Da li srpski narod uopšte treba da učestvuje na ovim izborima? Moj odgovor je kratak i jasan: Neću glasati! Zato što se ceo ovaj „demokratski događaj” organizuje u uslovima okupacije
Pre svega da vam se zahvalim na pozivu i ukazanom poverenju da održim predavanje „Srbija uoči izbora”. Nažalost, neću moći da dođem. Kovid mere u Nemačkoj još uvek su na snazi. A kako se nisam vakcinisao (niti nameravam), to mi u velikoj meri otežava ne samo putovanje avionom do Berlina, već i samo kretanje po gradu, u kome sam s vama proveo preko trideset i pet godina. Ne mogu, na primer, da koristim gradski saobraćaj. Jednom, rečju, što se vakcine tiče, kao slobodan čovek, rešio sam da se ne vakcinišem. To je, eto, moj izbor u pogledu vakcina.
Pošto ne mogu da dođem u Berlin, ono što sam nameravao da vam kažem u svom izlaganju rešio sam da vam saopštim u vidu pisma. Pre nego što vam odgovorim na pitanje „za koga glasati?”, pokušaću da odgovorim, kako se meni čini, na ono najvažnije: da li srpski narod uopšte treba da učestvuje na ovim izborima?
Ovde je moj odgovor kratak i jasan. Neću glasati. Zašto? Zato što se ceo ovaj „demokratski događaj” organizuje u uslovima okupacije. Srbija je posle pada Slobodana Miloševića postala kolonija: u političkom smislu pre svega Sjedinjenih Država i Engleske, a ekonomski Evropske unije, pre svega Nemačke. Dok to nije bilo vidljivo neposredno posle CIA puča iz oktobra 2000. godine, to je sada, dve decenije potom, postalo jasno čak i nepolitičnim ljudima, jer je lako dokazivo činjenicama. One su dostupne svakome ko, na primer, čita izjave najviših političkih predstavnika države Srbije.
Da su izbori besmisleni uči nas istorija. Nijedan politički sistem nikad nije oboren na demokratskim izborima. Sve promene koje su se posle pada Berlinskog zida desile u bivšim zemljama Varšavskog pakta, u Istočnoj Evropi, nisu bile rezultat slobodnih izbora, već prouzrokovane spoljnim faktorima – u ovom slučaju pre svega raspadom Sovjetskog Saveza.
Ovo nam potvrđuju i najnoviji događaji od 24. februara 2022. Drugog izbora Rusija nije imala. Vlast u Kijevu osvojili su putem puča godine 2014. rusofobi i to uz pomoć obaveštajnih službi Sjedinjenih Država i Engleske. I nikakvi „slobodni, demokratski izbori” nisu tu kriminalno-zločinačku vlast mogli da obore, sem, ovako, kako su je to Kremlj rešio da uradi ovih dana – vojno. Silom su ukrajinski rusofobi zauzeli vlast i samo ih sila s vlasti može oterati. Važno je spomenuti da je pred sam raspad Sovjetskog Saveza održan referendum, na kome je oko 65% stanovnika Ukrajine glasalo da žele da sačuvaju Sovjetski Savez. Za raspad te države glasali su u velikoj većini samo zapadni delovi Ukrajine, a oni čine ne više od petine stanovništva. Reč je uglavnom o unijatima i rimokatolicima, čije oblasti su do Prvog svetskog rata pripadale Austrougarskoj. Upravo ta manjina od 20 posto preuzela je potpunu vlast nad državom, gde su Rusi, a njih u Ukrajini ima otprilike koliko i Ukrajinaca, bili tretirani kao neprijatelji, koje treba prosto fizički uništiti. Ovo su poslednjih godina otvoreno izjavljivali najviši predstavnici kijevskog režima. I niko ih na Zapadu nije upozorio da je takav jezik mržnje nedopustiv. Nova ukrajinska vlast zabranila je, recimo, ruski jezik, a njime se u Ukrajini služi preko polovine stanovnika!
bezbednosnoj konferenciji 2007.
Veliku odgovornost za stanje u Ukrajini imaju ne samo Gorbačov i Jeljcin, nego i Putin. Jedan od najomraženijih ljudi sve do pre kratkog vremena zauzimao je visoke državne i privredne položaje. Reč je o Anatoliju Čubajsu. On je nedavno napustio Rusiju. Mnogi su to pozdravili, nadajući se da je to samo početak „čišćenja” zemlje od liberala, „zapadnjaka” koji nisu odani Rusiji. Svakodnevno ovih dana čujemo za pozitivne promene u oblasti politike, ekonomije i kulture. No, mnogi najviši predstavnici političke i privredne elite za koje se smatra da nisu lojalni Rusiji i dalje zauzimaju najviše položaje – u prvom redu ministar finansija Anton Siluanov i predsednica centralne banke Rusije Elvira Nabiulina.
U prelomnim, kriznim vremenima padaju sve maske. Ili, kako kaže stara srpska poslovica: „Ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže trag”. Tako je ukrajinska vojska 14. marta 2022. raketom gađala sam centar Donjecka. Tom prilikom poginulo je veliki broj civila. Celokupna „slobodna, demokratska” štampa Zapada, svi njihovi mediji prećutali su ovaj zločin,. A ovu su isto uradili i njihove filijale u Srbiji: Televizije N1, Nova, listovi Danas, NIN, Politika – odnosno, svi mediji koje finansiraju SAD i Evropska unija. Koliko sam obavešten, ovaj zločin u Donjecku prećutali su i RTS i Pink. Bestidno su prećutali dvadeset jednog ubijenog ruskog civila koje su ubili ukrajinski vojnici. Ispalili su raketu u strogi centar Donjecka. Nama Srbima je sve to poznato. Zapad ne izveštava o žrtvama ako je reč o Srbima ili Rusima. U Lugansku i Donjecku 90 odsto stanovnika su Rusi. Ukrajinska vojska od 2014. do 2022. godine ubila je oko 15.000 Rusa, najvećim delom civila. O tim zločinima Zapad već osam godina ćuti.
Od pada Slobodana Miloševića samo su se smenjivali ljudi, predsednici vlada, ministri, koji su više ili manje pokazivali lojalnost prema stvarnim gospodarima Srbije, a oni rade u Beogradu, u ambasadama Sjedinjenih Država i Engleske (u manjoj meri to su nemačka i francuska ambasada). Neću da spominjem sva ta imena ministara ekonomije, odbrane, privatizacije, zdravlja, kulture, rudarstva ili poljoprivrede, kada je svaka nova vlast, naročito posle Koštunice, obećavala da će ti osumnjičeni ministri i njihovi pomoćnici biti izvedeni pred sud.
Ko se još seća optužbi protiv Mlađana Dinkića, Zdravka Ponoša, Tomice Milosavljevića, Predraga Kona, Dragana Šutanovca, Nataše Mićić… Tužilaštvo za kriminal ovako je odlučilo: Mlađan Dinkić – obustavljena istraga; Tomica Milosavljević – obustavljena istraga; Predrag Kon – obustavljena istraga; Čedomir Jovanović – obustavljena istraga… Niko od njih nije odgovarao, premda su optužbe protiv njih bile veoma ozbiljne. A neki su osumnjičeni i za ubistva. Najpoznatiji su slučajevi Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana. Do danas nije poznato ko ih je ubio.
A Anđa Zečević, stara 67 godina, mora u zatvor jer je na ulici prodavala heklane stvari.
Sve ovo utiče na narod, koji sve manje veruje da se nešto može promeniti nabolje putem izbora. Razlog je razumljiv. Ubrzo posle pada Slobodana Miloševića, sva ključna mesta u Srbiji zauzeli su ljudi koji uživaju poverenje američke, engleske i nemačke vlade. Jedini izuzetak bila je pojava Vojislava Koštunice. Ovde leži i razlog da je veoma brzo bio isključen iz političkog života zemlje.
Jedan od najupečatljivijih primera jeste sledeći: Jelena Milić drži plakat „NATO je kul”, razume se, na latinici. Godinama, ona i njeno „izabrano društvo” primaju ogromna sredstva sa Zapada – dakle od zemalja koje su se 80 dana perverzno iživljavale nad nemoćnim srpskim narodom, bacajući rakete, bombe s radioaktivnim uranom, ubijajući nedužne ljude, gde je stradao i veliki broj srpske dece. Sad gospođa Milić, čujemo, za izdaju sopstvene države biva nagrađena od vlade Srbije – predsednik Vučić imenovao ju je za ambasadora u Hrvatskoj! Naravno, i ovo imenovanje sračunato je pre svega na to da srpski narod ponizi, u društvo unese nemoć i bes i širi beznađe. Zapadne, natovske „nevladine organizacije” duže od dve decenije zastupaju ideologiju „autošovinizma”, a ona je i nezvanična politika vlade Aleksandra Vučića. Istina, predsednik Srbije s vremena na vreme, najčešće pred izbore, drži vatrene patriotske govore. No, brzo posle izbora on sprovodi politiku kompradorske klase u Srbiji, koju vode „nevladine organizacije”. Ukinuo je sve srpske institucije severno od Kosovske Mitrovice, godinama podržava antisrpsku politiku Mila Đukanovića u Crnoj Gori, a nedavno u Ujedinjenim nacijama Srbija je glasala za američku rezoluciju kojom se osuđuje Rusija zbog ukrajinske intervencije. Predsednik vlade je Ana Brnabić. Da se održavaju istinski slobodni izbori, ta osoba ne bi mogla da sakupi ni 3 posto glasova. Pa ipak, ona se i danas, uz podršku Aleksandra Vučića, nalazi na čelu vlade Srbije. Kakvu poruku šalje Vučićev režim? Mi pljujemo po tradicionalnim vrednostima ovog naroda i nastavljamo da ga ponižavamo.
Evo samo nekih primera iz afera karakterističnih za predsednika Aleksandra Vučića i njegovu vlast: 1. Kosovo; 2. Krušik; 3. Jovanjica; 4. Savamala; 5. Helikopter; 6. Naplatna rampa Doljevac; 7. Kupljene fakultetske diplome i doktorati; 8. Ruski špijun; 9. PKB; 10. Beograd na vodi; 11. Glavna železnička stanica i Železnice Srbije; 12. Značke BIA; 13. Kafana na Kopaoniku; 14. Manipulacije i laži Kriznog štaba u pogledu korone; 15. Hapšenje novinara koji su kritikovali korupciju u zdravstvenom sistemu Srbije; 16. Lučani; 17. Mitrovićev Pink i suđenje njegovom sinu; 18. Izborne krađe; 19. Vulinovo služenje vojske u trajanju od 15 dana; 20. Krađa srbskih beba; 21. Nabavka sumnjivih vakcina; 22. Milionski poslovi porodice Kesić sa državnim firmama; 23. Zapošljavanje isključivo članova Vučićeve SNS-stranke u državnim institucijama; 24. Vučićev savetnik, ratni zločinac Toni Bler; 25. Davanje pozivnog broja Kosovu; 26. Ministar Zlatomir Lončar dobio stan od Spasojevića, vođe Zemunskog klana; 27. Hapšenje Jovane Popović zbog pesme „Bagra”; 28. Ucenjivanje zaposlenih u državnih firmama da moraju da dođu na mitinge predsednika Vučića; 29. Uništavanje srpskih šuma; 30. U Srbiji jeste najskuplji benzin i dizel u Evropi u odnosu na plate; 31. Afera Belivuk; 32 Precenjeni kurs dinara u odnosu na evro, koji se uništava domaća proizvodnja, a pre svega poljoprivreda… Neko je nabrojao blizu sto štetnih poteza i kriminalnih radnji u koje je uključen, kako se pretpostavlja, sam državni vrh.
Ovom zemljom vlada „druga Srbija”, a to je, razume se, sasvim pogrešan, netačan naziv. Reč je pre o „petoprocentnoj Srbiji”. Jer oni na poštenim izborima ne bi nikada dobili više od pet procenata glasova. Nije mi jasno zašto neki, verujem i dobronamerni srbski patrioti, nastavljaju da ih imenuje kao „drugosrbijance”. To dovodi u zabludu. Neki stranac bi mogao da pomisli da „drugosrbijanci” čine možda i 50 posto stanovnika naše zemlje. Niko za ove poslednje dve decenije ne širi u toj meri „jezik mržnje” kao predstavnici natovskog ngo-a u Srbiji. I nikome ne moraju da odgovaraju. Ubeđen sam da ogromna većina stanovnika Srbije jedva čeka da vidi kako ti natovski „nevladini” činovnici beže glavom bez obzira iz Beograda, kao što su nedavno bežali iz Kabula, ili sada iz Moskve.
Želite li uništiti narod i njegovu državu, uradite sledeće: uništite tradicionalne vrednosti naroda, njegovu veru, a počnite s uništavanje porodice; uništite vaspitanje i obrazovanje. Počnite s jezikom: upotrebljavajte strane reči, a iz upotrebe praktično izbacite ćirilicu. Prva mera koju je austrougarski okupator sproveo u Srbiji godine 1915. bila je zabrana ćirilice. Danas, sto godina kasnije, vidimo, mere okupatora kao da su i dalje na snazi; uništiti nacionalne uzore, a neprijatelj treba da nam piše udžbenike iz istorije; na televiziji pustiti „Zadrugu”, a ne govoriti o stradanju Srba u Jasenovcu, Glini, Prebilovcima, Drakulićima, Albanskoj golgoti, masakru srpske omladine i dece na Sremskom frontu, koga su počini „titovci”.
autor:Nikola N. Živković
