Dugo sam ćutala. Dugo sam se pravila da neću da komentarišem, da neću da se izjašnjavam na društvenim mrežama, da mogu da sačekam da prođe. Ali ne prolazi… Ne znam ni kada, ni da li će proći.
Pravila sam se da je sasvim dovoljno što radim, što su mi studenti odgovorni i vredni kao nikad, što sam tu za svoju porodicu, što uživam u svom detetu, što brinem o starijima.
Pravila sam se da nema veze što sam ponovo počela da se svađam sa televizorom, da ne mogu da učinim ništa protiv toga što mi svakodnevno neko vređa inteligenciju, što se na mene i sve ostale neko dere, što me tretira kao maloumnika, što mi uskraćuje informacije od kojih meni (i svima ostalima) zavisi život, što me ubeđuju da živim u najbogatijoj zemlji sa najpametnijim vođom i najboljim zdravstvenim sistemom na svetu.
Da nije bitno što se šalju potpuno protivrečne poruke i izdaju naredbe koje se nalaze na dva potpuno suprotna kraja razuma. Pravila sam se da me se ne tiče, jer ja znam da mislim, a onom ko kao sunđer samo upija ono što mu se servira, ništa ne vredi što će neko reći istinu.
Pravila sam se, ali ne mogu više.
Svemogućem, Svevidećem, Sveznajućem su se, više kao dekoracija i alibi, priključili lekari koji, uz stručnost, imaju i taj kvalitet da podržavaju Najvećeg u istoriji. Lekari koji su vremenom počeli da kopiraju igrokaze jedinog moćnika, da nas oslovljavaju sa „braćo i sestre“, da viču i svu odgovornost svaljuju na narod. Lekari koji ne vide ništa sporno u zastrašujućim porukama kojima se bombarduju građani, koji nemaju ni jednu jedinu reč kritike na poteze koje povlači (nepostojeća) Vlada po nalogu onog jednog i jedinog. Lekare koji su spremni da ne progovore o nemogućim uslovima u kojima rade njihove kolege.
Da li je moguće da ćemo dozvoliti da nas „regrutuju“ u privremene bolnice u kojima važe vojnička a ne bolnička pravila, da se, pod plaštom kršenja izolacije, hapse i u Zabelu šalju devojke koje su podržale suprotnomisleće, da se privode novinari koji su se drznuli da objave nešto što narušava idiličnu sliku o najboljim bolnicama, da Crkva zabranjuje nastavniku Univerziteta u Beogradu da misli i govori, da nam onaj za koga ne važe nikakvi zakoni i nikakva pravila odbrusi da nećemo moći ni do prodavnice, ako on tako odluči?
Možda i hoćemo, ali ja bar moram da kažem, moram da zaurlam da se ne slažem, jer ću u suprotnom završiti baš kod one doktorke u „Lazi“ koja mi je saopštila da eto ima i onih koji nemaju kapacitet da obrade stres na pravi način (valjda sam neviđeno razmažena u poređenju s mojim pradedom koji je peške prešao Albaniju).
Eto, olakšah dušu.
Budite zdravi. Čuvajte sebe i svoje bližnje, jer teško da će vas neko drugi sačuvati. Volite se i izdržite!
Zorana Kozomarić, nastavnica Univerziteta umetnosti u Beogradu.
