Ne treba mnogo pisati… Dovoljno je videti ovih nekoliko fotografija, od više stotina sličnih koje posedujem – a ove su samo sa jednog stepeništa – i shvatiti da su možda baš među tim fotografijama dokazi o pogubnoj i konstantnoj medijskoj cenzuri istine u Srbiji. Srpska napredna stranka nedeljama se ponosila izložbom „Necenzurisane laži“ koju je organizovala u julu mesecu. Na toj izložbi su pokazali hiljade fotografija kao dokaz da je sve što se na njima videlo – u štampanim medijima (nekim) napisano i TV kanalima (nekim) pokazano – laž. Televizija Pink je danima pokazivala inserte sa te izložbi i intervjuisala mnoge goste, ali samo one koji su govorili da je ta izložba, koju je inicirala i organizovala SNS, neoboriv dokaz da je Srbija kojom vlada SNS demokratsko i otvoreno, supertransparentno društvo.
Aleksandar Vučić i Siniša Mali, koga je gospodin Veliki govoreći o slučaju Savamale veličao kao čoveka čijom zaslugom je glavni grad Srbije, Beograd, čist i sređen, kao i Goran Vesić, uvek su u superlativu na TV Pinku neometano govorili šta su hteli i kad su hteli. Suprotno reči „uvek“ je i reč „nikad“, a urednici Pinka verovatno nikada nisu dozvolili novinarima i reporterina ove televizije da gradonačelnika Beograda Sinišu Malog i njegovog menadžera Gorana Vesića, bar nekad, upitaju dokle će centar glavnog grada Srbije, liderske države u regionu kako Vučić često govori, da bude ruglo koje nas bruka?
Beograd (iz "Žikine šarenice" , TV RTS 1… |
Pink godinama cik-caka, prolazeći pored ovih i njima sličnih stepenica „koje nas vode napretku“, i ponašaju se kao da ne vide mnoge rupe koje su bolne za mnoge građane. Možemo samo pretpostaviti koliko je ružnog i nezakonitog što postoji i što se svakodnevno dešava u celoj Srbiji, cenzurisano od moćnika, prećutano od medija, ili neosnovano predstavljeno gledaocima kao lepo i napredno. Koliko mi je poznato samo je RTS naravio reportažu o ovom četvorogodišnjem ruglu, emitovana 06. marta 2016. u Žikinoj šarenici.
Posebno je tragikomično da se ovi dokazi o cenzurisanoj istini godinama nalaze „ispred nosa“ gospodi zbog kojih su u pripremi sajtovi bia.one (bezobrazni i arogantni) i skiv.rs (svete krave i volovi). Pored portala www.koreni.rs na tim sajtovima se planira objavljivanje reči građana Srbije i dokazi o svakodnevnom kršenju njihovih građanskih i ljudskih prava. A ta prava krše primarno oni koji bi trebalo da ih garantuju i da omoguće ta Ustavom Srbije i zakonom zagarantovana prava. Na tim portalima bi trebalo da se progovori, i govori, o selektivno nedodirljivima koji ignorišu važeće zakone i propise. Ne samo među medijima, visokim političarima, pravosuđu i sudstvu, već i u mnogim drugim segmentima društva i relevantnim institucijama naše države.
Sramota koju vidite na fotografijama, rupetine razvaljenih stepenica u strogom centru Beograda, u prolazu između Terazija i Balkanske ulice, zjape tako razvaljene i nedirnute četiri godine, a nalaze se samo:
oko 50 metara od Terazija,
oko 100 metara od Gradske skupštine,
oko 120 metara od Predsedništva,
oko 150 metara od Skupštine Republike Srbije, a fotografija minimalne, smrdljive i ružne „deponije“, napravljena je na Terazijama, odnosno u Bezistanu, koji je sastavni deo Terazija.
Tekst nisam objavio iz razloga što mrzim nekog od „svetih, bezobraznih i arogantnih umišljenih Bogova“, jer ne mrzim nikoga. Napisao sam ga iz razloga što volim grad mog detinjstva i narod od koga potičem. Oni koji mrze ne kritikuju (dobronamerno) ono što je za kritikovanje i ne potpisuju od njih napisano svojim imenom i prezimenom. Oni ćute, jer ćutanje šteti svima nama. A grad Beograd (njegove građane i ceo srpski narod) najbolje opisuju reči pesme koju je u mladosti mnogih nas pevala Lola Novaković:
”Bila sam u Pragu i Londonu,
prošla kroz Atinu, večni Rim.
Videla sam Napulj i Veronu,
jarkim suncem obasjani Krim.
