Mili moji, kako je svetla noć u Prebilovcima uoči Velike Gospojine. I kako se u gluvo doba noći kristalno jasno čuje svaki zvuk. Kako je ovde bistra svaka suza i kako je sveti svaki grumen ove zemlje.
Teško je zaspati u Prebilovcima. A, kako zaspati među zidinama u kojima su nekad živeli ljudi a noćas prazne zjape prema nebu? Kako sebi naći mira kad svaki damar zaboli samo što kročite na ovu svetu zemlju, kako, kad je ovde noć tako svetla i kad se ovde, u gluvo doba noći, kristalno jasno čuje svaki zvuk.
I, kad na tren zađem s one strane, sanjam ih. Kako lupaju kundacima na vrata, kako vode ljude kroz selo, a ja se bojim, mili moji.
Kad razaznam za sebe, vidim, da je to bio samo san, pokulja svetlo na prozore i lavež pasa odnekud iz daljine i hodam po sobi, i istrčao bih napolje da se nagledam onog svetla što kulja sa nebesa.
Kako je lepa i svetla noć u Prebilovcima uoči Velike Gospojine. Kad se sve umiri i kad je kamen topao, i svaka zvezda kristalno čista, i kad zamirišu tamjan i pelin i kad se prebilovačka crkva Hristovog Vaskrsenja kupa u stotinama boja dok praznik silazi sa nebesa.
U gluvo doba noći naviru pitanja. Mnogo njih. Je li i onda, a Ilindan samo što je bio prošao bila ovakva noć, ovako jutro, je li bilo ovako mirno, tiho, lepo? Je li mirisao pelin sa brda okolo? Šta su ona dečica sanjala te noći, jesu li se bili rasanili ujutru kad su ih poveli u školu?
Šta je onda u toj noći probudilo zver? Ili zver nije ni spavala nego je oduvek bila ovde? Čekala trenutak? Je li zver i noćas, ovde negde, blizu, čeka li?
Pred zoru u Prebilovcima čitam knjigu kakve nema na svetu. Napisao je Aco Dragićević, meštanin, kuća mu je odmah pored škole u Prebilovcima. One škole. Zove se „Ugašena ognjišta“. U njoj je priča o 36 prebilovačkih ugašenih ognjišta i o 50 porodica iz kojih niko nije preživeo. Aco je 1941. izgubio dvojicu braće po ocu, Moma i Vasa, imali su jedva tri i šest godina.
U knjizi zapisano ovako: „U selu Prebilovci i njegovim zaseocima Kuline, Grlić, Brdo, Rijevci, Mrvići i Kravarica živelo je oko 1.000 stanovnika. Od Ilindana pa do Velike Gospojine 1941. od desetoro čeljadi, pogibiju je, u proseku, izbjeglo samo jedno“.
Ova knjiga nema ni kraj ni početak kao što ni priča ispričana u njoj nema ni kraj ni početak.
Ova je knjiga od kamena, kao što je u Prebilovcima sve od kamena, i kuće, i ograde, i putevi i spomenici, i crkva, samo je nebo plavo, i samo duše Prebilovčana nisu od kamena.
Ispred prebilovačke škole, na zaravni na kojoj je onog 6. avgusta ostalo prazno 80 kolevki, u podne, tišina je nepodnošljiva. Od nje bole uši. Da je barem pas da zalaje. Da je pocepa.
A učionica, ona učionica u školi u centru sela u kojoj su satima, danima, pred decom silovali učiteljicu Stanu Arnaut, pa onda devojke iz sela, devojčice od osam godina, u njoj se gubi razum. U toj učionici, ko zastane, pa posluša, čuje glasove anđela. Ni krik, ni jauk, ni plač, ni vapaj, samo pojenje anđela, mili moji.
Kako je samo plavo nebo iznad škole u Prebilovcima. Samo što na nebu nema ptica. Zalud sam ih mili moji, danas, tražio danas i noćas, nisam video ni jednu.
U zaseoku Grlić, u kome je do 1941. živelo stotinu i više duša, sada nema ni jedne žive. Kad sam predveče, uoči Velike Gospojine, u česti u sred zaseoka pitao Aca što nema ptica, gde su, Aco je znao odgovor. Rekao mi je – „i ptice traže nekog da mu pevaju, a, kome ovde da zapevaju…“
U učionici o čije su zidove razbijali glave dece, sa belih zidova gledaju oči dečaka. I devojčica, mili moji. Plave, zelene i smeđe, izvan svakog bola i patnje. I oči njihove učiteljice Stane. Kad su je, izmrcvarenu, posle tri dana ubili, bacili joj telo u Ždrakanovića bašču, meštani našli telo pa ga sahranili u selu.
Na groblju, kraj crkve Hristovog Vaskrsenja izrešetani su krstovi, mili moji.
