Pismo sa Kosova ili čekajući srpsku vojsku

Iz porte manastira Svetog Dimitrija u Sušici pruža se odličan pogled na Široko polje, na najveću ravnicu Kosova i Metohije. Sve je kao na dlanu, i ne zna se u kom godišnjem dobu je pogled lepši. To je, u stvari, više od pogleda.  U njemu se ogleda najvažniji deo naše istorije, jer na toj ravnici su Sveti knez Lazar i srpska vojska svojom žrtvom odredili put svakom Srbinu, zauvek. Sve mimo tog puta je bezdan. Više od šest vekova posle Kosovskog boja to je jasnije nego ikada, jer se i danas na Kosovu brani Srbija. Svi koji na Srbe kidišu: oni koji nas ovde progone i lažima pokušavaju da otimu naše svetinje na Kosovu i Metohiji, svi koji ćute a moraju da grme i brane ono što su nam preci u amanet ostavili, oni koji govore da na Kosovu nemamo ništa, i svi drugi znani i neznani ne rade ništa drugo nego se bore protiv tog oku nevidljivog puta. Sruše li njega u svesti Srbina, pobedili su – to je prosta računica.

Kada iz pomenute svetinje posmatrate to ravno polje, na njemu ne primećujete kuće i ostale građevine, bilo da su srpske ili albanske. Vidite samo zemlju koja je večna, neprolazna, koja nema rok trajajanja. Uz dubok uzdah, ponosni, još jednom u sebi ponovite da je to vaše. To su teškom mukom čuvali naši preci. Čuvamo i mi danas kako znamo i umemo, i, ako Bog da, čuvaće i oni koji dolaze posle nas. Bila je to njihova, jeste naša, i biće žrtva budućih generacija, jer samo se tako Kosovo može braniti i odbraniti – trpljenjem do oslobođenja. Ko nije spreman na tu žrtvu, na Kosovu nema šta da traži. Ni pojedinac, ni onaj ko predstavlja državu.

Nekolicina nas stoji u porti i gleda u polje o kome pišem. „Sunčan dan, pogledajte kako se jasno vidi planina Goleš. Pogledajte Široko polje”, kaže moja prijateljica. Prolazi mi glavom misao da je u blizini pomenute planine civilni aerodrom Slatina, odnosno vojni aerodrom. Tu je bila kasarna srpske vojske na koju su NATO bombe pale u prvim minutima bombardovanja 24. marta 1999. godine.

„Uzeli  ga”, dodaje uz uzdah meštanin Sušice. (Nekoliko njih iz pomenutog sela isto su došli da upale sveće i pridružili nam se u porti.) „Uzeli ga na kredit. Vratićemo ga sa kamatom”, reče mu neko iz našeg društva. „Gledaćemo odavde, ako Bog da, kako na Slatinu sleću padobranci Vojske Srbije”, nastavlja svoju priču moja prijateljica, i dalje zagledna u Goleš planinu.

Praznik je, Vavedenje Presvete Bogorodice. Zbog epidemiološke situacije, a po odluci Eparhije raško-prizrenske, većih okupljanja vernika u manastirama nema. Nije bilo ni organizovane ispovesti vernika uoči praznika, mada smo to očekivali jer je Božićni post. Otišli smo da se poklonimo Svetom Dimitriju, da upalimo sveće. Dok one gore, razgovaramo.

„Eeee, da li ćemo to da dočekamo?”, pita Sušičanin.

Želeći da ga ohrabri, da ohrabri sve nas, jer seta nam na licu posle njegovih reči, prijateljica nastavlja: „Hoćemo, hoćemo, možda i brže nego što mislimo. Šta je čoveku nemoguće, Bogu je moguće. I ne samo da ćemo da ga vratimo, nego ćemo u oslobođenom Carigradu i liturgiju u Svetoj Sofiji sa slušamo”.

Niko od nas ne reaguje sa čuđenjem na njene reči, dopalo nam se što je i to pomenula. Prijatelj počinje priču o crkvi Svete Mudrosti, o njenoj veličini, lepoti, veličanstvenoj kupoli. Ponudio je i prevoz do Carigrada, preko Grčke. Dok priča gde ćemo da svratimo, gde da prenoćimo, moja prijateljica Sušičanima govori o proročanstvu oca Pajsija, o tome kako je on govorio o sukobu između Grčke i Turske, kako će se umešati Rusi i osloboditi Carigrad. Kako se već dosta toga iz tog proročanstva dešava. „Još ćemo ruski čaj na Bosforu da pijemo, jer veliki je Bog”, kaže ona.

U naš razgovor umeša se starija gospođa i reče: „Slušam, lepo pričate. Čula sam i da neke pite pominjete kada dođe naša vojska, da spremamo doček. Za daleke puteve nisam, ali za pitu mogu da pomognem”.  „Ma šta pite, ima pečenje da spremim. Bure rakije ću da otvorim. Neću da žalim, samo da to dočekam ”, reče neko od starijih Sušičana.

Tako se iz Carigrada vratismo na Kosovo i Metohiju. „Čujete li vi o čemu pričamo”, reče neko, i dobi odgovor: „Bolje o ovome da pričamo, nego o koroni”. Složismo se da je bolje.

Razgovor o kome pišem nije dugo trajao. Međusobno se ne poznajemo dobro (tu mislim na ljude koje smo sreli u porti, a iz Sušice su). Stojimo u zavetrini manastirskog zida, u krugu, udaljeni jedni od drugih i na oprezu jer može da naiđe policija, pošto su okupljanja zbog epidemije zabranjena. Zastali smo nakratko da, dok sveće gore, uživamo u pogledu i svi smo različitog životnog doba, a oko svega se složismo.

Pusta želja za slobodom govori iz nas, nema drugog objašnjenja. Kao svi porobljeni ljudi i mi trpimo i maštamo o danu oslobođenja. To je želja onog dela tela koji smo svesno žrtvovali jer smo ostali da svedočimo srpsko stradanje na Kosovu i Metohiji, onaj deo koji bi da pravdu vidi za svog života – to je srce. Bez njega se otadžbina ne brani, i daće Bog da jednom takvu vlast i ovde i u Beogradu dočekamo. Na nama je da izdržimo do tada, pa i uz ovakve priče.

*Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard