Pismo sa Kosova ili čekajući presudu

Ovih dana komentarišemo euforiju Albanaca i već zamišljamo to slavlje i doček nakon presude u Hagu, onako saterani u svoja sela i kuće. Isto će nam biti, možda i gore, ako ih, kojim čudom osude. Ovde Albanci Tačija već vide kao novog predsednika tzv. Kosova
Otac Trajko Vlajković je uroševački paroh. Sa 23 godine došao je sa nešto mlađom suprugom i najstarijom ćerkom da služi Gospodu i živi u gradu bez Srba – Uroševcu. Prvu liturgiju u Sabornom hramu Svetog cara Uroša, koja kao svoju slavu slavi praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, pamtiće dok je živ jer je, kako i sam kaže, u toj lepoti služio sam.

Godinama su živeli gotovo u potpunoj izolaciji – u međuvremenu im se rodilo još troje dece – i porta je bila njihov ceo svet. Ni u nju nisu mogli kada su hteli, već kada je najmanja gužva – pošto se crkva nalazi u strogom centru grada izbegavali su izlaženje iz kuće zbog eventualnog dobacivanja ili nečeg još goreg. Kada je došlo vreme da najstarije dete krene u školu, njegova supruga je sa mališanima otišla u 22 kilometra udaljen Klokot, rodno mesto oca Trajka, i od tada žive na relaciji Uroševac-Klokot.

Vratiću se ocu Trajku, samo da napravim osvrt na sve ono što se na Kosovu i Metohiji dešava. U stvari, danima razmišljam šta da napišem, a da bude novost. Mislim, tuku nas više od jednog veka različitim intenzitetom i snimci Nenada Raškovića, njegovih leđa, realnost su generacija Srba sa ovih prostora – njegove i rane onih pre njega svi zajedno nosimo, i pamtimo.

Pritisak je konstantan i niko od nas ne zna kako je to biti opušten, odnosno slobodno pričati svojim jezikom, slobodno se kretati. Niko od nas ne zna šta donosi noć, a šta dan, ko sledeći može biti vezan za drvo. Ako može policija, što ne može kome padne na pamet, pitamo se? Kad tuku, hapse i ruše po severu Kosova i Metohije šalju poruku svim Srbima – sve je to smišljen pritisak. On traje i ima hiljade lica. Ali, tako izgleda naš život u apsolutnoj neslobodi, i to, iz mog ugla, nije novost.

Stalno trpljenje

Nije neka senzacija i što se na sav zulum koji trpimo ćuti i ništa ne preduzima. Da ne nabrajam ko se sve, žargonski rečeno, pravi mrtav, već samo da još jednom ponovim da smo potpuno ostavljeni. Generacije Srba su se ovde rodile, živele, umrle, i svima je, manje-više, bilo slično. Mi samo delimo istu sudbinu.

Davno smo u sopstvenoj borbi za opstanak prešli nivo u kome neko može da nas ubedi da se problemi ove težine rešavaju pisanjem pisama ili saopštenja. Ni pažnju na to više ne obraćamo. „Opet hapse po Severu“ kažemo jedni drugima ili „Ruše kuće ljudima i niko ništa ne preduzima“. Nema tu neke posebne diskusije, odavno je sve jasno. Jer, kako god da okrenete, Srbi su i dalje sastavni deo institucija koje na terenu rade šta rade. O čemu dalje da pričamo? Zapušena nam usta, a ruke vezane.

Znate, toliko je ovde sve nenormalno, toliko za nas ponižavajuće, degradirajuće, toliko smo razočarani odnosom prema nama, i pritom ne mislim samo na ponašanje Albanaca, da ću završiti ovaj deo teksta rečima moje prijateljice, čiji osećaj za pravdu poštujem, a koja je još pre nekoliko godina rekla: „Ako se Kosovo i Metohija ikada vrate pod okrilje države Srbije, mi, Srbi odavde, treba da tražimo da se otcepimo od ostatka Srbije“. Toliko nas boli!

