Pismo ocu: Što te nema?

0
227

Što te nema?

Piše Ana Obradović

Danas sam kuvala paprike. Punjene. I par tikvica punjenih. Znaš da Milana ne voli paprike? Znam da i ti isto nisi voleo, ni paprike ni sarme, govorio si, jelo kao s mesom, a bezveze. Žalio si se uvek na količinu pirinča, koju je majka stavljala. „Trč’ trč pa meso“. Jebiga Mićo, takvo jelo, a majka je uvek bila štedljiva.

Devedesete smo zajedno preživeli… Devedesete su nam opet došle, ali ti ih na sreću nećeš gledati. Pravila sam i palačinke. I domaće kifle. E da, i to sam naučila odkad smo se zadnji put videli. I štrudle s makom. Milana seronja naravno ne vole štrudle s makom. Za nju sam morala posebno praviti, s višnjom i čokoladom. Ni to nije jela, govno malo. Uglavnom, setih te se, dok sam kuvala paprike. Znam da si ovde, da bi jeo u slalst. Uvek si hvalio moja jela i kako kuvam. Čak i ona koja nisi voleo.

Emilija je prohodala. Pre neki dan. Da je samo vidiš. Ove dve su u horu Srpskog narodnog pozorišta. Ponosni smo do neba. Pevaju na francuskom, italijanskom, nižu se opere, Karmen, Karmina, Toska… Tvoje unuke, tako male devojčice, a tako velike umetnice. A nema dede da ih vidi, da se ponosi, da priča po selu, da se posvađa sa babom, šta je važnije, škola ili muzika.

Kad mi nedostaješ, ja plačem. Pobegnem u kupatilo, ako su deca tu. A nedostaješ mi mnogo. Kad otvorim pivo, a ti znaš da ja vrlo često otvorim pivo. Rakije nemam. Sad pijem džin. Sunce ti jebem, ko engleskinja da sam. Nije loš džin, kad nemaš rakije. Ćaletove. Svejedno ubije melanholiju.

Da Vas podsetimo:  Solarna oluja mogla bi da pogodi Zemlju
Foto: Privatna arhiva, Pixabay

Nisi tu, a počinjem novo poglavlje.

NIkad nisam bila inženjer. Pokušavala sam, nije da nisam. Tražila, molila, pretila. Proklelo me nešto. Lepuškasta, šarmantna, i snalažljiva. Đavolu bi zlo prodala. I tako nastavljam. Komercijalu. NIsam sretna. Nisam ni nesretna. Pomirila sam se, da to što radim, da to i jesam. Da prihvatim. Da budem u miru sa svojim znanjima, i svojim željama. Haljine, štikle i osmeh. Širok. Nikome ne treba misleća Ana, Ana koja smišlja, projektuje, rešava probleme. Jebiga ćale, tako je kako je, skoro mi je četiri banke, a činilo se da što više učim, sve sam gluplja.

NIsam baš dobra žena. A ni majka. Nervozna sam, nadrndana, ne kuvam često, ne posvećujem porodici pažnju. Kao neki otac iz šezdesetih godina, razmišljam samo koliko ću zaraditi, da li svi imaju sve, da li će imati. Patike, čizme, brašno, meso…. Još svinju za ziminu nisam našla, a evo već je jesen. Zimnicu ne pravim, jer nemam kad i ne umem, a ona koju kupim ima ukus ko cvekla nekuvana, neoprana. Ma fuj. Majka više ne može, i ne očekujem, ali mi sve to nedostaje. A ja nemam vremena.

I tužna sam. Ko neka princeza u žalosti izgledam. Ali ne na zrnu graška. Više Ksena. Jer ja drukčije ne umem.

Nedostaješ mi tata. Samo da te čujem. Da te zagrlim. Da me izgrdiš. Bilo šta….

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime