Dragi predsedniče, dobio sam Vaše pismo pa kako red nalaže valja i da Vam odgovorim na njega.
Najpre, i ja sam izuzetno ponosan na Vas, kao i Vi na nas penzionere, što ste za “samo” četiri godine uspeli da izbavite Srbiju iz bede otimajući od bede! Jeste da i danas živim jednako bedno kao i juče ali ponosno bedno jer danas imam Vaše pismo, a juče nisam imao ručak i večeru baš kao što nemam ni danas ali imam pismo, rekoh, pa sam nekako sit svega!
Verujte, zanet čitanjem pisma nisam ni pogledao u kontejner prolazeći pored njega, nije to više za mene, nekako je pismo učinilo da se osetim kao nosilac “Albanske spomenice” a nosilac takvog znamenja nema prava da ga ukalja, kako delima tako i jelima, odnosno ostacima jela, mada su kontejneri bili krcati ostacima slavskih trpeza i moglo se tu probrati valjanog holesterola, ali to je za one kojima pismo još nije stiglo, koji bi preko hleba i pogaču, a neretko i koju neoglodanu kost ako psi nisu baš gladni i u čoporu pa uspemo nešto da im otmemo ispred njuške!
No, ti prokleti dani su za mnom, sad imam pismo, tapiju na život, “jevanđelje” po Aleku pa mogu da hodam po vodi…
Zaista mogu! Pukla je neka cev u kupatilu, podliva mesecima a nemam za majstora pa hodam po vodi, no to sad nije muka već biblijska scena jer, ponavljam, imam pismo!
Pismo s kojim mogu da odem u apoteku i uzmem sve što mi treba od lekova, pa i one koji mi ne trebaju ali kako sam četiri godine pio neke bajate s buvljaka valjda sad mogu da se počastim i popijem dve šake svakojakih, pa još i da zovem “turu” za sve u apoteci!
Imam šest dijagnoza ali imam i pismo- siguran sam da će mi već na sledećem pregledu reći da sam apsolutno zdrav, ko pismom odnešeno, što se ono kaže.
Verujem i da će biti sledećeg pregleda jer pismom skačem na listi čekanja za deset mesta najmanje, tako da mi ostaje još samo godinu i po i eto me sledećeg na redu za pregled i operaciju koja možda neće ni biti potrebna, to je za one bez pisma, oni još boluju od života, nesrećnici.
Žurim da pismom uključim struju koju su dušmani isključili zbog nekakvog duga, ali sad mogu samo da mi pljunu pod prozor, čim umesto njega stavim pismo da vetar više ne jurca kroz prastaru drvenariju…
Hteo sam da je zamenim još onomad ali si mi uzeo ono što si mi sad pismom i preplatio, tako da ću srediti čitav stan, pa čak i dečiju sobu u koju nisam ušao…
Izvini, teško mi je, sad ću da svijem pismo na grudi pa će proći…
Nisam u tu sobu ušao otkad su deca otišla u inostranstvo, a supruga umrla jer nikako po buvljacima nisam ispevao da nađem taj prokleti lek koji joj je toliko trebao…
Da je sirota živa sad bi se i ona radovala pismu, ali nažalost nije imala snage da sačeka još malo- umrla mi je na rukama dok sam plačući molio Hitnu pomoć da dođe ali im se nije žurilo kad su čuli koliko ima godina…
Nju ne mogu da vratim, a tako mi nedostaje, ali će se deca sad sigurno vratiti čim im javim da sam dobio pismo!
Pošteni su to, pametni i školovani ljudi, nisu uspeli da se snađu s tolikim znanjem ovde pa su pokušali tamo negde, ali sad imaju razloga da se vrate, sad će sve biti bolje, sad više ne moram da se plašim da ću umreti sam, u sobičku punom vode, na promaji, kraj praznog frižidera koji ioako ničemu ne služi otkad su mi isključili struju, no…
Obući ću ono najlepše odelo iz osamdesetih, još je kao novo, jedva da sam tri puta u njemu ulazio u kontejner, pa pravac aerodrom da sačekujem avione, iz nekog će izaći deca i potrčati mi u susret, siguran sam!
I unuci, blago deki! Imali su po pet godina kad su otišli, od suza i ne pamtim kako su izgledali, a sad su momčine već, čuli smo se dok mi je telefon još radio, nisam im rekao za baku, dovoljno je što je tog dana život stao za mene, zašto i njihovi da budu obojeni crnilom samoće, bede i isčekivanja da me komšije pronađu na podu, istom onom mestu gde sam je držao u naručju dok je pokušavala da mi obriše suze ali nije imala snage da podigne ruku do…
Hvala Bogu sve je to za mnon, sad imam pismo!
Pismo će promeniti sve!
Pismo će učiniti da sve bude kako je nekad bilo!
Svi ćemo ponovo biti zajedno u onoj sobi u koju nisam ušao otkad…
Nasmejani, zagrljeni, puni planova, vere, nadanja…
U našoj toploj sobici, ja ću ih čekati, na podu, u mraku, dok komšijama ne procuri voda što neprestano…pa ljutito uđu u stan i pronađu me gde čvrsto stiskam pismo da mi ga neko ne otme kao što su mi oteli sve što je život činilo vrednim življenja.
Kad deca i unuci dođu samo im ne govorite za baku i mene, molim Vas!
Recite da smo dobili pismo i nekud otišli puni života, nasmejani, držeći se za ruke…dok prokleti vetar nije istrgao pisma i odneo ih nekud…
Nekud gde smo postojali dok još nisi bio toliko ponosan na nas što smo bedom pomogli da Srbiju “izvučeš” iz bede…
Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com
Господину Александру Вучићу, 11000 Београд, Андрићев венац број 1
Предмет: Враћање писма захвалности
Поштовани Вучићу,
Како ми је пензија, без потребе и нужде, отимана без мог знања и сагласности, а сада у писму, које сам примио 21. новембра 2018. године у које ми зе захваљујете на мом стрпљењу, одговорности, поштовање и љубави према својој земљи. Шта мислите да отете пензије од око 800 милиона евра (мени лично 5000 евра) су спасили државу, не нису, већ су трошене на периферне ствари, брљање у градњи аутопутева, субвенционирање странцима радна места, а не нашим бизнисменима, крађа и криминал, надуване и нерентабилне инвестиције и беспотребно бацање пара у “бунар” звани привреда и спашавање оно што се не може спасити. За то време, држава је задужена, колико се зна, за још више од 12 милијарди евра, које ће враћати и наши чукун унуци. Да ли мислите да је неко толика будала да верује да је земља спашена са отетим пензијама од 800 милиона евра. Није Вучићу и то је бацање магле у очи покрадених пензионера и због тога не прихватам писмо захваљивања, то ми је испод части и савести. Разумео бих добру намеру, да сте у писму, навели како су утрошени новци од отетих пензија и када ћете вратити отетих пензија, а овако терате нас да то урадимо судским путем.
Паметније је било да је, уместо писма захвалности, која Србију коштају више од 15 милиона динара, тај новац уплаћен за потребе болесних и гладних деце.
С обзиром да се осећам, са овим Вашим лицемерним и још и страначки обојеним писмом захвалности, понижено, опљачкано и злоупотребљено као човек и поштен грађанин ове земље, а ради очисте савести, враћам Вам Ваше писмо.
С поздравом,