Gotovo svakodnevno svoj nivo trpljenja podižemo lestvicu više i posmatramo zvaničnu Prištinu, zvanični Beograd, njihove strane mentore iz nekog našeg ugla. On, otprilike, izgleda ovako.

Na severu Kosova i Metohije se ovog leta, pored rušenja kuća i restorana, hapšenja i prebijanja, odvijalo iskopavanje i ekshumacija posmrtnih ostataka na tri lokacije: u Maloj Kaludri i Jabuci kod Zubinog Potoka. Nije nepoznanica onima koji se bave ovim teškim i bolnim pitanjem da je moguće da na toj lokaciji postoji masovna grobnica. Kao što se zna da širom Kosova i Metohije postoje takva mesta, i to nije nikakva tajna. Pitanje je zašto je baš ta lokacija odabrana i zašto sada?

Možda zato što je bila na severu Kosova, pa nisu mogli ranije da priđu? Teško da je to odgovor. Ako nisu mogli oni, jesu pripadnici mirovnih misija. Jedino logično je da su tvorci projekta „države Kosovo“ to, da tako kažem, čuvali baš za ovakve dane. Zeleno svetlo za iskopavanje dali su oni, jer ko bi bez njihovog znanja i dozvole smeo krampom da udari. Tako se skreće pažnja sa svega što je Priština uradila i radi po severu Kosova, jer eto masovne grobnice. Tako pravdaju svoje štićenike, ali i sebe, jer su slepi i gluvi na stradanje Srba.

Čekanje pravde

Sve se to dešava u trenutku kada su te iste institucije u Prištini u totalnom haosu kome se ne nazire kraj, ali svedočimo kakvo jedinstvo pokazuju kada je progon Srba u pitanju. Na sve to, zvanični Beograd, pod zakletvom da put u EU nema alternativu, konstatovao je da je sve „deo sinhronizovanog pritiska na preostalo srpsko stanovništvo“, označivši Kurtija kao glavnog krivca – i to je to.

Da su barem nabrojali lokacije za koje se sumnja da su u njima Srbi i pitali kada će početi iskopavanje i ekshumacija njihovih posmrtnih ostataka, ili pitali kada će se otkriti identitet preko 300 tela koja se u specijalnim uslovima čuvaju u mrtvačnici u Prištini? Ništa od toga. (Ne želim da delim žrtve na naše i njihove. Dobro bi bilo da se sve otkrije i svaka porodica sazna istinu bez obzira koje je vere ili nacije. Da jednom prestane njihova agonija.)

Gotovo svakodnevno svoj nivo trpljenja podižemo lestvicu više

Već nekoliko godina nema nikakvog napretka, nikakvih sastanaka, razgovora po pitanju nestalih i kidnapovanih. (Osim kada zatreba kao u pomenutom slučaju.) To je skoro pa zabranjena tema kada su kidnapovani Srbi u pitanju, i mi to povezujemo sa suđenjem Hašimu Tačiju i ostalima. Svedoci smo ovih dana da su u Prištini već počeli sa odbrojavanjem do izricanja presude, sa pripremama za doček, ali i najavljenim protestima uoči 16. septembra. (Uf, treba i to preživeti.)

Lično ne očekujem da će biti proglašeni krivim, niko od njih. To jeste američki sud i sve je moguće, ali čak i da budu krivi po optužnici koja im se stavlja na teret biće kažnjeni – pitanje je i kakvom kaznom – za ubistva Albanaca i neznatan broj Srba. Srbi sa Kosova i Metohije od trenutka njihovog odvođenja u Hag nezadovoljni su optužnicom, jer smatramo da ne obuhvata sve što bi trebalo. (Zato nema otkopavanja i istraživanja grobnica za koje se sumnja da su u njima zakopani ubijeni Srbi. Da ne pominjem i pitam šta je sa trgovinom organima i Žutom kućom? Da verujemo da „pravedni“ i „demokratski“ Zapad o tome ništa ne zna?)

Ovih dana komentarišemo euforiju Albanaca i već zamišljamo to slavlje i doček, onako saterani u svoja sela i kuće. Isto će nam biti, možda i gore, ako ih, kojim čudom osude. Ovde Albanci Tačija već vide kao novog predsednika tzv. Kosova, a mi, Srbi, kao nekoga ko će da zakuca poslednji ekser u kovčeg koji nam je u Briselu pripremljen, jer on je jedan od potpisnika Briselskog sporazuma.

Doduše, nema šta mnogo da uradi. Možda da sve ovo do sada zaokruži integracijom zdravstva i prosvete u tzv. kosovski sistem, ali sada baš onako kako je dogovoreno – kroz Zajednicu srpskih opština. Eto „pobede“ Beogradu i možda, ali samo možda, neki novi klaster.

Njihovi mentori, koji nakon njegovog puštanja očekuju da sve to i uradi, takođe će biti zadovoljni, jer je dogovoreno sprovedeno. Parama koje će stići tzv. državi Kosovo, možda i dobijanjem statusa kandidata za pristupanje Evropskoj uniji, lako će ubediti Albance da je to bio mudar potez. Ima Zapad u svojim rukama uvek neku, figurativno rečeno, masovnu grobnicu koju izvuče kada zatreba.

Okupljanje u Uroševcu

Nas u ovoj priči nema. Nema ni naših prava, pravde, ničega. Mi pod svaku cenu odavde moramo nestati. Ko će da nam pomogne? Već čujemo kako iz ostatka Srbije poručuju: „Vi glasate za te što vas izdaju“ jer tako se najlakše opere savest, i nije to problem. Muka je što se to predstavlja tako da uvek ispadne da glasovima Srba sa KiM, onih koji ovde još uvek žive, pobedi ova ili ona partija, ovaj ili onaj predsednik. A nema nas ni koliko glasača jedne beogradske opštine, ali ako je tako lakše… Očigledno ti koji nas prozivaju nemaju u svom okruženju ništa što im ukazuje kako sve to oko glasanja izgleda, kod njih je, izgleda, sve slobodna volja – apsolutna demokratija.

Već nekoliko godina nema nikakvog napretka, nikakvih sastanaka, razgovora po pitanju nestalih i kidnapovanih Srba

Tako se odvija život u ovom našem vilajetu, sve je vezano direktno za nas i naš opstanak ovde a nemamo pravo ni glas da pustimo, ni ruku da podignemo da nas neko vidi. Ispred nas je planina.

Prošlog septembra svedočila sam situaciji gde se pristigli vernici iz Uroševca i okoline na praznik Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja zahvaljuju ocu Trajku što obilazi groblja, konkretno se radilo o groblju u Štimlju, i služi pomene. „Ode on tako na neko od zapuštenih srpskih grobalja u opštini Uroševca i služi pomen upokojenima, čita im imena na spomenicima. Neverovatan čovek, a to nama toliko znači“, objašnjava mi jedan od pristiglih vernika. Neka žena nudi mu 20 evra u znak zahvalnosti, jer je saznala da je pomen služio i njenim roditeljima, on odbija gotovo uvređen.

U Sabornu crkvu Svetog cara Uroša u Uroševcu raseljeni Srbi iz ove opštine dolaze organizovano 11. septembra na slavu crkve i 15. decembra kada se obeležava ktitorska slava. Okupljaju se raseljeni Srbi iz ove opštine i o drugim praznicima u crkvama u okolnim mestima, režu se slavski kolači i prenose na nove domaćine. Na primer, za Svetu Trojicu je lepo otići u selo Babljak. Na liturgije dolaze vernici i iz ostalih krajeva Srbije. To su organizovane grupe koje obilaze svetinje po Kosovu i Metohiji i Uroševac je sve češće na listi mnogih od njih.