Dok smo po Grliću tražili kuću Milorada Ekmečića, Aco mi ispričao jednu priču. Kad su se preživeli, posle par meseci sabrali u selu, na Nikoljdan, umesto plača, selom krenula pesma.
-Mene seja sa dna jame zvala, mili brale…
Kako da čoveku um ne stane usred Prebilovaca?
U pristranku iznad škole su zidine kuće Tripka Ćirića. Tripko imao desetoro dece, ni jedno nije preteklo. Od Stane koja je imala 26, do Slobodana od tri godine. A između njih – Joka, Darinka, Sava, Radojka, Stoja, Slavojka, Neđo, Angelina…
Mili moji… Desetoro dece…
U dvorištu kuće Tripka Ćirića na avgustovskoj pripeci mirišu smokve i masline i cveta pelin i zamiriše tamjan. Prazne zidine pune snova pobijene dečice. Devojačkih i dečačkih snova. O životu, o sreći, o radosti, o nekoj igrački, o novoj haljini… Tuga ujeda u dvorištu kuće Tripka Ćirića.
Malo dalje su zidine kuća Šarića, pa Brnjašića, pa Banđura, pa Buluta…
Joka Bulut se 14 dana pod crepom kuće skrivala od ustaša, kad je izašla, našla svog momka Milana Buluta. Posle se nisu razdvajali sve do smrti, u izbeglištvu, 1992. godine u Trebinju. Milan Joki napisao stih: „Ti najljepša ženo, za tebe živim i za tebe ću umreti“
Ljubav nadjačala.
Vas celi dan gledali smo prekjuče Aco i ja zidine kuća po Prebilovcima. U gluvoj tišini. A svaka zidina crkva, na svakoj crkvi zvonik i na zvoniku zvono. A u svakom zvonu zapis, da se ne zaboravi, da se dobro upamti.
Ko to ne vidi, ko ne shvati, bolje da ovde nije ni dolazio.
Na liturgiji 6. avgusta ove godine, na dan Svetih mučenika prebilovačkih, u crkvi se okupilo skoro hiljadu duša. Došli Prebilovčani rasuti svuda po svetu, da kažu da ih još ima i da će ih biti. I da pamte.
Mili moji…
Neviđeni masakr nad ženama, decom i starcima
Ustaše su u Prebilovcima od 6. avgusta 1941. pa do Velike Gospojine te godine pod komandom Ivana Jovanovića zvanog Crni, masakrirale 826 od ukupno 994-oro Srba iz tog sela. Velikom većinom bili su to žene, deca i starci. Većina Srba živi su bačeni u jamu Golubinku, drugi su na najbestijalnije načine ubijani na licu mesta. Ustaše su najpre opkolili selo, satima su zatim trajale orgije sadizma i bestijalnosti, naročito nad devojčicama od 12 do 15-tak godina. Jedina preživela iz škole u Prebilovcima, Mara Bulut ispričala je da su ustaše vadile bebe iz kolevki i dečje glave razbijale o zidove učionica pred očima majki jadne dece.
Pismo italijanskog generala Musoliniju
Razmere stravičnog zločina u Prebilovcima navele su talijanskog generala Alesandra Luzana da napiše pismo Musoliniju u kome govori i detaljima ustaških bestijalnosti.
– U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! – samo je deo ovog stravičnog svedočanstva.
Učiteljicu silovali pa ubili pred decom
-Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure! Na večnu sramotu naše, rimske crkve i jedan Božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! – stoji dalje u stravičnom pismu italijanskog generala Luzana Musoliniju.
Jame pune kostiju
Speleološka organizacija „Zelena brda” tokom 1990. goidne izvadila je iz jame Golubnjača u Ržanom dolu ostatke više od 1.000 srpksih žrtava. Iz jame Šurmanci su izvadili ostatke 800 a iz jame na Bivoljem brdu ostatke preko 1000 žrtava.
Tokom poslednjeg rata, 1992. sve kuće u Prebilovcima ponovo su spaljene i srušene. Spomen-kosturnica u Prebilovcima u koju su bile kosti Srba iz Prebilovaca i okolnih sela minirana je i sravnjena sa zemljom od strane hrvatskih snaga. Na mestu spomen-crkve u kojoj su bile kosti oko 4.000 Srba izvađenih iz jama 1990—1991. godine napravljena je deponija otpada.
Pre avgusta 1941. godine u Prebilovcima živelo je oko 1.000 Srba, do 1992. bilo ih je oko 150, sada ih je u selu jedva 50-tak. Godine 2015. u selu je osvećena nova crkva u koju su pohranjene kosti Srba pobijenih 1941. godine, ono što je od kostiju ostalo posle miniranja 1992. godine. Od tada u crkvi je kršteno 20-tak dece.
autor:Zoran Šaponjić
izvor:iskra.co
