Pismo sa Kosova ili o Srbima iz Sredačke župe

0
362

Da bismo pobedili i sačuvali sebe i svoje postojanje mora se nekada ići i težim putem, onim kojim se ređe ide, ali koji te čini onim što jesi. To se parama ne kupuje

Uske i strme ulice u Gornjem Selu kod Prizrena, sa kamenim kućama koje su stare više od 150 godina, ostavljaju bez teksta svakog ko prvi put korača njima. Svesni te neverovatne lepote su i preostali Srbi u selu – njih sedmoro – samo što oni svakog dana njima prolaze i ta čarobna slika deo je njihovog svakodnevnog života. Zato na naše reakcije i komentare kroz osmeh govore: „Jeste, lepo je“.

„Na mestu gde je crkva Svetog Đorđa, dolazio je car Dušan. Voleo je da odmara u Gornjem Selu i da uživa pored Bistrice – da peca i lovi u okolnim brdima. Zato je i crkvu baš na tom mestu – gde je bila njegova koliba – sagradio u 14. veku. Meni je tako pričao deda, a njemu njegovi preci. Drvo pored crkve je lipa, prečnika 2,8 metara i ne znam tačno koliko ima godina. Moj ujak kaže više od 300“, ispričala mi je Ljiljana Stojanović, rođena Veljković, koja sada sa porodicom živi u Štrpcu. U Gornjem Selu joj živi majka Sevdalinka, pa često dođe da je obiđe. Selo koje pominjem nalazi se na Šar planini.

Jedan od najlepših krajeva Kosova i Metohije je Bistrička klisura, odnosno put koji iz Prizrena vodi ka Brezovici i Štrpcu. Na četiri kilometara od Prizrena je manastir Sveti Arhangeli, i onda slede naseljena mesta – Rečani, Sredska, Mušnikovo, pa sve do Gornjeg Sela koje je poslednje mesto u Sredačkoj župi. Odatle se planinskim prevojem Prevalac penjete ka Brezovici, odnosno ulazite u Sirinićku župu.

Lepota Sredačke župe

Cela Sredačka župa je u brdima, okružena rekama, potocima, neverovatnom vegetacijom, i ne zna se u kojem godišnjem dobu je lepša. Zato nije čudo što je car Dušan baš taj deo Srbije odabrao za svoj dom, a pomenuti manastir za mesto gde će biti sahranjen. Gornje Selo se prvi put pominje u njegovoj Arhangelskoj hrisovulji 1348. godine, ali i ostala planinska sela poput Mušnikova, Drajčića, zaseoci sela Sredska. To su mesta sa kamenim kućama i visokim kamenim zidovima oko njih, drvenim kapijama, kaldrmom, potocima koji presecaju uske ulice, i taj deo Kosova i Metohije čine potpuno drugačijim ne samo od ostalih mesta u pokrajini, već u celoj Srbiji. Ima i kuća novijeg datuma, ali mnogo toga u tim selima nije nedavno sagrađeno pa da podseća kako je nekada bilo – sve je autentično.

Mesta koja sam pomenula poznata su po pečalbarima, odnosno Srbima koji su odlazili u inostranstvo da rade. Kuće koje su tada mogli da prave, u tim planinskim uslovima, bile su od kamena, i eno ih i danas stoje u selima Sredačke župe. Svi su se oni vratili uoči početka Prvog svetskog rata, i alat kojim su radili najteže poslove širom sveta zamenili su oružjem. „Našu kuću od kamena pravio je deda moga muža koji je radio u Americi – on je bio pečalbar. Njegova dva brata ostala su u selu. Svi su živeli u jednoj kući, pod istim krovom. Pričao mi je svekar da se njegov otac u Gornje Selo vratio 1912. godine“, rekla mi je Sevdalinka Sevda Veljković, koja je u osmoj deceniji života.

Da Vas podsetimo:  Vladika Teodosije upozorio na „agresivan“ pritisak i negativnu medijsku kampanju protiv SPC i Dečana

Vanredno lepu sliku kanjona Bistrice, nažalost, kvare nove i ogromne građevine Albanaca koje nose različita imena poput White house, na primer. Jedan deo njih izgrađen je na imanjima Srba, posebno iz sela Sredska, koja su prodavali u bescenje. Uglavnom su to bile bašte od nekoliko ari na samoj obali Bistrice – pored magistarlnog puta – ali Albancima je i to dovoljno da zidaju moderne objekte. O tome koliko kvare kompletnu sliku kanjona ne treba ni govoriti, ali vratiću se pričom u Gornje Selo da objasnim zašto je specifičnije u odnosu na druga mesta u Sredskoj.

Gornje Selo čine Gornja i Donja mahala. Gornja mahala ima 40 kuća i sve su srpske, dok u Donjoj ima 80 srpskih kuća i, pored Srba, u njoj žive i muslimani. Izdvajam ovo selo jer u njemu Srbi ne prodaju imanja. Njihove kuće i kapije zaključane su lancima i katancima, mnoge i propadaju, ali na prodaju nisu. Jedna od tih kuća je u vlasništvu sudije Ljubomira Vučkovića, koji je živeo i radio u Prištini i koji iz bezbednosnih razloga ne dolazi na Kosovo i Metohiju, ali svoje imanje čuva. Cela Sredačka župa poznata je po velikom broju visoko obrazovanih ljudi. Jedan od njih je i pokojni Jordan Nikolić iz Mušnikova, poznati interpretator starih narodnih pesama sa KiM, posebno iz Sredačke župe.

„Ova nova kuća u selu je srpska. Sagradio je prof. dr Sima Tomić, na svojoj dedovini. On je profesor na prištinskom Medicinskom fakultetu trenutno izmeštenom u Kosovskoj Mitrovici i ugledni kardiolog. Čuli smo da hoće i ordinaciju da otvori, ali videćemo“, kaže Ljiljana. Njegova kuća je u blizini crkve, nedaleko od reke Bistrice.

Gospođa Sevda kaže da nema pritiska da prodaju imanja. „Možda misle da ćemo mi stari da umremo za koju godinu, mladih nema i ništa se ne radi da se vrate, pa se nadaju da će džaba da im ostane. Ko će znati njihovu politiku, i šta im se po glavi mota“, kaže ona.

Da Vas podsetimo:  Hoće li Zdravko Krivokapić izdati Srpsku Pravoslavnu Crkvu?

Sredačka župa je, osim po nabrojanom, specifična i po stanovništvu koje u njoj živi, odnosno imovina je dobrim delom u vlasništvu Srba i muslimana. Za Srbe iz tog dela  Kosova i Metohije muslimani koje pominjem su Srbi koji su prešli u islam. „Posle Ustava iz 1974. godine većina njih je počela da se izjašnjava kao Albanci. Čak su i decu ispisivali iz srpskih škola i upisivali u albanske. Bilo je svađe među njima oko toga, ali pisali su se Albancima sve do devedesetih godina prošlog veka kada su postali Bošnjaci. Sada se tako izjašnjavaju, a za nas su bili i ostali muslimani. Oni se međusobno zovu našinci“, ispričao mi je Dragi Petrović iz Mušnikova.

Ni od jednog Srbina u Sredačkoj župi nisam čula da su se ti muslimani prema njima 1999. godine dobro poneli, naprotiv. Gospođa Sevda kaže da sumnjaju da su srpske kuće  u Gornjem Selu po povlačenju srpske vojske i policije oni palili. Zato ona od povratka u selo 2001. godine ni kod koga od njih ne ide.

Srbi se u Gornjem Selu okupljaju svakog Đurđevdana kada je seoska i hramovna slava. Ove godine je njih 40 bilo na liturgiji jer su na snazi mere zaštite od koronavrusa, inače dolazi i po nekoliko autobusa. Nepisano pravilo je da svake godine imaju dva kolačara – po jednog iz Donje i Gornje mahale. Tog dana dolaze sa porodicama Srbi čiji su očevi ili čak dede otišli iz sela, ali još uvek imaju imanja i prenose mlađim generacijama da to čuvaju.

