Pismo sa Kosova ili Vaskrs i nova hapšenja

Pogrom nad Srbima na KiM se i danas nastavlja, a vaskršnja hapšenja su samo jedno od njegovih stotinu lica. Ali, na stranu zulumi Albanaca i njihovo nastojanje da ovaj naš vilajet učine što tamnijim, mi smo Vaskrs proslavili u prepunim crkvama
Ne pamtim da je poslednjih godina bilo toliko naroda na uskršnjoj liturgiji u crkvi Svetih Flora i Lavra u Lipljanu. Po završetku liturgije, ispred crkve smo komentarisali kako je među nama mnogo nepoznatih mladih ljudi, dece koja su se kucala jajima i trčala svuda po porti. Bili smo presrećni što smo se okupili u tolikom broju. Osetili smo da nada sa kojom živimo i opstajemo svih ovih godina nije zaludna.

Sa druge strane, oni koji su došli da praznik proslave sa rođacima koji još uvek žive u Lipljanu i okolini, nisu krili sreću. Kako oni vele, ne postoji mesto na svetu gde bi radije bili za Vaskrs nego u Lipljanu u njegove dve crkve. Mnogi od njih rođeni su u ovoj varoši u centralnom delu Kosova i Metohije, ali posle pogroma 1999. i 2004. godine napustili su svoje kuće i odrasli u ostatku Srbije.

Svečano je bilo i u drugim selima u ovom delu Kosova i Metohije, gde su služene liturgije. U Batusu, na primer, služena je ponoćna liturgija na opšte zadovoljstvo meštana. Izolovani i gotovo zaboravljeni od svih, danima posle praznika komentarišu blagodet službe kojoj su prisustvovali. Pre nego što počnu da pričaju o proslavi Uskrsa, stave ruku preko grudi kako bi još bliže dočarali svu lepotu ponoćne vaskršnje liturgije.

Nova hapšenja
Nismo samo mi, Srbi, primetili da je ovaj Uskrs bio drugačiji, u pozitivnom smislu, u odnosu na mnoge prethodne. Primetile su to i naše komšije Albanci, i zaista su brzo delovali.

Drugoga dana praznika, na ulici ispred crkve u Lipljanu, uhapšen je Boban Tonić, a dvesta metara dalje, u kući svog devera, Nadica Čepkenović. Ona je sa decom došla da porodično proslave praznik – pošto žive u ostatku Srbije. Oboje su radili kao čuvari u obližnjem zatvoru i sumnjiče se da su počinili krivično delo „ratni zločin protiv civilnog stanovništva“.

Istog dana, u Prištini je uhapšen Goranac, Mirsad Ibro, koji se sumnjiči za isto krivično delo samo za zatvor u Prištini. Svima je takozvani Osnovni sud u Prištini odredio pritvor od mesec dana.

Tako su posmatrači naše radosti prvog dana Vaskrsa uspeli u nameri da nam praznik presedne već drugog dana. Tačnije, drugi i treći dan su protekli u komentarisanju najnovijih hapšenja. Svakom od nas palo je na pamet da je bilo ko mogao, i može, biti optužen i uhapšen, jer ovde se više ne radi o tome da li si kriv ili nisi. Ovo je obračun institucija, kompletnog „državnog aparata“, sa Srbima na Kosovu i Metohiji.

Kada smo kod institucija „države Kosovo“ da pomenem i najnoviji slučaj postupanja centralnih vlasti prema lokalnim institucijama, odnosno opštinama sa srpskom većinom – u ovom slučaju Opštinom Gračanica – u kontekstu toga koliko je sve zaludno, odnosno na našu štetu. Jer, kako god da okreneš ne valja. Sarađivao sa Albancima, ne sarađivao, isto ti se piše. Priznao im „državu“, ne priznao, mržnja je ista, jer oni ne žele Srbe na Kosovu i Metohiji.

Elem, u naselju Padalište u Gračanici, drugog aprila ove godine, počela je izgradnja „Kosovskog rezidencijalnog centra za autizam, Daunov sindrom i invalidnost za decu i starije osobe“.

Bili smo presrećni što smo se okupili u tolikom broju. Osetili smo da nada sa kojom živimo i opstajemo svih ovih godina nije zaludna

Na terenu je to izgledalo ovako; u jednom danu dopremljen je materijal, dovezene su različite mašine, postavljena je tabla sa obaveštenjem o izvođenju radova na izgradnji pomenutog centra, nasut je šljunak preko parcele i izručena gomila betona koja, verovatno, označava kamen temeljac – onako simbolički. Čuli smo da je bilo i fotografisanja. Zatim je istog dana sve odneseno, čak i tabla, i više se ne izvode radovi. Vrlo čudna situacija rekao bi neko, ali za nas nije. Mi se raznih čuda nagledasmo tokom svog života na Kosovu i Metohiji.

Nastavak uzurpacije
Izgradnja pomenute ustanove je već mesecima veliki problem lokalnim vlastima. Naime, „Vlada Kosova“ je humanitarnom udruženju Balkanska siročad dodelila bezmalo 13 i po hektara opštinske zemlje bez prethodnih konsultacija sa lokalnom samoupravom u Gračanici – nije čak ni obaveštena da se takav projekat sprema.

Vlasti u Prištini donele su odluku da su te parcele od javnog značaja, i pomenutom humanitarnom udruženju su dodeljene na korišćenje u narednih 99 godina.

Saznavši za ovaj problem, u oktobru prošle godine, čelnici opštine su počeli da vode pravnu borbu da ospore odluku „kosovske vlade“ i uporedo traže pomoć od međunarodnih institucija.

Nadležni u opštini Gračanica mišljenja su i da je sama lokacija centra sporna jer se nalazi u blizini drugih institucija, stambenog naselja i preko puta novog pravoslavnog groblja. Ističu da nemaju ništa protiv izgradnje ustanove ovakvog tipa, ali traže da se njegova lokacija izmesti i da „Vlada Kosova“ poništi prethodno donesenu odluku jer je, između ostalog, na toj opštinskoj zemlji planirana izgradnja drugih institucija.

Pravni tim opštine Gračanica saopštio je da je „izvršena egzekucija nad imovinom lokalne samouprave bez osnovnih uvažavanja, interesa same opštine i njenih planova na oduzetim katastarskih parcelama“.

Takozvana kosovska vlada se, donoseći spornu odluku, rukovodila Zakonom o javnoj svojini, gde se u članu 16 govori o prenosu nepokretnosti u javnu svojinu radi ostvarivanja javnog interesa. Iako je „Ustavnom sudu Kosova“ podnet zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti ove jednostrane odluke, kao i predlog za određivanje privremene mere kojom bi se odložila primena odluke vlasti iz Prištine, gradnja centra je počela.

Zaposleni u Odeljenju katastra u opštini Gračanica primetili su petog marta ove godine da je izvršena parcelacija i prenos vlasništva na osnovu sporne odluke „kosovske vlade“, odnosno da je došlo do promene u katastru. Jedino što su mogli jeste da preduzmu dodatne pravne radnje da se to spreči i da na vanrednoj sednici Skupštine opštine Gračanica o tome obaveste odbornike.

Eto, to su nama pregovori u Briselu doneli, ali i potpisani sporazumi. Učestvovali smo u ukidanju sopstvenih opština, aminovali formiranje novih i sada zaposleni u njima i njihovi rukovodioci mogu da se koprcaju u okviru sistema lažne države.

Jasna poruka
Boban Tonić živi u svojoj kući i radi u Lipljanu. Vikendom putuje kod svoje porodice koja živi u Nišu. Znači, prelazi prelaz Merdare više puta mesečno. Nadica takođe često dolazi u Lipljan i prelazi isti prelaz. Za ovih 26 godina mogli su da budu uhapšeni ni sama ne znam koliko puta, ali odabran je baš Uskrs.

Ako samo malo zagrebemo po površini izlazi na videlo i jedna druga priča vezana za Bobana Tonića, za koju znaju njegovi sugrađani. Tonićeva porodična kuća je u delu Lipljana u kojem se poslednjih godina dosta gradi. Oko njegove kuće su stambeni objekti, ali on svoju kuću ne prodaje.

Osim davanja legitimiteta, i sitnih interesa pojedinaca, Srbi u takozvanim institucijama „države Kosovo“ ništa ne mogu da urade

Preostali Srbi u Lipljanu znaju za njegov slučaj i znaju kako odbija Albance koji dolaze da pazare njegovo imanje. Oni veruju da je pravi razlog za hapšenje upravo to uporno odbijanje da proda kuću. Hapšenje Nadice jasna je poruka Srbima da ne dolaze na Kosovo i Metohiju ni o većim praznicima.

Poznajem porodice u Lipljanu koje žive sa svojom decom u potpunom okruženju Albanaca, i posle hapšenja Bobana strahuju da će koliko sutra i njih da hapse, jer ni oni neće da prodaju svoju imovinu.

Advokat Predrag Miljković, branilac Bobana Tonića, kazao je da je tužilac izneo paušalne navode o krivičnim delima i saizvršilaštvu ovo troje uhapšenih, iako je to fizički bilo nemoguće jer su radili u različitim ustanovama i gradovima. Advokati uhapšenih tvrde da ne postoji niti jedan dokaz da su oni dela koja im se stavljaju na teret i počinili, ali im je određen jednomesečni pritvor.

Kada je u pitanju uhapšeni Goranac, mišljenja sam da je to poruka svim Gorancima koji po tradiciji za Đurđevdan iz svih krajeva sveta dolaze u Goru da proslave praznik. Oni su ostali verni državi Srbiji i opstaju u neverovatno teškim uslovima. Samo je falilo da počnu i njih da hapse i optužuju za ratne zločine.

Eto,to je naš život u ovom srpskom vilajetu. Koriste sva moguća sredstva da svoj plan sprovedu u delo i za to imaju dozvolu svojih mentora. Znamo kako ih tresnu o zemlju kada urade nešto što im oni nisu dozvolili. Sada ćute, što znači da je hajka na Srbe i dalje dozvoljena – na pojedince, ali i institucije, bez obzira što rade po tkz. kosovskom sistemu.

Opet ponavljam, sem davanja legitimiteta, i sitnih interesa pojedinaca, Srbi u takozvanim institucijama „države Kosovo“ ništa ne mogu da urade. Eno ih, čekaju da se konstituiše takozvana Skupština Kosova u Prištini, dok im progone narod, i otimaju zemlju institucijama na lokalnom nivou, onima koji kroz papire priznaju postojanje „države Kosovo“, i to nije prvi put. Prethodno su eksproprijacijom meštanima Gračanice uzeli hektare obradive zemlje, bez ikakvih konsultacija, pod izgovorom iskopavanja, odnosno proširenja Arheološkog parka „Ulpijana“.

Pogrom se nastavlja i ovo je jedno od njegovih stotinu lica. Ali, na stranu zulumi Albanaca i njihovo nastojanje da ovaj naš vilajet učine što tamnijim, mi smo Vaskrs proslavili u prepunim crkvama. Svoju smo molitvu uzneli Gospodu na ponoćnim i jutarnjim liturgijama, jer nadu polažemo u njega. Da još jednom vaskrsnu Kosovo i Metohija i sav naš narod.

Ako želimo da opstanemo i dočekamo oslobođenje moramo tako da razmišljamo. Da sebe podignemo na nov nivo trpljenja i čekamo. Pa sada, ko preživi u ovom lovu na ljude neka priča o tome, ali i podseća kako nas naša države nije zaštitila.

autor:Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.