Svedoci smo ovih dana, nažalost ne samo ovih dana, suza srpskih političara, bez obzira na to kojoj opciji pripadaju. Plače vlast, plače opozicija, a narod ćuti i gleda.
U ovoj državi ima mnogo neoplakanih ljudi, stratišta, spomenika, mučenika, dece, ali suze naših političara nisu upućene njima. Ne. Oni ih upućuju sami sebi. Plaču na svoj račun. Autooplakivanje.
I sada, kada narod gleda te političare, donekle se sa njima izjednačava u tugovanju. Za čime političari plaču? Plaču isključivo za sobom i svojim rejtinzima. Kako to znamo?
Mnogo puta pre skorijih suza, ti isti ljudi su nazivani lopovima, prevarantima, krivima i slično, ali su i oni isto tako nazivali one „druge“, kao da među političarima ima imalo ponosa i jasno razdvojenih tabora koji se sutra ne bi spajali u jedan. Dakle, to je nešto što ide zajedno sa tim blatom koje se naziva politika, a kad ste već ušli u taj obor, nemojte pokušavati da suzama dokažete da niste u njemu.
Dakle, srpski političari, od kojih ogromna većina živi bolje od 99% srpskog naroda, zavaljena u svoje skupe kožne garniture i fotelje (nebitno kakve, važno je da su fotelje), sa nogama u hidromasažeru stopala, pripaljenog tompusa, stomaka naduvenog od bogatog ručka, ima drskosti da plače dok deca u getu na Kosovu i Metohiji – ona deca za koju su ti isti političari dužni da se bore – ćute i trpe. Većina njih nema više od jednog obroka dnevno, nema barem jednog roditelja, nema svoju kuću, a ono što ima, ne može se nazvati kućom, pod stalnim je pritiskom toga da može neko da dođe da ih ubije, a tamo gde živi najčešće nema vodu, ni struju, i uz sve to trpi stalne provokacije, kamenovanja, verbalne uvrede, ali i fizičku torturu. I takva deca, naša deca, dragi političari, ćute i ne puštaju ni suzu, a vi slinite po beogradskim ulicama, za govornicama i u izbornim štabovima.
Naš narod ima staru dobru izreku, tačnu kao i sve ostale narodne, a ona kaže: „Što se hvataš u kolo kad ne znaš da igraš?“ Međutim, ova izreka je ovde polutačna. Tačna je u smislu da posle nečega nema kajanja, ali nije tačna zato što to nisu prave suze, nego predizborne, kampanjske i zbog toga obavezno snimljene. I svakoga od nas svakoga dana na nacionalnoj televiziji gledaju one tužne oči dece koja se ozare kada im neko pruži hleb. Plačete li na te slike? Plačete li na sirotinju koja i po Srbiji nema gde da živi ni čime da se leči? Plačete li zbog roditelja koji noću kad im deca odu na spavanje jecaju u svojim sobama zato što nemaju od čega da ih obuku, iškoluju i nahrane dok se razbacuju milioni evra po Srebrenici, Albaniji i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji? Plačete li zbog ove zemlje od koje je samo ime ostalo? I ne interesuje me da li su krivi ovi ili oni. Krivi ste svi! A mi smo krivi što smo vam to dopustili.
Ne spominjem imena ni jednih ni drugih, ne zato što želim da ostanem neutralan, nego zato što ne shvatate da uopšte niste važni vi, nego vaše funkcije i uloge i ono što radite.
A te vaše suze kojima sebi u džep stavljate političke poene, to nije znak da ste ljudi, već je znak da ste veći neljudi nego što smo mislili.
Te suze nisu vaša tuga, nego vaša sramota.
U zemlji u kojoj bi svi imali zbog nečega da plaču, plaču oni koji nemaju zbog čega.
Za suze treba imati dušu, ili barem muku. Vi nemate ni jedno ni drugo, a koliko vidim, ni sramote.
