Zovem se Ivana, imam 34 god., majka sam dvoje male dece, diplomirani sam inženjer arhitekture, suprug mi je docent na univerzitetu.
Ja sam, sa svojom porodicom žrtva nasilja „nad porodicom“, pišem nasilja „nad porodicom“, jer je ovaj termin gotovo nepoznat javnosti, a život u porodici koja trpi nasilje drugih osoba je bolno težak.
Sve je počelo pre 5 god., kada je On, fizički napao mog supruga sa mojim dvogodišnjim sinom u naručju. Dete je plakalo satima. Teror se odomaćio u našem dvorištu, više ga nismo merili satima i danima već mesecima i godinama. On je sagradio vilu pored naše male porodične kuće, nabavio psa koji se savršeno uklapa sa njegovim zelenim travnjakom i njegovom porodicom iz kataloga.
Bio je 20 mart 2012., 5 rođendan mog sina, u tom trenutku sin mi je imao veoma težak oblik atopičnog dermatitisa koji je zahvatio gotovo celo njegovo telo, dete nije izlazilo iz kuće. Počeo je rođendan, dolaze nam drugari, našoj sreći nema kraja. Deca se bezbrižno igraju u dvorištu sa loptom. Moj sin se povratio, probudio, uživa, smeje se sa ostalom decom. U jednom trenutku lopta odlazi prema Njegovoj ogradi, Njegov uglađeni pas, trči prema ogradi i sumanuto skače prema lopti, deca ne prilaze, pas sa suprotne strane ograde je rotvajler i veoma je besan, dolazi On, sa svojom cenjenom suprugom, pomoću štapa uzima loptu sa našeg poseda i baca…mislili ste deci… deci koja čekaju svoju loptu…ne on baca loptu svom psu koji je u nekoliko sekundi raskidao na komade. Nema objašnjenja, on je Zao. Pitamo ga: “ Zašto ste to učinili“…“ Pa morao sam vidite kako je pas poludeo za loptom, na kraju krajeva ta lopta košta 10 din..“.
Koliko košta osmeh mog deteta pitam se ja…
Lopte u našem dvorištu više nema, trčanje dece je zabranjeno jer to smeta njihovom psu.
Mi živimo na selu, kao mladi bračni par poželeli smo da formiramo manje domaćinstvo. Nabavili smo 6 koka nosilja i jednog petla, da nam peva i greje dušu. Pitate se šta se desilo. Stigla nam je komunalna inspekcija i zabranila nam da držimo koke na selu, mislite da je to apsurd, e pa nije kad imate moćne prijatelje. Možete malo promeniti zakon i zabraniti ljudima da drže kokoške na selu. Dotična osoba je smatrala da koke proizvode muve, i da ona ne može da živi od muva…a petao, znate, ujutru kukuriče, i to remeti njihov savršeni san poltrona i ulizica. Platili smo i kaznu, zbog njihovih uticajnih veza, a naš san o petlu koji nas budi, će morati da pričeka.
Pitate se koje on…on je sve ono što je ova zemlja, Srbija, iznedrila proteklih desetak godina, on je bivši ministar, supruga mu je sudija, a deca po privatnim školama, on ima 5 stanova i luksuznu vikendicu sa velikim voznim parkom.
On je taj kojem je država omogućla da oseti dejstvo moći nad narodom. Mi smo, pred njima, svi građani drugog reda, naše postojanje je ništavno, naše porodice ne zaslužuju spokojan život, bez obzira čime se bavimo.
On ima pravo da upravlja našim životima i posedima jer mu je Država i sistem to omogućio.
Sve se nastavlja i dan danas, opisala sam samo nekoliko događaja iz naše svakodnevnice. Naše priče su se svele na objašnjenja o tome gde počinje zlo i gde se završava ljudska pohlepa.
Za početak razmišljamo da napustimo ovo mesto, ne mislim mesto gde trenutno živimo, već državu jer naša deca nisu zaslužila da žive u državi kojom upravljaju ljudi koji ne poštuju osnovu svakog društva, a tu je na prvom mestu porodica sa pravima deteta na slobodan psihičko, fizički razvoj bez torture.
Pitam Vas, zašto ostati? Možda zato što su nam se deca rodila u ovoj kući, možda zato što smo ovde za svakog od njih kada se rodilo posadili po jedno drvo, možda zato što imamo skladan brak i živimo sa puno ljubavi, možda zato što je ova mala kuća sve što imamo i što nas podseća na jednu davnu zamišljenu sreću u trenutku kada smo je kupili? Možda…
„On“ ima svoje ime prezime i možda upravo prolazi pored vas, i priča sa vašom decom, a vi ne znate ko je taj čovek…vreme je da saznate da ovakvih ljudi ima.
„On“ ima svoje ime i on je jedan od „Njih“, ja imam svoje ime i ja sam jedna od „Vas“.