Svako je mesto na Kosovu i Metohiji, pa tako i Priština, imalo svoje „Bermudske trouglove“, mračne puteve, prolaze, i svuda su se dešavala napastvovanja, silovanja Srpkinja, posebno sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka
U blizini autobuske stanice u Prištini postojao je prolaz ispod puta. Nije to bio klasičan tunel, jer je iznad takođe postojao put kojim se odvijao saobraćaj. Bio je dugačak oko 30 metara i predstavljao je neku vrstu Bermudskog trougla za nas Srpkinje koje smo svakodnevno putovale do škole, fakulteta, posla. Prolaz je posebno bio sablasan u večernjim satima, jer nije bio osvetljen.
Tog prolaza više nema, a setila sam ga se nedavno, kada sam prolazila tim delom Prištine. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da sam ga baš zapamtila, uz dobro poznatu jezu koja prođe celim telom pri samoj pomisli na taj mrak i strah koji sam osećala dok sam njime prolazila.
Posebno je jezivo to što smo se njega plašile samo mi, Srpkinje, i što to nije bilo jedino opasno mesto u Prištini za koje smo znale da moramo da ga izbegavamo. Bio je to još i prolaz u naselju Kičma, ne tako daleko od autobuske stanice, zatim deo oko zelene pijace, u stvari, gotovo svaki deo grada van glavnih i dobro osvetljenih ulica.
Posebno osamdesetih godina prošlog veka, ali i devedesetih kada je moja generacija studirala, a zbog delova grada i opasnosti koja nam je u njima pretila, profesori su nas sami oslobađali nastave u zimskom periodu u popodnevnim satima, kako bismo stigle pre mraka do autobuske stanice u mom slučaju, ali i stanova, kuća, kada su u pitanju studentkinje iz same Prištine.
Dešavalo se i da same zamolimo za dozvolu da napustimo predavanja uz obrazloženje da je već kasno popodne, i izlazilo nam se u susret bez izuzetaka.
Opasnost od Albanaca
Razlog je uvek bio isti; u mraku je vrebala opasnost od Albanaca koji su imali odrešene ruke da vam priđu, vređaju vas, uhvate za ruku, kosu, da vas povuku, gurnu ili urade nešto mnogo gore. Nekoliko puta se desilo da mene i moje drugarice kroz pomenuti prolaz provedu starije Albanke, iako u njemu tada nije bilo nikoga i mogle smo same da ga pretrčimo.
Znale su čega se plašimo i pomagale su. Bilo je i situacija da Srbi, nepoznati, kada vide učenice ili nas studentkinje, stanu i čekaju da prođemo, da se slučajno neko ne pojavi.
To je bio prolaz kroz koji su prolazili i autobusi iz pojedinih krajeva Kosova i Metohije, i kada iz njega izađete blizu je bio jedan od ulaza na autobusku stanicu sa svetlom, rampom i kućicom u kojoj je uvek neko dežurao. Da se razumemo, nije to bilo mesto gde se svakodnevno kidisalo na nas, ali su se napadi dešavali nekada danima zaredom, nekada nedeljama ne bi bilo problema, ali strah je bio sveprisutan. (Kao i sada na severu Kosova. Trenutno je utihnulo šikaniranje Srpskinja po ulicama u smislu vređanja i dobacivanja vulgarnosti, ali ponoviće se. Mi to zovemo nasilje u talasima.)
Moram da kažem i da to nije bio jedini put do stanice, ali su ga mnogi koristili jer je bio najkraći. Kada bi se desila neka neprijatnost baš u tom mraku, ili bilo gde dugo u gradu, obilazili smo ta mesta u širokom luku krećući se isključivo dobro osveljenim putevima, rizik nije dolazio u obzir taman i da zakasnimo na autobus.
I danas osetim aritmiju, i ne samo ja, kada se setim tih pretrčavanja mračnih delova puta i ulica. Svako je mesto na Kosovu i Metohiji imalo svoje Bermudske trouglove, mračne puteve, prolaze, i svuda su se dešavala napastvovanja, silovanja Srpkinja, posebno sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Devedesetih se takav vid nasilja malo proredio, policija je bila srpska, ali strah je bio duboko ukorenjen u nama jer jezive stvari koje su bile sastavni deo našeg odrastanja, života uopšte, nisu nestale preko noći, i, na žalost, još uvek nisu.
Strašno otrežnjenje
Neprestana upozorenja roditelja, učitelja, nastavnika, profesora u srednjoj školi i kasnije na fakultetima, uvek su nas pratila, i baš zato jer su bila svakodnevna, ponavljana uvek i na svakom mestu, stvarala su dodatni pritisak i izazivla strah.
Koliko god se mladost u nama bunila, morali smo da slušamo zato što je posle svakog opuštanja sledilo strašno otrežnjenje poput vesti o silovanju, prebijanju, ubijanju.
Između ostalog, i ovo je bila naša stvarnost, devedesetih, kada je počela satanizacija Srba i izvan administrativnih linija Kosova i Metohije. Stvarnost koja je namerno potpuno pogrešno predstavljana u stranim medijima.
Teroristički napadi na policiju, vojsku, običan narod, predstavljani su kao borba protiv policijske represije i režima Slobodana Miloševića. U stvari, bilo je to vreme kada je počela priprema terena za bombardovanje.
Pravu istinu, i onda i sada, znao je samo srpski narod koji je ovde živeo, obični ljudi. Znali su je i političari od devedesetih do današnjih dana, odnosno od kraja Drugog svetskog rata, ali su sa njom trgovali. Što za stan, platu, kožnu fotelju i druge sitne privilegije, mir među narodima i narodnostima, počev od lokalnog, pa do najviših nivoa vlasti – čuvali su Srbi Jugoslaviju.
To je dovelo do toga da je mračni prolaz od nekoliko desetina metara za nas Srbe sa Kosova i Metohije s godinama postajao sve duži i mračniji, a zlo u njemu dobilo je novu dimenziju, jer se dve i po decenije odvija pred očima predstavnika mirovne misije iz celog sveta.
Shvatili smo da ni oni nisu imuni na pare, sitne privilegije, napredovanje u karijeri, a zauzvrat treba samo da ignorišu istinu. Ako bi neko i progovorio, sklanjan je po hitnom postupku.
Na Kosovu i Metohiji se Srbi šikaniraju po manje-više istom scenariju već decenijama, samo što su nas sada zatvorili u geta. Nismo otišli odavde, istrpeli smo svo zlo decenijama pre 1999. godine, pa su naši neprijatelji odlučili da nas dodatno zatvore i zlostavljaju na isti način, samo u manjem prostoru da se, ako ništa, pogušimo od nepravde i laži – pod njihovim budnim okom.
Generacije su odrastale u gore pomenutom strahu, i njihovi potomci u 21. veku odrastaju na isti način. Živimo u apsolutnoj neslobodi, sa mračnim prolazima koje sada samo mi vidimo i iz kojih i dalje vreba opasnost, ali ne samo od Albanaca.
Zato je te prolaze sada još teže pretrčati, pretvrili su se u planinu. Ona zaklanja svetlo one rampe na ulazu u autobusku stanicu pod kojim smo smo nekada znale da odahnemo.
Život u getu
Zato, ne volimo kada nas pitate: „Kakvo vam je dole?“ Prvo, nismo dole ni geografski, jer smo na većoj nadmorskoj visini – što i nije toliko važno, ali da kažem. Drugo, jer nemamo odgovor na to pitanje i zaista nam je mučno da nešto kažemo. Ako, Srbi moji, do sada niste shvatili kako nam je onda je bolje da i dalje ćutite.
Šta da vam kažemo? Loše nam je, a živi smo. Da odgovorimo dobro smo, a dobro davno videli nismo. Kada jedno i drugo čujete od nas znajte da je rečeno iz pristojnosti, jer nam je jasno da o nama malo toga znate. Da bismo izdržali iz godine u godinu podižemo sebe na nov nivo trpljenja, eto, tako nam je.
Generacijama se ovde trpi i generacije u ostatku Srbije odrstaju sa vestima o nama, razumemo mi da nije lako slušati, ali muka neće proći ako je ignorišemo. Često čujem: „Kosovo je naša rak rana. To treba odstraniti.“ Sa Kosova i Metohije pitamo: A, šta ćemo sa metastazama? Da sečemo do Beograda?
Na Kosovo i Metohiju treba doći, provesti određeno vreme, razgovarati sa preostalim Srbima, osetiti život u getu, proći sa nama kroz samo naše mračne prolaze, čuti i neke druge priče. U Berkovu kod Kline pitati jedinu devojčicu u selu kako živi?
Možda i njene roditelje zašto su se odlučili na takvu žrtvu? Tu je istina. Da odete do Goraždevca, provedete nekoliko meseci i vidite kako ti Srbi u totalnoj izolaciji funkcionišu, šta je za njih normalno i kakve sitnice su metohijskoj deci samo san.
U Veliku Hoču, ili još bolje Orahovac. U Kosovsku Mitrovicu, na sever pokrajine, da pitate da li su obični ljudi slavili pobedu Donalda Trampa i da li, kako se u medijima stvara slika, Srbi sa Kosova od pomenutog Amerikanca išta dobro očekuju?
Dođite u Sredačku i Sirinićku župu, Kosovsko pomoravlje, ali nigde ne pitajte: „Kako vam je?“ Potrebno je da ostanete ovde sa nama neko vreme, i sami na svojoj koži osetite kako nam je.
Dođite uoči Vaskrsa i poklada u Štrpce, na Badnje veče u Lipljan. Na svadbu u Kosovskoj Kamenici, ili bilo gde drugo u gnjilanskom kraju, gde veselje traje danima sa neverovatnim običajima. Toliko je lepote ovde, i nisu to samo naše svetinje. Znate, ima radosti i u getu.
Dođite nedeljama pre Vidovdana u Gračanicu, ma samo dođite da potražite odgovore na sva pitanja koja vas, možda, lome, nisu vam jasna. Saznaćete i zašto ćutimo i trpimo, za koga glasamo, zašto je neko prodao imanje pod pritiskom i zašto je neko to uradio, a nije morao, i još se bahati po ostatku Srbije. Dođite da vas provedemo kroz svoj život ovde ne samo u poslednjih 25 godina, već mnogo, mnogo duže.
Dođite među običan narod da biste lično videli sva naša lica. Da se sami uverite da li smo dostojni da nam barem malo krst pridržite? Ne zbog mene, nas u nešto brojnijim srpskim sredinama, već zbog dece i Srba u Metohiji jer su oni krstonoše našeg naroda u ovom nenormalnom vremenu.
autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