Gledala sam raskoš i bogatstvo,
mnoge čari sretala sam tad.
Ali nigde, nigde ne pronađoh
to što ima moj voljeni grad.
Moj Beograd srce ima,
i u srcu ljubav čistu.
Beograd ruke širi svima,
svakom radost pruža istu…”
I da ponovim još jednom, bez trunke mržnje prema bilo kome, ali sa nesmanjeno velikom ljubavi za zemlju u kojoj sam rođen, dozvoljavam sebi da poručim gospodi Vučiću, Siniši Malom, Vesiću, Mitroviću… i svima koji bi trebalo odgovorno da rade njihov posao koji bi bio od koristi svim građanima, ne samo pojedincima:
Naučite gospodo napamet reči ove pesme i pevušite je svaki dan. Možda će vas to odvesti na put neophodnih promena koje će doprineti da život u glavnom gradu Srbije, i u celoj Srbiji, bar delimično postane pesma a ne da još četiri godine ostanu sramota, bol i jauk!
Nikola Janić
www.janic.se
www.koreni.rs
E gospodine potpisani kao Janić, pišete o pravim temama na bojažljiv način. Neće tu biti nikakvog talasanja ako ste to mislili da postignete.
Nalazimo se u državi koje je od svog naroda napravila polusvet. Prodane duše i strani plaćenici donose zakone koji vode ka nestanku Srba sa ovih prostora, i tek će. Preostalim svesnim Srbima ostaje da herojski brane svoj prag kako god znaju i da se nadaju čudu. Nemci pripremaju svoj narod za rat samo je pitanje projektovanog vremena koje je potrebno da se mirnodopska svest građanstva prevede u ratnu. Mi ćemo kao i uvek biti zatečeni događajima jer nas izdajnici na sve moguće načine uspavljuju, bolje reći umrtvljuju. Energija mladih od koje zavisi vitalnost Srpskog naroda se planski skreće u pogrešnom pravcu i troši u enormnim količinama na životno beznačajne stvari (npr. vrhunski sport, estrada, noćni život…) od kojih masa gubitnika nema ništa samo lažan osećaj trenutnog zadovoljstva. Nemojte ni da objavite ovaj komentar jer od Vas to i ne očekujem samo da znate šta mislim o tome što radite.
Ako si novinar pokaži velika muda i piši na pravi način ili se nemoj baviti tim poslom. Pravi novinar je narodu svetionik i mučenik za istinu.
Vrlo neobična kritika gospodine Ćiroviću. Najpre, šta znači „pokazati velika muda“? Teško je uopšte razumeti kako ste Vi to zamislili „hrabrog novinara“. O Pinku, koliko znam, veoma je malo kritičkih osvrta u srpskom medijskom prostoru. Reklo bi se, u ključnim medijima Pink i ne smeju ni da pomenu u bilo kakvom negativnom kontekstu.
To jeste, šta bi to pisac gornjeg teksta još trebalo da uradi, pa da Vama bude po volji? Novinar ima ulogu da prenese istinu javnosti – i tu se njegova uloga završava. Nije na novinaru da donosi presude ili da eventualno psuje, grdi… Možda bi, po Vama, novinar „s mudima“ bio onaj koji bi pretio vešanjem na Terazijama ili sahranjivanjem u onim rupama koje se u članku pominju?
Novinar je stražar nad devijacijama društva, upozoritelj, pa i glas savesti jednog društva, ako baš hoćete. Novinar ukazuje na ono što je loše ili naopako u društvu – i tu se njegova uloga završava. Na građanima je da vrše pritisak na vlast da se stvari menjaju na bolje, a autor gornjeg teksta je u ovom konkretnom slučaju uradio što je mogao i, rekao bih, uradio je to na najbolji mogući način. I da je takvih članaka više, poput ovog Janićevog, ubeđen sam, mi bismo danas hodali zemljom u kojoj se smisleno radi i stvara, i uopšte, umesto u rupi, živeli bismo u jednoj daleko lepšoj, privlačnijoj i uređenijoj zemlji.
Kokane, pre svega želim da se što pre oporaviš i nastaviš da budeš Don Kihot. To nije popularno, ali je zato pogubno. Sečaš li se jedne petogodišnje devojčice sa Čubure kad si bio u poseti kod mene (nas). Ono je isto Don Kihot i ja sam ponosan na nju. Svojim tekstovima u NIN-u je na crnoj listi vladajuče klike. Trenutno je tuži za tekst o Savamali lično Ministar policije. Apsurd. Sloboda štampe. pozdrav tvojima i tebi