Većina Albanaca je počela da se osvešćuje poslednjih godina. Ogorčeni su na predstavnike vlasti, posebno na one koje su do juče smatrali svojim ratnim herojima
U ove dane kada se bližimo datumu zvaničnog završetka bombardovanja, odnosno potpisivanja Kumanovskog sporazuma, setih se reči novinara iz Australije – barem se tako predstavljao – koji je u julu 1999. godine razgovarajući sa grupom Srba rekao da moramo da budemo strpljivi, da čekamo da se Rusija oporavi, da je sukob velikih sila počeo na Balkanu i da Amerika ide dalje u svojim planovima.
Govrili smo stranim novinarima, u tim prvim mesecima okupacije, o višedeceniskoj torturi Albanaca pokušavajući da im objasnimo da je sve namešteno, da je Račak montiran, da se oko Kosova i Metohije toliko laže da to prelazi granice razuma, ali su mnogi od njih izgovarali ime Slobodana Miloševića označavajući ga kao jedinog krivca za sve. Preplašeni, potpuno ostavljeni na milost i nemilost Albancima –i ne samo njima već i Kforu koji ih u mnogim zlodelima nije sprečavao, niti hapsio, pa ih je narod smatrao saučesnicima – bez poverenja u bilo koga i bilo šta, uporno smo stranim novinarima ponavljali istinu o Kosovu i Metohiji.
(Kada se samo setim tog vremena. Trpite neviđeni pritisak, otvorenu i dozvoljenu mržnju Albanaca, gde vaš život ne vredi ništa jer ste Srbin, i sve to pravdaju time da je u Beogradu Milošević. Isto su govorili predstavnici Unmika i Kfora. Ovih dana se setih da bi bilo dobro ponovo sresti nekog od tih novinara, posebno Australijanca sa početka teksta.)
Komentarisali smo njihove reči, ali nismo dozvolili da ništa od toga što smo čuli utiče na odluku o tome da li ćemo otići ili ostati na KiM. Rukovodili smo se drugim stvarima, i, iskreno, trpeli nepravdu sa saznanjem da nam Rusija nije pomogla. Priča o njenom oporavku, tada, delovala nam je kao naučna fantastika. Elem, u toj prvoj godini pakla nekako se opstalo. Od tada su prošle 23 godine.
Promene bez promena
Posle petooktobarskih promena u Beogradu ništa se nije promenilo kada je naš život na Kosovu i Metohiji u pitanju. Stradali smo i dalje, čak i deca. Dogodio nam se novi pogrom, a stranci koje smo sretali znali su da kažu da je još uvek sve posledica vlasti Slobodana Miloševića. Za sva zlodela koja su nam Albanci učinili pre, ali i pred očima međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, onda kada se otkrila istina o takozvanoj Žutoj kući a Milošević više nije bio među živima , nagradili su ih državom.
Onda je usledilo potpisivanje Briselskog sporazuma i postalo nam je još teže. Osetili smo da država Srbija nije na našoj strani već negde između, odnosno da balansira između nas i zahteva koje joj postavljaju u Briselu, ali se nekako sve uvek završavalo na našu štetu. Čim pomenu otvaranje nekog poglavlja, odmah znamo da su napravili neki ustupak vezan za Kosovo i Metohiju i uvek glasno prokomentarišemo te njihove hvalospeve pitanjem: „Šta li su sada dali?“
Praštajte, sve što gore napisah već znate. Zato sam i sve nabacala u želji da samo ukratko pomenem taj naš put opstanka. Jun je poseban mesec u godini za Srbe sa Kosova i Metohije, jer tada je naša višedecenijska patnja doživela kulminaciju. Tada je laž pobedila istinu, nepravda pravdu, i životi svih nas krenuli su protiv naše volje jednim drugačijim tokom menjajući nas iz korena.
Teško je, ali opstajemo
Za sve to vreme – pomenute 23 godine – narod je odlazio sa Kosova i Metohije. Neko je otišao a ništa prodao nije, neko za male pare, neko za milione. Najmanje je ovih poslednjih, ali se oni najlakše vide po ostatku Srbije i priča se šta se priča. I to nam je krst koji nosimo. Taj proces i dalje traje, ali sva odgovornost za odlazak Srba sa ovih prostora po potpisivanju Briselskog sporazuma leži na državi Srbiji, i tu je tačka.
Politiku zvaničnog Beograda da zbog puta u Evropsku uniju žrtvuje sopstveni narod, pa i teritoriju pričama da na KiM nemamo ništa, teže je trpeti od one koju vode Albanci i njihovi mentori – i to stalno ponavljam. Ona ubija u jednom drugom smislu. O tome ko sa nama poslednjih godina upravlja, ko se pita za sve što se Srba tiče saznaće se jednom i shvatićete koliko smo, posle svega što smo preživeli, uradili i žrtvovali, obespravljeni, pa i osramoćeni ako hoćete, od strane sopstvene države. I, mnogo je to teško – šta drugo da kažem – ali još smo tu.
Ima Srba u Goraždevcu, odnosno opštini Peć. Ima Srba u Drenici, opštinama Istok, Klina, Vučitrn, Prizren, da ne pominjem Štrpce, Kosovsko pomoravlje, centralni deo KiM, sever pokrajine. Posle 23 godine mogu da naglasim da plan da Albanci proteraju sve Srbe sa Kosova i Metohije nije uspeo. Nije sve gotovo, mogu preko noći da krenu na nas – mi sa tim rizikom živimo – ali do sada uspeli nisu.
Nismo mi heroji. Ne treba niko da nas slavi, veliča. Mi smo svoji na svome, ljudi koji u ovom zlom vremenu pokušavaju da očuvaju ono što imaju, u svoje i u ime države Srbije. Borimo se za goli život, pa, sada, ko pomogao, ko odmogao – Gospod je tu da sudi. Mi smo na strani pravde i istine i zato smo zahvalni Bogu na snazi koju nam je dao.
Gde su Albanci?
A gde su Albanci? Za ove 23 godine svako smo zlo od njih videli. Sve im je bilo dozvoljeno, sve. Zato su, znajući kako su do svega došli, ko im je i kako pomogao, štitio svih ovih decenija, ubedili sebe da su miljenici Amerike. Moram da priznam da jedan manji deo njih, iz većih gradskih sredina, nije delio mišljenje većine, i zato su ispaštali. Poznajem Prištevce koji se nisu snašli sa pridošlicama iz ruralnih sredina i koji su otvoreno pričali o prošlim vremenima, žaleći za njima i komšijama Srbima. Slobodan Milošević im nije smetao, naprotiv. Imali su odlične poslove i niko ih nije uznemiravao, niti tražio nešto od njih. Prodali su svoju imovinu brzo po završetku bombardovanja i otišli, svesni da im ovde života nema.
Većina Albanaca je počela da se osvešćuje poslednjih godina. Ogorčeni su na predstavnike vlasti, posebno na one koje su do juče smatrali svojim ratnim herojima. To su priče koje traju, i iz godine u godinu frustracija naroda je sve veća. Besne i sada zbog Kurtijevog boravka u Americi, pitajući se šta je radio više nedelja tamo. Narod smatra da se privatno provodio, a da će oni sve to morati da plate. Činjenica da su mu mnoga vrata u Americi bila zatvorena za Albance je poražavajuća. Posebno jer se sve dešava u vremenu velike ekonomske krize u kojoj se teško snalaze, zato što potpuno zavise od uvoza.
Ukoliko u narednim mesecima ne stignu investicije koje je Aljbin Kurti, po tvrdnji njegovog kabineta, uspeo da obezbedi za bezmalo 20 dana boravka u SAD, u krizi koja se svakodnevno proširuje, sa inflacijom koju teško podnosi i mnogo razvijenija ekonomija – od ove njihove gotovo nepostojeće – biće nam “veselo“ na Kosovu i Metohiji. Da li će, kao i do sada, da bi se smirili udariti po nama, videćemo. Martovski pogrom su sakrili iza socijalnih nemira, između ostalog. Međutim, pitanje je da li će im sa ovom raspodelom snaga u svetu ta bajata priča sada proći.
Sumnjiva tišina
Ipak, situacija nije nimalo laka, i nekako je čudno mirno. Ne volimo kada je tišina kao sada, jer iskustvo nas uči da nešto mute i ćute. Kada prete glasno, pričaju i junače se, onda znamo da se ništa neće dogoditi. Možda grešim, jer fakat je da su se o svom jadu zabavili otkada je počela ruska intervencija u Ukrajini, svesni da su im kola pošla nizbrdo. Ali znajući koliko su povodljivi i snishodljivi, može ih neko iskoristiti u ovim ludim vremenima, i to za neku štetu, jer teško da mogu nešto epohalno da urade.
Razgovaramo o ovome što pišem gotovo svakodnevno, svesni da smo im meta. Pitam se, iako su i dalje na raspolaganju Americi da ih koristi zarad svojih interesa – pod uslovom da su im uopšte interesna sfera posle povlačenja iz Avganistana – i koliko god da nas mrze, progone i kinje, kako se osećaju sada kada postaju svesni da su bili i ostali samo roba sa rokom upotrebe, i da im ističe vreme.
Nije lako prihvatiti takvu istinu, i ubeđena sam da Albanci – koliko god dobri glumili – znaju ko je na Kosovu i Metohiji bio i ostao žrtva i za vreme Broza, Miloševića, pod Unmikom, Kforom, Euleksom. O, znaju to bolje od ikoga, kao i da su izabrali da budu sa one druge strane, koja sada polako tone, ogoljena do srži u svom zlu i licemerju. Kada dođe trenutak ponašaće se prema tom saznanju, i neće slušati nikoga. To vreme više nije tako daleko.
autor:Janja Gaćeša, dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
Naslovna fotografija: AP
