Pismo sa Kosova ili Vidovdan 2021.

U poslednjih pet godina nije bilo više naroda i to mora da ih boli. Svake godine policija izazove problem, i svake naredne sve je više mladih koji dolaze i pevaju nakon parastosa

Za Vidovdan je patrijarh srpski bio na Kosovu i Metohiji. Za nas koji u pokrajini još uvek živimo, to je bio najjači utisak ovogodišnjeg obeležavanja praznika. Poslednjih nekoliko godina prvi čovek Srpske pravoslavne crkve, neka mu je pokoj duši, bio je tamo gde i državni vrh. Otišao je i patrijarh Porfirije za Kruševac, ali je krenuo sa Gazimestana. Tu je polazna tačka za sve Srbe gde god da žive i zato za Vidovdan političari mogu i ne moraju da dođu, ali patrijarha prvo vidovdansko sunce na Kosovu i Metohiji treba da ogreje.

„Svaki put kada dođemo, svaki put kada ja dođem na Kosovo i Metohiju, razumem dubinski a ne mogu ni sebi ni drugima da objasnim da sam se zapravo vratio u svoj dom. Svaki trenutak kada sam odsustvovao odavde ja sam stranstvovao u nepoznatoj zemlji, bavio se temama i stvarima koje me odvode od sebe, odvode od Boga, razdvajaju od braće. Svaki put kada dođemo u ovu svetu zemlju, dubinski znamo da smo se vratili u dom očev. O tome svedoče ova sveta Gračanica, Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, toliko svetinja svedoče o tome da je ovo naš dom, Kosovo i Metohija, zemlja u kojoj smo se rodili – rodili za Hrista“, rekao je patrijarh okupljenima na liturgiji u manastiru Gračanica.

Sve je više mladih

Parastos na Gazimestanu ove godine pratila su različita iskušenja sa pripadnicima Kosovske policije. Mnogi nisu ni stigli do Gazimestana zbog gužvi koje je duž puta upravo policija stvarala. Dve trake puta pretvarali su u jednu, a na nekoliko mesta do Gazimestana zaustavljali su vozila – posebno sa registarskim oznakama gradova u ostatku Srbije –  pretresali ih i tako stvarali kolone. Ništa manja iskušenja nisu bila ni oko samog Gazimestana. Pretresali su svakog, skidali majice za koje su procenili da su provokativne, terali ljude da po izlasku iz ograđenog dela oko spomenika zastave odmah sklanjaju.

Prisustvovala sam sceni gde nekoliko policajaca jednu od zaplenjenih majici šire po livadi i fotografišu. Privođenje mladića iz Crne Gore ste verovatno svi videli, i kako su jedva čekali da nekoga – ili baš njega – uhapse. Nijedan incident okupljeni narod nije napravio. Dostojanstveno su ćutali i trpeli očigledno iživljavanje policajaca. Risto Jovanović je uhapšen zbog jedne izgovorene rečenice kojom je pokušao da zaštiti monahinju. Toliko je dovoljno da vas liše slobode u projektu globalista koji su nazvali „država Kosovo“.

„Evo nas na Gazimestanu i znamo da je ceo srpski narod danas ovde sa svojom crkvom, sa svojim patrijarhom, duhovno prisutan ma gde živeli i ma gde se nalazili. Kosovska žrtva je i danas izvor našeg nadahnuća, izvor vode žive, izvor Duha Svetoga jer nas Gospod miluje zbog Svetog kneza Lazara i Kosovskih junaka, i zbog svih onih koji su njihovim putem išli i živote davali za svoju veru i otadžbinu od tada do dana današnjega“, besedio je nakon parastosa mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije. Ništa bolje od njegovih reči – koje je govorio ne znajući u detalje šta se sve dešava oko Gazimestana i na putu do njega – ne objašnjava zašto policija uvek provocira i pravi incidente.

Na Gazimestanu je bilo nekoliko hiljada ljudi – mladih. U poslednjih pet godina nije bilo više naroda i to mora da ih boli. Svake godine policija izazove problem, i svake naredne godine sve je više mladih koji dolaze i pevaju nakon parastosa. Zato, ako sam na početku teksta kao najjači utisak ovog Vidovdana navela dolazak patrijarha, frustriranost policije i njihovu želju za zastrašivanjem bih stavila na drugo mesto.

Golgota koju Risto Jovanović prolazi ovih dana pred takozvanim kosovskim sudom je poruka svima onima koji dolaze na Kosovo i Metohiju – posebno o Vidovdanu – da i njima može isto da se dogodi – to je jasno. To je slika „multietničkog Kosova“ i najbolje govori kako stvari stoje u Prištini. Što više vremena bude prolazilo, biće sve nervozniji, fitilj sve kraći, jer probudili su se iz sna o tome da su takozvana država. Još ćemo se čuda nagledati, samo Gospod da čuva i brani, a da li su nas i koliko uplašili videće se već sledećeg 28. juna. (Zanimljivo je da je ove godine na Gazimestanu bilo dosta vojnika iz sastava američkog Kfora. Ne sećam se da sam ih proteklih godina viđala na parastosu.)

(Ne)obeležen jubilej

Vidovdanske svečanosti u centralnom delu Kosova i Metohije traju mesec dana i čine ih književne, likovne i muzičke manifestacije. One se odvijaju po ustaljenom šablonu i ove godine nije bilo većih iznenađenja. Ne mogu da kažem da je program bio loš, ali da su nas organizatori navikli na bolje – jesu. Izostao je drugu godinu zaredom koncert Simfonijskog orkestra RTS-a. Književnik Radovan Beli Marković, dobitnik glavne nagrade Vidovdanskih svečanosti „Zlatni krst kneza Lazara“, nije mogao da dođe, ali je poslao besedu.

„Zidajući i osvećujući svoje manastire, srpski narod je i Srbiju ka nebu vaznosio – uvis. A uvrh nebesa akoli ne ima Srbije, pitanje je da li je vredelo i za zemaljskom Srbijom vekovima krvcu prolivati? Najposle, zar i Gračanica ne odaje svoju gotovost da se i sama vaznese u nebo, odakle je Božijom voljom i spuštena na ktitorske ruke kralja Milutina, uz znanje da bi se njeno vaznesenje moglo i slučiti, ako se o jednom jutrenju u njezinoj porti i hramovnoj lađi ne zatekne iko ko se krstom krsti.

Tada bi ispostavljenog monitoringa ovlašćeni portparol slovodobitno obznanio: Gotovo je! Srba ovde više nema, niti će ih biti! I crno ispod nokta valjalo bi iščeprkati da se tako štogod ne dogodi, da bi Gračanica, vascele Srbije simbolična sveća, žižak održala. Bez te sveće teško da bi sebe same u mraku prepoznali. I narod bi tako usahnuo. A zna srpski narod dokle i šta može, da sme i preko onog što se može, i da mu je Kosovo skupa, najskuplja reč i sama srčika postojanja“, kaže se u besedi ovogodišnjeg laureata Vidovdanskih svečanosti.

Ono što posebno privlači pažnju jeste da je ovogodišnji vidovdanski program ujedno bio i obeležavanje 700 godina manastira Gračanica i 700 godina od upokojenja Svetog kralja Milutina. Zbog pomenutih godišnjica program nije bio dopunjen sadržajima posvećenim manastiru ili Svetom kralju Milutinu, već su one samo pominjane u nekoliko rečenica tokom pojedinih manifestacija. Na Svečanoj vidovdanskoj sednici, na primer, nije besedio niko ispred Eparhije raško-prizrenske iako su imali svog predstavnika u sali, i te besede su se uvek izdvajale.

Pokušavam da razumem da zbog pandemije nije bilo vremena za pripremu naučnog skupa ili akademije, za organizovanje neke tribine na kojoj bi govorili istoričari ili šta se već radi kada su ovakvi jubileji u pitanju, ali…. Državni vrh se okupio na Vidovdan u Kruševcu na proslavi 650 godina od osnivanja grada. Nedavno je obeleženo 950 godina manastira Prohor Pčinjski. Logično je da pitam: da li 700 godina manastira Gračanice i 700 godina od upokojenja kralja Milutina ne obeležavamo zato što nećemo, nije trenutak, nema para, zato što je Kosovo i Metohija u pitanju, da ne talasamo, neko nešto zna a to nije za širu javnost, ili je stvarno pandemija uzrok? (Znam da u Gračanici postoji dobro osmišljen program posvećen jednoj i drugoj godišnjici, ali neizvesna je njegova realizacija.)

Možda sam požurila sa pitanjem jer do kraja godine ima još šest meseci, odnosno vremena da mnogo glasnije podsetimo čije je šta u zemlji Srbiji, posebno u trenutku kada kidišu na svetinje jače nego ikada. Do sada, to nije bilo ni skromno, a 700 godina manastira Gračanica i isto toliko od upokojenja najvećeg srpskog zadužbinara nisu mala stvar. Ne mogu se usput obeležavati ovakve godišnjice, a to se upravo dogodilo ovog juna u Gračanici. To je zamerka onima koji su takvu odluku doneli, i najjači negativni utisak ovog Vidovdana.

Tako iz mog ugla izgleda obeležavanje 632 godišnjice Kosovskog boja – kada sve saberem i oduzmem. Da na kraju pomenem još jednom sve one mlade ljude na Gazimestanu. Pevali su nakon parastosa kao da oko njih ništa ne postoji, potpuno predati trenutku i mestu na kome se nalaze. Posle njihovog odlaska, odnosno našeg ostanka na Kosovu i Metohiji, kao odgovor na više puta ponovljenu pesmu „Veseli se srpski rode“ – koja je, bez obzira na sve okolnosti, divna poruka za kraj ovogodišnjeg vidovdanskog okupljanja – mogu samo da kažem: Amin, Bože daj.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard

Autor: Janja Gaćeša

IZVOR: Novi standard