„Tri sata sam ovog Đurđevdana sedeo u dvorištu svoje kuće u Gornjoj mahali. Samo sedeo i uživao u lepoti.  Reč nisam progovorio, jer vi ne znate kakva je to priroda, tišina, kako je sve čisto i sve je srpsko – naše“, rekao mi je Slaviša Nikolić koji već decenijama živi u Gračanici, a čiji je otac rođen u Gornjem Selu. On ima odraslu decu, ali i oni kažu da je njihovo selo u Sredačkoj župi i raduju se svakom odlasku tamo.

Stopama cara Dušana

Poslednjih nedelja aktuelna je priča o ugroženosti naših manastira i ona je potpuno na mestu – njome se bave mnogo učeniji ljudi od mene. Gornje Selo, odnosno Sredačku župu, pominjem jer smatram da se i o tim delovima pokrajine mora pokrenuti priča, i raditi na tome da se sve srpsko i u njima sačuva. Niko bolje ne priča priču o našem postojanju na ovim prostorima kroz vekove od crkava koje su iz 13. i 14. veka, a krase taj deo Metohije. U Bogoševcu, zaseoku sela Sredska, nalazi se crkva Svetog Nikole iz 13. veka i najstarija je crkva u tom kraju. Ona svedoči da su Srbi u Sredačkoj župi živeli i pre njihovog pominjanja u hrisovulji cara Dušana iz 1348. godine.

Da Vas podsetimo:  Smilčić – selo plodne zemlje, vrednih ljudi i brojnih prezimena

Za početak brige o tom i sličnim krajevima na Kosovu i Metohiji mogle bi se organizovati posete ljudi iz ostatka Srbije, ali i šire. Već ima organizovanih dolazaka kojima se obilaze pojedina sela i manastiri, pa bi i Sredačka župa mogla češće da se nađe na mapi. Prazne i zaključane kuće mogle bi se, posle nekog sporazumom sa njihovim vlasnicima, koristiti za prenoćište.  Možda bi to bio prvi korak ka eventualnom povratku mlađih ljudi na svoja imanja jer ih decenijama, a posebno od 1999. godine, u tome sputava i nemogućnost zaposlenja. Treba tim ljudima dati nadu, ovako sve propada. Ako narod generacijama čuva to naše mesto pod Suncem, mora i država da im pomogne u tome.

Nedaleko od Gornjeg Sela je mesto koje oni zovu Šartice. Tu su srpska imanja, odnosno njihove bašte i voćnjaci, i kažu da ko to nije video ne zna šta je lepo. Oni su tu odlazili na izlete, a ime je dobilo po istoimenoj reci koja prolazi tik uz njihova imanja. Takvih je predela u Sredačkoj župi mnogo i oni moraju ostati naši. Zamislite samo osećaj da koračate ulicama kojima je hodao car Dušan. Celo Kosovo i Metohija su u stopama Nemanjića i moramo svi da damo svoj doprinos kako bi ga odbranili.

Običan narod  da dolazi u posetu. Svako u godini može nekoliko dana da izdvoji. Država i njene nadležne institucije da kroz papire štite svoju baštinu, da organizuju naučne skupove u zemlji i inostranstvu na kojima će govoriti kompetentni ljudi, da se štampaju knjige i brošure na različitim jezicima i da one budu u svim našim ambasadama. Da branimo svoje od onih koji svim silama pokušavaju da izbrišu naše postojanje na ovim prostorima kroz vekove. Oni imaju plan da sve otmu, poruše, izgrade novo i kažu da je njihovo već stotinama godina – da ne kažem 3.000. Mi kroz građevine, od manastira i crkava do običnih kuća, već imamo dokaze.

Možda sve ovo o čemu pišem nije pametno, možda me je ponela lepota koju iznova pronalazim u selima Sredačke župe, ali najlakše je ne raditi ništa. Da bismo pobedili i sačuvali sebe i svoje postojanje mora se nekada ići i težim putem, onim kojim se ređe ide, ali koji te čini onim što jesi. To se parama ne kupuje, i zato dođite u krajeve koje sam pomenula i garantujem vam neverovatan osećaj ponosa što taj deo sveta pripada Srbiji.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

BONUS VIDEO:

Izvor: Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime