PISMO NIKOLI: BROZ JE UTEMELjIO JASENOVAC

Ove redove ispisujem kao pitanje Srbima: kad će shvatiti da u svojoj istoriji od Broza nisu imali većeg krvnika?

Dragi Nikola,

Pišem ti ovaj pozdrav s ciljem da „razmeđimo“ i da se oko toga ne sporimo: Broz je utemeljio Jasenovac u dogovoru s Pavelićem i Hitlerom. I učinio je to, po nalogu angloameričkih demokrata i Vatikana (uz nadležni blagoslov Stepinca), upravnik logora bio je Vladimir Kupferštajn (poznatiji je pod prezimenom Bakarić), uz neposrednu podršku i nadzor Eduarda Kardelija i Ivana-Steve Krajačića, franjevce-izvođače (njih 1371!) predvodili su „fra Sotone“ Šarići, Gutići, Majstorovići (i ostali papski izaslanici i referenti s Kaptola). A sve te pazare „ovjerio“ načelnik štaba partizanske vojske Arso Jovanović („kapetan Arsa“) naredbom od 27. dec. 1941. da se komunistička vojska neće boriti ni protiv Nemaca ni protiv ustaša („njih će prognati saveznici“) i da su jedini njihovi neprijatelji četnici (i da za njihovo uništenje treba upotrebiti „sva moguća i nemoguća sredstva“), a oni, partizani, moraju čuvati snage za satiranje Srba kad im saveznici otvore put da preuzmu vlast.

S tim ciljem partizani su se, tokom jeseni 1941, po zapadnoj Srbiji „malo igrali revolucije“, izazvali Nemce da „uspostave formulu »1 = 100«“ tako što su u Ljuljacima (pobili pa posle) masakrirali manju sanitetsku jedinicu, izmislili Kadinjaču (da bi Broz „još jednu noć“ proveo u udobnom krevetu — sa svojom sekretaricom i to svojim glavama podmirio „Radnički bataljon“ upućen da praćkama zaustavi nemačku motorizovanu kolonu) i potom se preselili u NDH — da bi tamo, sa svojim saveznicima-ustašama, proređivali „zapadne Srbe“ i pripremali njihov definitivni izgon. U komunističkim projektima, naime, ti su Srbi bili označeni kao „okupatori“ i osuđeni na uništenje i sačuvano je mnoštvo svedočanstava o tome kako su to činili brozići i njihovi proleteri (oni su, recimo, na ustaše slali jedinice u kojima nije bilo nijednog Hrvata i unapred javljali da im se „pripremi doček“), pri čemu su njima tamo pre komandovali Randolf i njegov ćaća Vinston (Čerčil), a Broza vodali (kao Cigani mečku po vašarima) na šestosatnu audijenciju kod pape, ili na slikanje sa savezničkim komandantima po Italiji, ili na višemesečno sunčanje na Visu.

Svoje savezništvo s ustašama i Nemcima Broz je posvedočio više puta i od toga ovde pominjem tek pokoju pojedinost:

a) već početkom rata Broz je od Pavelića i Kominterne tražio da posreduju kod Hitlera da mu iz svojih zatvora oslobodi „proverene španske borce“ i da ih pošalje tamo gde će biti „najupotrebljiviji“;

b) ili kad je u vreme bitke na Neretvi (preko svojih „delegata“ Đilasa, Koče i Vl. Velebita) „upazario“ s Nemcima da ga puste „na drugu obalu“, da tamo satre 20.000 četnika (i ne zna se koliko hiljada nejači koja ih je pratila);

v) ili kad se („po pozivu“) od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944. pod njegovom zastavom našlo 80.000 narodnooslobodilačkih ustaša (s priznanjem svih njihovih činova i zasluga za klanje Srba), ali on odzivom nije bio zadovoljan pa je tokom jeseni 1944. ponovio poziv i onima ostalim (ne znam koliko mu ih se priključilo posle tog drugog poziva, ali valja verovati da mu nisu prišli samo oni koji su bili ili gluvi pa poziv nisu čuli ili glupi i u poziv nisu poverovali — pa se posle zaputili prema Blajburgu);

g) ili kad su se isti oni napred pomenuti „delegati“ dogovorili s Nemcima da se formira Sremski front i sačeka dok se nemačke trupe („grupa armija »E«“) s Bliskog istoka i Grčke ne izvuku do Austrije da tamo polože oružje pred „svojim“ zapadnim saveznicima. (Osim što je za to vreme utvrđivao vlast i „preuređivao“ Beli dvor, Broz je na Sremskom frontu postreljao makar 180.000 srpskih dečaka, a zaslužan je i za 15.000 ruskih vojnika koji su poginuli prilikom prelaska Dunava kod Batine jer je odbio predlog zapovednika ruskih trupa da prođe preko Srema, sprži tamošnje nemačke položaje i preko Drave uđe u Baranju.)

Kako vidimo, Broz se više „zalagao za Hitlera nego za Staljina“. I više za „ideju“ nego za istinu: njega su delegirale da sruši Srbiju i srpsko pravoslavlje „iste sile“ koje i Trockog i Lenjina dvadesetak godina ranije da sruše Rusiju i rusko pravoslavlje. I Broz je za vreme rata to uspešno činio i u Jasenovcu, i u Jadovnu, Nikola mnogo bolje zna kako je to činio po Dalmaciji i po ostrvima (i da su to tamo Brozovi partizani-ustaše vrlo uspešno činili i — „srbosjecima“), ostala su svedočanstva o „lijevim skretanjima“ po Hercegovini, kako su Petar Drapšin, Sava „Mizara“, Vlado Šegrt i družina bacali u jame one koji su izmakli ustašama, kako su decu „vrteli na ražnju“ i pripremali teren za ono što će Broz „posle oslobođenja“ produžiti u Srbiji i svugde gde je naišao i na jednog Srbina koji mu nije umeo metanisati. Izvesno je, samo zbog takvih pojedinosti, da mora ostati bez odjeka (da se ne kaže teža reč) navod Antuna Miletića da „istorija neće Brozu oprostiti što se nije poklonio jasenovačkim žrtvama“. Takav „prekor“ može se uputiti normalnim ljudima, ali do Broza ili Steve Krajačića takve poruke nikad nisu mogle „pronaći put“ jer su njihove reakcije na takve „izazove“ — sasvim predvidljive: otkrivanje „Kamenog cveta“ u Jasenovcu Krajačić je propratio pijanom psovkom i navodom da su „Hrvati tamo pobili premalo Srba“ (to sam prvi put čuo, pre pedesetak godina, od Stanka Koraća), a Broz je, prema mnogim svedočenjima, dobijao napade besnila kad god bi mu se pomenuo Jasenovac. I jasno je zašto je tako reagovao: Jasenovac je bio, pre svega, njegovo delo, njegove su ga jedinice štitile od prvog do poslednjeg dana (Nikola Demonja glavom je platio neshvatanje te važne pojedinosti), a posle toga „poravnale logor“ i pretvorile ga u (210 kvadratnih kilometara prostranu) turističku destinaciju, kao najveći srpski grad — pod zemljom.

Od Broza Srbi nisu imali većeg krvnika ne samo u HH veku nego možda ni u istoriji: mladi poručnik Isidor Levi odneo je iz Jasenovca u Gradišku spiskove poklanih na kojima je bilo više od milion imena, ozbiljni statističari (Dolfe Vogelnik, recimo) pominju i mnogo veće cifre i njih, najvećim delom, treba upisati i u Brozove zasluge, a one posleratne — jedino su njegove. A takvih je, najpre, 586.000 „narodnih neprijatelja“ za koje se Ranković pohvalio da je pobijeno od 1945–1951. godine, ali se ne zna da li u taj spisak ulazi onih 180.000 dece postreljane na Sremskom frontu, niti onih 55.000 bačenih u jame oko Foče tokom druge polovine maja i početkom avgusta 1945, niti onih pet ili šest stotina hiljada grobova koje treba tražiti u onih 215 „Lisičjih potoka“ preko kojih su kasnije napravljena šetališta, stadioni, parkirališta, stambeni blokovi (ili pošumljavane goleti kao, recimo, na nekom „Brdu mira“ kod Gornjeg Milanovca; ili one „crne tačke“ na drumovima izgrađenim preko masovnih grobnica; ili one jame nad kojima su postavljani stubovi dalekovoda — da neki radoznali speleolog ne bi otkrio kosti onih koji su pobegli od jama kod Foče, ali nisu od onih na Zlatiboru i drugde).

Svemu tome Broz je dodao i temeljitu destrukciju srpskoga etničkog prostora: na Ilindan 1944. središte srpske nemanjićke države „preselio u Makedoniju“ i neki patrijarsi i vladike to overili sopstvenim glavama (jer „Makedoncima“ nisu istovremeno priznali i „Crkvu“), odmah potom Crnoj Gori „darovana nacija“, Vojvodini i Kosmetu autonomija, Srbi u Hrvatskoj i Bosni (i Hercegovini) predati u nadležnost onima koji su ih pre toga četiri godine satirali i ostali ovlašćeni da to i dalje čine decenijama. A Srbija ostala svedena na Beogradski pašaluk i njoj kao staratelji nametnuti svi oni koji su je pre toga razarali, Broz za njihovog predvodnika nametnuo Hrvatsku kao najodanijeg Hitlerovog satelita, a posle im dodao i drugu fašističku sabraću (Slovence, Arnaute, Bugare, Mađare) prevodeći ih sve na stranu „zemalja-pobednica“ i upućujući ih na dalje razaranje onoga što je od Srbije ostalo.

Pomenute pojedinosti mogle bi se, makar do izvesne mere, označiti kao nerazumljive (da ne kažemo — misteriozne), pre svega po tome što se u mnogim dešavanjima ne nazire neka čvršća unutrašnja logika kakva se mora očekivati u svakom ozbiljnom sukobu zaraćenih strana. Ako su, naime, ustaše bili najodaniji fašistički saveznici, a komunisti „ratovali protiv fašizma“, teže će se razumeti njihova „savezništva“ i komunistička naredba da se izbegavaju sukobi s Nemcima, kao i to da se u svim prelomnim događajima sklapa („tajni“) sporazum s „neprijateljem“ i izneverava neposredni saveznik — kako je to Broz učinio i pred bitku na Neretvi i otvaranjem Sremskog fronta. Biće, međutim, mnogo izvesnije da se u svemu tome nalazi pre „trgovački aranžman“ nego misterija i na to ukazuju neke proste činjenice: Prvi svetski rat pripremljen je, tj. planiran, da se zaustavi svakoruki uspon Rusije i slomi rusko pravoslavlje, a Drugi rat — da se dovrši ono za šta se računalo da se Prvim moglo učiniti i bolje i da se, uzgred, uspostavi Jevrejska država. I u oba rata to je učinjeno tako što je na Rusiju „gurnuta“ Nemačka, a u Drugom ratu Broz poslat na Srbiju — da razori i nju i srpsko pravoslavlje (grčko, bugarsko i rumunsko pravoslavlje „branili su“ Fanar i nemačke dinastije Koburzi, Hoencolerni i Šlezvig-Holštajn-Sonderburg-Gliksburzi). I to činio u savezništvu s istim srpskim neprijateljima s kojima i u Prvom ratu, s tim što im je sad „dodao“ i srpske komuniste koje je upotrebio tamo gde nije imao ustaše ili njihovu (napred pomenutu) koljačku sabraću, kao u Hercegovini i Crnoj Gori, recimo. (A da je te ratove pripremala i njihovo izvođenje kontrolisala svetska finansijska oligarhija, neka pokaže jedan neobičan detalj: na „mirovnim pregovorima“ pripremljenim za svođenje računa o rezultatima Velikoga rata, na različitim stranama pregovaračkog stola, našla su se dva rođena brata Vartburg: ni jednom ni drugom nije bilo bitno čiju su krv pretakali u zlato.)

A o tome ko su bili Srbi i čime su zaduživali svetsku civilizaciju — najstariju i najčitkije pisanu srpsku krštenicu (one „manje čitljive“ pominjaćemo kasnije) ostavio nam je zapisničar iz vremena kad je Sin Božji bio dečak od 12 godina, ali njihov jezik svedoči da su se Srbi i pre toga vremena prostirali makar od Krita do Srednje Slovačke i od delte Dunava do delte Poa; kralj Milutin vladao i Dalmacijom i Hrvatskom, bio „gospodar cele primorske zemlje“ (Dalmacija i svi štokavski prostori bili su srpski do Brozovog vremena). A danas — Srbija je osuđena na to da bude „svedena na malu balkansku enklavu“. I to joj pretpisuje Klaus Kinkel, kao predstavnik one plitke pameti čiji su glasitiji nosioci Bizmark i Hitler koju su Englezi (s Amerikancima), kako rekosmo, dvaput upregli u svoje interese i gurnuli je na Rusiju. Time je Nemačka potvrdila da će za osnovu svoje nacionalne karakterologije pre izabrati bizmarkovski zločin nego herderovsku pamet, a po istoj liniji krenula je i u krađu srpskih kulturnih i civilizacijskih tekovina: Zagonetka podunavske civilizacije u Harmanovoj interpretaciji svodi se na „otkriće najstarije visoko razvijene kulture Evrope“, a nigde se ne primećuje da je ta kultura utemeljena u donjem Podunavlju, tj. na Helmu, tj. na Iliričkom poluostrvu, tj. tamo gde su se među „slovenskim“, tj. srpskim, plemenima našli Grci tokom osmog veka pre Hrista, krajem sedmog veka posle Hrista došli Bugari, tri veka kasnije Mađari, pedesetak godina posle njih Arnauti, što može jedino značiti da su za sve što je u (donjem) Podunavlju stvoreno tokom više prethodnih milenijuma mora biti upisano u „slovenske“, tj. srpske, tekovine. I za sve to vreme za Nemce se nije znalo ni u „Nemačkoj“, a kamoli u Podunavlju: 70 procenata svoga sadašnjeg državnog prostora Nemci su „osvojili“ tokom srednjeg veka zatirući Slovene počev od Alzasa i Bavarske na jugozapadu pa prema severoistoku i njihove su genocidne zločine uspeli preživeti tek poslednji Lužički Srbi. A ti su Nemci, valja se prisetiti, na Berlinskom kongresu (1878) „odlučili“ da su se Srbi „juče“ naselili po Balkanu i da oni, Nemci, imaju pravo da ih i tu zatru kao što su to činili sa Slovenima po celoj „svojoj“ današnjoj teritoriji. Kao proveren zločinački narod, prema onome kako se može razumeti i Herder, Nemci nisu imali vremena za uzlete duha i zato su se, prema nalazima drugih istraživača, i našli na začelju stvaranja moderne civilizacije.

A da bi se moglo dogoditi da se na počecima te civilizacije nalaze Srbi, svedoče mnogi, i stari i noviji, „zapisničari“ evropske prošlosti (Srba je među njima najmanje) otkrivajući srpske jezičke tragove od Indije i Kineskog zida do Islanda, a svemu se ishodište nalazi u onoj napred pomenutoj vinčanskoj, tj. „podunavskoj civilizaciji“, koja se posle raširila svuda po Evropi, pre 5.000 godina na ruskoj niziji zabeležila prve pretke današnjih Rusa (i Ukrajinaca). I oni u Indiju doneli svoj jezik. „Arijevski. Praslovenski, Sanskrt. Ili protosanskrt, ako hoćete“, tj. književni indijski jezik; i to se dogodilo „pre 3.500–3.400, tj. 1.500–1.400 godina pre naše ere. U Indiji je [taj jezik] naporima velikog Paninija uglačan u sanskrt pre otprilike 2.400 godina, blizu početka naše ere. A u Persiji-Iranu su arijevski jezici postali osnov skupine iranskih jezika, od kojih se najstariji datuju u drugo hiljaduleće pre naše ere. Sve se slaže“.

I sve ukazuje na to da nema „indoevropskih“, „indogermanskih“ , „indoiranskih“ jezika i da se „od Indije pa sve do Evrope pruža ista skupina jezika – arijevskih“. I da je „vreme da filolozi-jezikoslovci zavedu kod sebe red. Mi ćemo im, stručnjaci za DNK-genealogiju, pomoći“. Izdvojićemo ovde i još jednu pojedinost koja će izloženi red ideja pre potvrditi nego ga osporiti: „Glavnina obeju najviših kasti, indoevropske i dravidske, sastoji se iz predstavnika arijevske haplogrupe R1a. Njih ima do 72% u najvišoj indoevropskoj kasti i 29% u najvišoj dravidskoj kasti“, pri čemu „među Arijevcima pre 3.500 godina predaka savremenih Zapadnoevropljana nije bilo“ i o tome najbolje svedoči podatak da od 367 brahmana testiranih na haplogrupe nema nijednog nosioca zapadnoevropske haplogrupe R1b“. Ta činjenica može imati samo jedno značenje: Zapadnoevropljani mogu biti „Indoevropljani“ samo ako su „Istočnoindoevropljani“, tj. ako priznaju svoje slovenske (recimo odmah – protosrpske) korene. Na to ukazuju mnoge pojedinosti u zapadnoevropskim jezicima od Islanda do Krita i od istočnih nemačkih granica do Atlantika, pre svega po tome što u njima nalazimo najstarije „slovenske tragove“, neke nam je od njih naznačio Crnjanski u najstarijoj toponimiji britanskih ostrva. Druga je pojedinost — „druge vrste“: Hitler je „prisvojio »svastiku«“ kao arijevski simbol i opoganio je kao „kukasti krst“ iako se zna da se taj znak mogao naći jedino tamo gde i Sloveni, ali se ona među Germanima, tj. „zapadnim Evropljanima“ — ne može zamisliti.

I time, dragi moj Nikola, mi dolazimo do suštine svega onoga što uređuje srpsku sudbinu u poslednjih stotinak godina: vodeći svetski zlikovci Englezi (s Amerikancima), uz pomoć plitke nemačke pameti, pripremaju odlučni udar na rusko pravoslavlje, u Velikom ratu Srbi su im „pokvarili račun“, a u Drugom — postali su „pametniji“: poslali im komunistički ološ, četiri godine u savezu s ustašama i Nemcima satirali zapadne Srbe, a kad su im i „istočni“ i „zapadni“ saveznicci osigurali vlast — produžili da satiru i one ostale. O tome posebno svedoče dve pojedinosti:

Prva. Nemci priznaju da su pobili 300.000 Srba, Jevreja i Cigana, a za onaj „ostatak“ od preko dva miliona žrtava zaslužni su komunisti i njihovi domaći saveznici (Hrvati i njihovo „muslimansko cvijeće“, Mađari, Bugari, Arnauti).

Druga. Zajedno sa satiranjem Srba krenulo je, kako smo videli, i razaranje srpskoga etničkog prostora, pri čemu se, uzgred, iz Srba izrojilo mnogo malih koljačkih nacijica i nijedna od njih neće da govori srpski, a hoće da bleji »hrvatski«, »makedonski«, »bosanski«, »crnogorski« (u to bi društvo, kao najstariji od svih, mogao ući i bugarski), ali je i to nekima malo pa hoće da im dodaju i »vojvođanski«, »šopski«, »torlački« (pa „u sledećem vučenju“, valjda, i »sremski«, a odmah potom i »vinskosremski« i »svinjskosremski«).

I sve bi se to moglo razumeti ako kažemo da postoje i neka čudna stara svedočanstva da su iz srpskog (osim svih slovenskih jezika) nastali i rumunski, i grčki, i latinski, i nemački, i venetski talijanski, i kritski minojski, i etrurski, i sabinski, i retski, i pomalo iranski, i poviše indijski (setimo se makar sanskrta), ali je sve to bi[va]lo u vremenima kada se utemeljivala moderna „zapadna“ civilizacija i kad još nisu bile utemeljene zločinačke nacije koje danas „projektuju“ njeno svakoruko razaranje.

Danas i sve to može — za „narode“ koji su nastali „iz ništa“. I jedino ništa ugradili u temelje civilizacije čije razaranje pripremaju. Srbi takvima nikad nisu pripadali pa se i sad odlikuju jednom čudnom pojedinošću: oni danas čine 0,1 procenat svetske populacije, a među deset najznačajnijih ljudi u njenoj istoriji nalaze se — dva Srbina.

*

Da se u objašnjavanje takve nesrazmere ne bismo upuštali, vredi pomenuto i jednu ljudskiju pojedinost koja se s onom kinkelovskom ne može upoređivati, a ja je ovde prenosim iz jednoga svog ranijeg zapisa.

Protestantski pastor Fridrih Grizendorf, iz Everburga pored Osnabrika, održao je u maju 1945. propoved iz koje ističem neke neobičnije pojedinosti: „Nemci su izgubili rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje predvodnike… To je materijalna pobeda, ali među nama ima jedan narod koji je izvojevao drugačiju i mnogo lepšu pobedu, pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćšanske ljubavi. To su Srbi.“

To je pastor rekao imajući na umu ponašanje 5.000 srpskih oficira puštenih iz tamošnjeg logora, od kojih su Nemci očekivali osvetu (znajući za srpsku poslovicu »ko se ne osveti taj se ne posveti«). Kad je, međutim, video da ti „živi kosturi miluju njihovu decu i daju im bombone“, on je tek shvatio zašto je njihov „veliki pesnik Gete učio srpski jezik i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila »Srbija«… Takvu su pobedu mogli izvojevati samo Srbi, odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i na junačkim pesmama koje je naš Gete toliko voleo“. Zbog tih Grizendorfovih reči, kao i zbog onih koje je Gete izrekao o Srbima i Herder zapisao o Slovenima, ja ne mogu Nemce, iako su nad Srbima izvršili toliko nezapamćenih zločina, priključiti Dizraelijevim i Čerčilovim Englezima ili Vilsonovim i Klintonovim Amerikancima kao narodima-balegama iza kojih su narodi-brabonjci (Brozovi i Tuđmanovi Hrvati, Alijini i Cerićevi „Bošnjaci“, Tačijevi i Haradinajevi Arnauti, Radoslavovi Bugari (oni koji su, u vreme Topličkog ustanka, Turcima kao roblje, za zlato, prodali 8.000 srpskih devojčica od 7–10 godina), Hortijevi Mađari, Kučanovi i Janšini Slovenci) nastupali kao koljačka rulja za satiranje Srba.

Neka to ovde bude zabeleženo kao priznanje boljoj strani nemačke duše.

autor:Dragoljub Petrović

https://balkanskageopolitika.com/