada iz Srbije nema. Tako je od Prvog svetskog rata…
Iz Srpske ima. Uostalom, Dodik je bio u septembru kod Putina, u jeku ovog globalnog rata…
Sve od nas zavisi. Da li ćemo braniti Kosmet uspešno ili manje uspešno, to ne zavisi toliko od sile koja nas napada koliko zavisi od naše volje i spremnosti da sačuvamo svoj identitet koji treba da bude u temelju svih naših strategija.
Ako se tako postavimo, onda ćemo brzo shvatiti da su Srbi i Rusi jedna civilizacija. Ona nije zapadna. Ona je istočno-pravoslavna.
To znaju svi na Zapadu, konačno treba da shvatimo i mi.
Piše: Srđan PERIŠIĆ