„Supruga i ja, sa ćerkicom od osam meseci živeli smo u mraku 23 dana. Onda sam sebi rekao: služiš Bogu živome, a plašiš se! Čega? Tada smo podigli roletne, u dom nam je ušlo svetlo Gospodnje. I, ne samo u naš dom, već i u naša srca. I krenuo je život“, rekao je otac Trajko pre nekoliko godina medijima, a prisećajući se prvih dana po dolasku u Uroševac.

On je sa vernim narodom, i uz blagoslov Eparhije raško-prizrenske, očistio groblje u selu Nerodimlju u uroševačkoj opštini. U to selo, gde su nekada Nemanjići imali svoje letnjikovce i gde je vekovima rastao bor koji je posadio car Dušan, a odakle su Srbi proterani 1999. godine, srpska noga nije kročila 25 godina. Prvi korak povratka načinio je otac Trajko i njegovom zaslugom očišćena je i porta crkve posvećene Svetom Arhangelu Mihailu. U selu Talinovac obnovio je bogosluženje u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Za Svetog Iliju služi se liturgija i u selu Nekodim kod Uroševca.

Primer za ugled

Kako se podvig oca Trajka uklapa u ovo moje pismo? Kada bismo se svi barem 50 odsto ugledali na njega, verujem da bi nam bilo drugačije. Da i mi budemo spremni na rizik, da svemu pristupamo sa verom u Boga, da od, na prvi pogled, nemogućeg učinimo da bude moguće. Da kada krenemo da branimo pravdu i istinu budemo spremni na žrtvu, i do kraja odlučni. Kada postoji takva volja, hrabrost i odlučnost, onda rezultat mora doći – onda je sve moguće i tada i oni neverni počinju da veruju. Otac Trajko i svi koji su uključeni u realizaciju njegovih inicijativa rizikuju i svoje živote, ali šta je život ako braniš svoje dostojanstveno, svoj kućni prag i veru.

Zahvaljujući ocu Trajku i crkva Svetog Ilije u Kačaniku sija novim sjajem, jer je sve oko nje očišćeno, sređeno i njoj se poje liturgija. Ove godine je na praznik Svetog Ilije na kupoli postavljen nov krst. U svemu što ovaj skromni čovek radi ima pomoć vernika iz različitih krajeva Kosova i Metohije.

Ne tako davno, pre pet-šest godina, predsednik Srbije je govoreći o „borbi“ za Kosovo i Metohiju rekao da će se država boriti čvrsto i snažno da zaštiti interese i prava srpskog naroda, ali da za Srbiju nema srećnog kraja i da kakvo god rešenje bude Beograd ne može da bude naročito zadovoljan.

„Šta da radim? Da ih lažem da ćemo da dobijemo izlaz kod Valone, a da ćemo u Elbasanu ne znam šta da radimo… Da će u Kačaniku da dočekuju srpsku reprezentaciju kada nešto postigne“, govorio je, između ostalog, tada predsednik Srbije.

E, zbog takvog odnosa prema Kosovu i Metohiji evo gde smo danas, a Evropska unija nikad dalje, i pre će se raspasti nego što će doći do proširenja. „Da smo barem išli pravim putem, držali do sebe, barem bismo sačuvali dostojanstvo, ovako samo gutamo poniženje za poniženjem“, reče skoro moja drugarica.

Elem, Bogu hvala, krst je na crkvi Svetog Ilije u Kačaniku postavljen, u njoj se poje liturgija, a na nama je da verujemo i radimo svako onoliko koliko može – da sledimo primer ljudi kakav je otac Trajko – pa ko zna, možda i jednom dočekamo naše sportiste baš u Kačaniku. Ne zaboravite: Šta je čoveku nemoguće, Bogu je moguće!

autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?“ Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard